Srpska krajnja desnica, čedo krize i populizma

Barem neko vreme zbunjivalo me je što ova zemlja nema jedan od osnovnih balansa tipičnih za margine normalnih društava: neku vrstu ekvilibrijuma između krajnje desnice i krajnje levice.

Otkud toliko ekstremnih desničara okupljenih po raznim formacijama, dok je ortodoksne komuniste, maoiste, trockiste, staljiniste, čegevariste, čak i anarhiste, moguće naći tek u tragovima neke omladinske potkulture?

Boško Jakšić, Politika
Podeli

Odgovor i nije tako složen kako mi se činilo. "Politikina” Tema nedelje otkriva da se i po Evropi desnica bolje snašla u novom svetu pritisnutom krizom.

Jednostavan, katkad i jeftin populizam, koji je decenijama prva pratilja ovdašnje a odnedavno o evropske politike, mnogo više pogoduje desnici nego razbarušenoj levici. Stvari joj idu naruku.
Pokazuje se da je desnica nekako prihvatljivija opcija. Zato jedan njen deo, onaj koji je spreman da se bori za ulazak u parlamente, deluje umivenije, gotovo ispolirano.

Moguće ohrabrena uspesima, desnica tek počinje s internacionalizacijom, ali svoje ideje i dalje mahom zaogrće nacionalnim zastavama i fetišima istorije. Njen teren je nacionalni, tradicionalistički.

Za razliku od njih, levica je ostala na margini, držeći se internacionalizma čiji su zaštitni znaci Mao ili Če. Levica je ideologizovana, a prestankom Hladnog rata ideologije su manje-više ukinute. Nema klasne borbe. Odnos prema proletarijatu u Britaniji Margaret Tačer ne razlikuje se previše od odnosa Vladimira Putina prema radnicima Rusije.

Dakle, ne treba da čudi što se evropski debalans poklapa sa srpskim. nacionalizam je ovde i danas dovoljno snažan da regrutuje krajnju desnicu koja je gotovo po definiciji usmerena na unutra, na svoju zemlju, za razliku od internacionalizma levice.

Programski, srpska krajnja desnica ne razlikuje se od kamarada po Evropi: odbrana nacionalnih vrednosti, bogoljublje, rodoljublje, viteštvo koje proganja sve etničke, seksualne ili verske manjinske grupe kao izvor svih problema, neonacizam, izazivanje svekolike mržnje.

Takođe, kao u Evropi, nisu jedinstveni. Pripadnici "Obraza” i "Srpskog narodnog pokreta 1389” ili Srpskog narodnog pokreta "Naši" smatraju Pokret za život Srbije "Dveri” renegatom koji je stvorila Demokratska stranka kako bi podelila "patriotski blok”. Kakve god bile, "Dveri” su u sukobu sa naprednjacima a Aleksandra Vučića otvoreno nazivaju „gej-lobistom”.

Nedostatak jedinstva umnogome objašnjava zašto uticaj mnogobrojnih desničarskih grupa na politički život Srbije nije veći, onakav kakav je recimo bio u vreme carovanja Srpske radikalne stranke, majke ovdašnje desnice.

No, ne bih se zaletao. Potpisivanje Briselskog sporazuma u aprilu lako može da bude amalgam desnici koja, kao i po Evropi, ima akademske korene.

Otuda i njihova ambicija ne samo uticaja na srpsko društvo, već i ulaska u parlament i vođenja politike. „Dveri” potiču s Filološkog fakulteta u Beogradu gde su počele propovedi o svetosavlju, srpskom nacionalizmu, protivljenju Evropi, antiglobalizmu. „Obraz” je s Filozofskog. Manje poznat „Nomokanon” s Pravnog fakulteta.

Svi su, bez razlike, imali ili imaju podršku Srpske pravoslavne crkve, delova tajnih službi, Srpske akademije nauka i umetnosti. „Očeva nacije.”

Vremenom je eksploatacija nacionalnog etosa počela da popušta. Na trgovima Beograda je još od vremena izručenja Slobodana Miloševića, hapšenja Radovana Karadžića i kasnijeg slanja u Hag generala Ratka Mladića bilo moguće premeriti moć desnih ekstremista zaogrnutih patriotizmom i svekolikom odbranom Srpstva.

Nacionalizam kao pokretačka energija krajnje desnice slabi posebno otkako se nastankom SNS-a ozbiljno promenila politička topografija. Kako se Srbija udaljavala od nacionalizma i pogrešno pročitanog slatkog svetosavlja, tako je slabila institucionalna podrška klerofašističkim, ultranacionalističkim ili neonaci ekstremistima okupljenim u organizacijama „Krv i čast” ili „Kombat 18”.

Otačastveni pokret „Obraz”, koji se zalagao za srpsku pravoslavnu monarhiju „od Kupe do Vardara, od Dunava do Jadranskog mora”, zabranjen je 2012.

Bilo bi, međutim, opasno zaključiti da su ove maligne ćelije društva uništene. Od politizacije se nije odustalo. Nikako ne treba ispustiti iz vida i velike mogućnost sajberekstremizma.

Iako većina krajnje desnih grupa pokazuje nedostatak elementarne političke pismenosti, „Dveri” su se uzdigle. Mogu da se protive ulasku u EU – što je legitiman stav, ali o Vojvodini govore kao „severnoj Srbiji” – što već ima ozbiljnu političku konotaciju.

Nedavni izbori na severu Kosova privukli su aktiviste klerofašističke grupe „Obraz”, zabranjene 2012. Odmah su digli glavu. U pravu je sociolog Jovo Bakić kada kaže da zabrana nije najbolja mera koju treba primeniti u obračunu s krajnje desnim grupama.

„Umesto toga, potrebno je prema njima primenjivati druge policijsko-bezbednosne mere. Koje god se mere preduzimale, država ne sme imati milosti prema krajnjim desničarima i opasnim kriminalcima, koji neretko zajednički delaju, koristeći mlađane navijače kao regrutnu bazu.”

Tako stižemo do ključnog problema Srbije u suočavanju sa ekstremnom desnicom, poput fašističkih Nacionalnog stroja ili Srbske akcije – nedostatkom volje ili hrabrosti države.

Umesto da izvuče zaključke iz situacija visokog rizika kakve su bile Milošević, Karadžić i Mladić, kada je nasilje izbegnuto, popušta se u mnogo manje delikatnim situacijama.

Pokazuje se da je za sve odgovorna društvena klima. Čim je država prestala da se busa u junačke srpske grudi, da umesto barikada za ratovanje pregovara u Briselu, desnica je izgubila na značaju.

Čim je država počela da popušta na drugim sektorima, omogućila je ekstremistima razloge postojanja. Udahnula im život. Takav odnos dopustio je krajnjoj desnici da se pregrupiše i mete potraži na drugim stranama (čuvajući nacionalizam kao rezervni položaj).

Gubeći tle pod nogama, krajnja desnica prihvata taktiku alternativnog okupljanja kakva je pre tri decenije bila omiljena na evropskoj levici.

Prioritetne mete su LGBT zajednice. Iako borba protiv „Sodome i Gomore”, kako njihov program definiše vladika Amfilohije, postaje poklič pokreta protiv „genetski modifikovane porodice”, nisu svi na tom frontu jednaki. Zabrane parada ponosa podižu moral desnici koja slavi pobede nad državom koja je pred njima ustuknula.

Slično je i s fudbalskim huliganima jer su stadioni postali mrestilište netolerancije, homofobije i jezika mržnje. Tamo desničari slave i jedni drugima čestitaju. Likuju što država i dalje formira neke nove komisije da se izbori s problemima huligana ispod čijih se kapuljača kriju narko-dileri, secikese s periferije društva, lažni branitelji sporta, klubova, porodice, ko zna čega ne sve.

Svemu pozadinski doprinose i pojedini političari, sveci zaštitnici „naše dece”, Srpska pravoslavna crkva koja ih pod svoje skute prima ne kao grešnike koje treba izbaviti već kao energične mlade vernike koji joj obezbeđuju budućnost pred naletom sotone ateizma ili sekularnosti.

moj ugao

"Ovo je koncentracijski logor za svakoga tko ima nešto u glavi"

Ovo se opet uznemirilo. Trg maršala Tita u Zagrebu preimenovat će se, pa će se zvati… Aleluja! Hvala bogu dragome! Mnogi od nas sjećaju se Tita. Oni koji se nisu rodili u Njegovo vrijeme pojma nemaju tko je Tito, a zašto bi i razmišljali o Titu kad su im neke druge teme mnogo bitnije. Kako pobjeći iz ovog s*anja sigurno je najvažnija. Dobro se snalaze, odlaze u hordama, napuštaju brod koji tone. Ipak, ima nešto čudno vezano za ovo. Brod tone, ljudi odlaze, a štakori ostaju.?!

moj ugao četvrtak 21.09. 17:24 Komentara: 210

Veton Suroi: Pošteni muslimani

Veton Suroi u svojoj knjizi "Ambasador i druge jeretičke beleške" (izdanje Samizdat B92, opširnije na linku) predstavlja čitavu filozofiju istorijskih i političkih promena koje su se desile na albanskim prostorima u poslednjih nekoliko decenija. Kao pisac koji široko posmatra i analizira njihov kontekst, Suroi ističe opasnosti političkog islamizma koje prete onima poput Kosova ili Albanije. Deo knjige je pred vama:

moj ugao ponedeljak 24.07. 17:33 Komentara: 3

Svi naši Zakintosi: "Dobre duše" koje ubijaju

Iz iskustva znam da se kod nas lako relativizuju čak i najteže stvari. Oduzimanje života, mučki, hteo bih da kažem životinjski, mada se ovakve stvari ne događaju u životinjskom svetu, kod nas prvobitno izaziva šok, osudu, ali ubrzo nakon toga pronalazimo opravdanja. Tumačimo to što se dogodilo na razne načine, ublažavamo činjenice, govori se o "dobroj duši" onih koji su tako nešto učinili... Toj relativizaciji najviše doprinosi sistem, pre svega sudovi, koji reaguju blago, neadekvatno, često više štiteći nasilnike nego oštećene

moj ugao četvrtak 20.07. 10:57 Komentara: 79

Čiji sam ja špijun?

U vrtlogu političke neizvesnosti, ratnih govorancija i opasne demagogije, jedno od najbitnijih pitanja ovih dana na Kosovu jeste upravo ko je čiji špijun i ko za koga radi. Širenje mržnje i netrpeljiosti je đavolji zanat, a ko je đavo, a ko špijun - vreme će pokazati.

moj ugao utorak 31.01. 15:42 Komentara: 1
strana 1 od 151 idi na stranu