O ljudima i zverima

Čopori ogromnih pasa lutalica gazduju beogradskim sokacima. Ne boje se nikoga, a i zašto bi? Talični građani, koje ujede neko urbano kuče, mogli bi da dobiju naknadu: od 5.000 do 25.000 dinara.

Gradonačelnik Đilas je mesecima raskopavao pa poravnavao ulice. Svaki čas negde vas zatekne grupa radnika koja rije po važnoj gradskoj arteriji. Izgleda kao da se po Beogradu buši po navici: za kablove, za vodovodne cevi, za grejanje. Kako kome tekne. Za Đilasove vladavine napravljen je most preko Ade, posečeni su, pa zasađeni platani.

Beograd je u fazi beskonačnog doterivanja osudio sebe na večiti saobraćajni haos. Ali dobro, nešto se bar radi. U haosu haotično.

Jedina oblast gde lordmer srpske metropole nije ništa uradio, to je problem invazije gradskih i prigradskih pasa. Više puta je nadahnuto govorio o tome, o raznim modelima „rešavanja pitanja pasa lutalica”, azilima i azilantima. Ali mirijevski i drugi kučići, na primer, ne mare za čoveka, svog najboljeg prijatelja. Kad se smrkne, bolje je ne izlaziti iz kuće. Neki podaci kazuju da svakog božjeg dana neki nadrndani i nervozni psi lutalice izujedaju od sedam do deset srećnih žitelja glavnog grada.

Grad naprosto nema dobro i pametno rešenje. Možda ono i nije moguće u ambijentu gde su emocije pomešane do apsurda. Na jednoj strani to je uopšteni pokroviteljski odnos prema ljubimcima, na drugoj strah od čopora koji ne zarezuju ni gradonačelnika, ni šintere ni ključare azila.

Bilo bi naopako okriviti pse zbog njihove spontane pobune i agresivnosti u ljudskom svetu. Nisu samo lutalice opasnost po građane kojima je, kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi”, palo na pamet da malo sklone nadmene dvonošce u strepnju i defanzivu. Neko je već rekao da je divlji pseći rezervat u centru Beograda stvoren iz gašenja ljubavi i moći da se ona održava. Misli se da se većina skitnica regrutuje iz nesrećne grupacije maženih pa napuštenih ljubimaca.

Ali i nasilnici koji šetaju opake ubilačke sorte pasa, i neodoljivo liče međusobno, nisu manja opasnost. Nedavno se jedan takav otrgao gazdi i unakazio lice devojčici, koja je i posle toga rekla kako „voli kuce”.

Skoro da sam siguran kako šef Beograda smišlja humano rešenje za nedužne pse, koji među ljudima neizbežno postaju zveri. Ali od toga nikome nije lakše. Najlakše je praviti se kako problem i ne postoji, ili će biti rešen sam po sebi, dok se po Beogradu sabiraju sve veće grupe pasa i organizuju se spontani međučoporski susreti.

Tipičan je odnos ljudi i divljih zveri u nekakvom etnoselu kod Zrenjanina. Tamo je kafandžija godinama držao u ropstvu medveda, koji je onomad usmrtio ženu dok ga je hranila. Pitanje je, šta će uopšte mečka Zrenjaninu, ako već znamo šta će Palmi žirafa! („Ista je kao zebra, samo ima drugačije šare i vrat joj je mnogo dug, da brsti visoko!”) Navedena definicija nije potekla od g. Markovića nego je deo lucidne opservacije jednog zapanjenog posetioca jagodinskog vrta.

Do pre tridesetak godina po srpskim selima „samostalni cirkuzanti” šetali su jadne, mršave mečke, koje su vaspitavali toljagom, lancem i dairama. „Ajde, Božano, zaigraj, da ti gazda nagleda kako mečka zaigra!”

Bio je to jedan od najužasnijih prizora terora nad životinjama koje sam zapamtio iz detinjstva. Seoske lovdžije su pucale na sve što se kreće, bez zazora i selekcije ubijali ptice, fazane, jarebice, srne tetrebe i pse, pa i svoje kolege. Ništa bolji nisu bili ni lovci iz visokog društva, koji su ponosno kačili rogove i glave divljih zveri po sobama i tvrdili da neizmerno vole životinje. Poput Ršuma, sve nekako mogu da razumem, ali lovce nikako.

Priča o ljudima i zverima je beskonačna. Pogledajte zoološke vrtove, koje je Žoze Samarago definisao kao „robijašnicu za nedužne životinje, u koju dolaze nepozvani gosti da se dive svojoj radoznalosti i nadmoći nad jadnim, ukroćenim i poniženim zverima, koje umiru od tuge za svojom dalekom slobodom.!”

U svetu ima bar desetak zemalja koje nemaju vrtove, ali neguju rezervate, u kojima su životinje izvan robijašnica.

U Srbiji divlje zveri su u zatvorima, a napušteni čovekovi prijatelji vraćaju ljudima onako kako najbolje umeju: ignorisanjem i agresijom. Sve to nekako prolazi dok u zverki ne proradi divlji zov prirode, pa ona uradi ono što joj nalažu njeni instinkti: ili ujede, ili rastrgne, sve zavisi od moći i sticaja okolnosti.

Ova država očito neće, ili ne ume da ih menja. Zato onaj zakon po kome se kažnjava ubistvo, inače neodoljive bubamare, dok lovci ponosno ustreljuju srne i sove, izgleda kao cinična poruga svima koji mare za tuđi život. Hiljadama godina ljudi i zveri žive u istom svetu, u skladu sa svojom prirodom. Ali ipak, mogao bi Đilas da se malo više potrudi oko gradskih čopora, da i oni „živu ljucki”, kako reče ona starica iz okoline Aleksinca. I njegovi su, i naši su.

Politika, 12. septembar 2011.