Info / 6

Srbi i Albanci kroz vekove: Istorija zajedničkog života, ne susedstva

“Potreba da napišem knjigu Srbi i Albanci kroz vekove nastala je u meni iz duboke pobude da se suočim sa istorijom ova dva naroda koja žive u susedstvu preko hiljadu godina. Zanimalo me je da spoznam njihove odnose: kakvi su bili, šta ih je zbližavalo i šta ih je udaljavalo jedne od drugih, šta ih je dovodilo do prijateljstava i do neprijateljstava. Nastojao sam da obuhvatim unutrašnje i spoljnje tokove u istorijskoj vertikali koji su uticali na postupke njihovih pripadnika, vođa i običnih ljudi”, rekao je autor Petrit Imami na promociji knjige u izdanju Samizdata B92. Sada stiže i prvi prikaz knjige koji je za list "Koha ditore" napisao Aleksandar Pavlović.

Izvor:

Petrit Imami rođen je 11. septembra 1945. u Prizrenu. Školovao se u Beogradu. Diplomirao je 1974. dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (danas Fakultet dramskih umetnosti) na kojoj je 1996. godine izabran za redovnog profesora. Autor je brojnih scenarija, kritika, stručnih članaka, kao i knjiga Filmski Beogradski frajerski rečnik i Srbi i Albanci kroz vekove koja je, prvobitno objavljena 1998. godine, sada dočekala da bude proširena i objavljena u dva toma, na srpskom i albanskom jeziku, uz podršku Kancelarije za pitanja zajednica pri Kabinetu premijera Kosova i Ambasade Kraljevine Norveške u Prištini.

Knjiga Srbi i Albanci kroz vekove Petrita Imamija predstavlja višestruko prerađeno, dopunjeno i uvećano izdanje istoimene knjige koja je objavljena pre dvadesetak godina. Zanimljivo je podsetiti da je prvo izdanje najpre objavljeno 1998. godine, u vreme žestokih sukoba na Kosovu, i da je tada policija upala u prostorije izdavača, Samizdata B92, i zaplenila praktično kompletan tiraž. Knjiga se ipak pojavila dve godine kasnije, nakon pada Miloševića s vlasti, u poznatom prethodnom izdanju koje je već sadržalo neke dopune i korekcije u odnosu na ono prvo iz 1998. godine.

Ovo novo izdanje je barem dvostruko duže od prethodnog, i podeljeno je na čak tri toma. Prva knjiga, objavljena 2016. godine, obuhvata događaje od najranijih vremena pa do 1944. godine, drugi tom, koji je izašao ove godine, obrađuje događaje od 1945. godine do danas, a pri kraju je treći tom, koji će u celosti biti posvećen srpsko-albanskim međusobnim kulturnim vezama. Tako je ova publikacija već sada dostigla impresivnih 900 stranica, a sa trećim tomom biće ih, dakle, i znatno više.

Najveći značaj ove knjige enciklopedijskog obima i karaktera ukratko bih sveo na dve ključne karakteristike:

Do dana današnjeg, knjiga Srbi i Albanci kroz vekove bila je i ostala jedina knjiga koja nastoji da u celosti i kontinuitetu opiše srpsko-albanske odnose od najranijih vremena do danas, na bilo kom jeziku, i zbog toga zaista zaslužuje punu pažnju i priznanje. U periodu između prvog i najnovijeg izdanja pojavio se niz publikacija posvećen ovoj tematici, uglavnom zbornika radova, kao i niz knjiga stranih autora posvećenih mahom Kosovu i etničkim i političkim problemima između dva naroda. Međutim, nijedna od tih knjiga nije ni pokušala da ponudi ono što nudi Imamijeva – uporedni prikaz koji prati povest etničkih, istorijskih i političkih odnosa između Srba i Albanaca od dolaska Slovena na Balkan do sada.

Druga stvar koju bih istakao kao izuzetno značajnu, jeste da ova knjiga pokazuje da su Srbi i Albanci gotovo 1.500 godina živeli ne jedni pored drugih, već jedni sa drugima, dakle da su mnogi krajevi Balkana bili međusobno etnički izmešani sve do relativno novijeg vremena. Drugim rečima, pre nastanka nacionalnih programa i nastojanja da se uspostave nacionalne i etničke (čiste) države, dakle od druge polovine devetnaestog veka naovamo, na Balkanu se živelo zajedno. Naravno, uz iskušenja, povremena neslaganja, lične razmirice, i u različitim političkim okvirima gde su dominirali nekada pravoslavni, katolički ili muslimanskih vladari, strani ili domaći gospodari i tako dalje. Bolje ili lošije, teže ili lakše, ali živelo se zajedno. Dakle, naša istorija je, u osnovi, istorija zajedničkog života, ne susedstva.

Poseban problem jeste – kako čitati ovu knjigu, kao istorijsku studiju ili kulturološki pregled? Knjiga svakako ima istorijske pretenzije i oslanja se na mnoštvo istorijskih izvora, ali po mom mišljenju ona nije standardna istorija – Imami nije profesionalni istoričar niti se takvim pravi. On ne pokušava da uradi ono što istoričari po pravilu rade, da zađe duboko u uzroke zbivanja, da sudi o istorijskim ličnostima i opisuje motive, uglavnom ne ulazi u pitanje verodostojnosti izvora i autora koje citira, a često ne daje ni opšti, širi kontekst događaja. Naravno, u ovako obimnoj knjizi ima izuzetaka u odnosu na ovaj pristup, ali je u principu njegov stil uzdržan, deskriptivan, nepristrasan. Ipak, on je savestan autor i ova njegova knjiga je pouzdanija od mnogih istorijskih knjiga koje su pisane izrazito pristrasno. Sve u svemu, rekao bih da knjiga ponajpre predstavlja jedan kulturološki pregled srpsko-albanskih odnosa, i to onako kako su oni percipirani kroz istoriju iz prevashodno srpskog ugla. Naime, njemu nije ambicija da utvrdi istorijske istine, da razmatra događaj iz 4-5 različitih izvora i razotkrije jednu, apsolutnu istinu. On kao da nastoji da potpuno, minuciozno pomene, citira, pobroji sve moguće srpske izvore o određenim događajima. Tako, recimo, kada govori o prelasku preko Albanije, ili Berlinskom kongresu i i proterivanju Albanaca iz topličkog kraja, on navodi izjave političara, napise iz novina, memoare učesnika, sve do vojnih i diplomatskih izvora.

Knjigu "Srbi i Albanci kroz vekove" u izdanju Samizdata B92 možete kupiti OVDE

Nijedna knjiga nije savršena, pa se naravno ne može očekivati ni da autor uvek bude nepogrešiv u izlaganju ovako obimne građe. Ovo se najpre odnosi na odsustvo kritičke evaluacije korišćenih izvora. Tako, naročito na početku gde se razmatraju pitanja porekla albanskog jezika, naroda i njihove izvorne teritorije, nalazimo mnoštvo citata različitih autora, iz raznih oblasti, koji iznose drugačije i međusobno kontradiktorne stavove. Moglo bi se reći da autor ostavlja čitaocu da sam donese svoj sud, ali bi ipak stavljanje u kontekst i razmatranje utemeljenosti nečijih tvrdnji čitaocu bilo od velike pomoći. Akademski nastrojeni čitaoci takođe će primetiti da je obilje citata dato paušalno, bez jasno označenih referenci i broja stranice izvora, što je takođe preduslov kod korišćenja istoriografske građe. I, najzad, moglo bi se u knjizi naći grešaka koje profesionalni istoričar ne bi napravio, pa tako, recimo, nalazimo staru tezu o tome kako je Skenderbeg odrastao kao poturčenjak i janjičar u Carigradu, što su istoričari odavno odbacili kao neutemeljeni mit. Ipak, takvih je grešaka srazmerno malo u jednoj ovakvoj eruditnoj publikaciji enciklopedijskog obima.

Najzad, posebno treba istaći svojevrsnu dramaturgiju i ritam ove knjige. Što se više približavamo sadašnjosti, ona postaje sve mučnija i teža za čitanje – pratimo sve veće neprijateljstvo, sve žešće i krvavije sukobe, sve jaču političku podelu i nacionalističke aspiracije i, kao u nekoj drami šekspirovog tipa, u prvih par činova još niste sigurni da li će radnja otići u pravcu tragedije ili hepienda. Ipak, kako napredujemo kroz vreme i događaje, postaje jasno da neće uslediti srećan kraj. Knjiga Srbi i Albanci kroz vekove ne imenuje krivca za takav ishod, niti joj je to namera, ali ostavlja gorak ukus pružajući uvod u mnoštvo aktera koji su doveli do toga. Međutim, važno je naglasiti kako ona posebnu pažnju posvećuje onima koji su, poput srpskih levičara s početka dvadesetog veka i mnogih drugih, imali različit pogled u odnosu na zvaničnu politiku i jasno govorili da nije kasno da se negativan trend promeni i da se izbegne neprijateljstvo, sukobi i međusobna ubijanja.

Imamijev pristup kontroverznim pitanjima jeste da ih ne prećutkuje, dakle da piše o njima, ali bez senzacionalizma, trezveno i nepristrasno, kao što i inače piše. Ipak, autorski glas ili komentari postoje u ovoj knjizi i, kada ih nađemo, u njima prepoznajemo, rekao bih, stavove nekoga ko veruje u duboku bliskost i prijateljstvo Srba i Albanaca i jednako im želi dobro. U tim, relativno retkim, autorskim ekskursima, nalazimo jezgrovite iskaze koji sublimiraju dugotrajno istorijsko i životno iskustvo. Tako bi se, recimo, autorova sintagma “Istorijski gledano, geografska ‘prirodna granica’ naroda predstavlja relativan pojam”. (tom I, str. 222) mogla uzeti kao njegov sumaran, lapidaran odgovor na pitanje o istorijskom pravu na Kosovo. Sumu tragike i farsičnosti našeg istorijskog iskustva nose i sledeći autorovi redovi:

“Istoričar Panta Srećković, čest saputnik Jastrebovu po Kosovu i Makedoniji, zabeležio je njegove reči: ‘Na Kosovu su Srbi izgubili carstvo, na Kosovu će odsudna bitka rešiti budućnost Balkanskog poluostrva i budućnost srpskog naroda.’ (Uistinu, to se dogodilo stotinak godina kasnije, 1999. godine, kao posledica agresivne politike prema Albancima na Kosovu koju je vodio ‘vođa’ srpskog naroda s kraja XX veka Slobodan Milošević. U težnji za stvaranjem konačnog rešenja, izazvao je intervenciju NATO alijanse, posle čega je između albanskog i srpskog stanovništva povučena etnička demarkaciona linija na Kosovu.”) (tom I, str. 165).

Tako bi se, dakle, kraj ove knjige mogao čitati i kao antiklimaks, jer smo, posle 1.500 godina zajedničkog života, danas zapravo prvi put u situaciji da – s malim izuzecima koji predstavljaju velike probleme – više ne živimo jedni s drugima i jedni među drugima, nego jedni pored drugih. U kontekstu bogatih i dugih istorijskih, porodičnih, plemenskih, običajnih i svih drugih veza koje opisuje ova dragocena i mnogostrana knjiga, takav se ishod može posmatrati samo kao neuspeh.

Aleksandar Pavlović za "Koha ditore"

Komentari 6
Čitajte
Pošalji komentar