Psi teško povredili stariju ženu

U Americi prihvatilista primaju sve zivotinje. Kada vlasnik shvati da nije u stanju da se brine za zivotinju, donese je u prihvatiliste. Pas se ocisti, vakcinise, sterilise i onda se proveri da li je dovoljno pitom da bude "usvojen". Ako jeste, odredi se rok, otprilike mesec dana. Ako u tom roku zivotinja ne bude usvojena, onda je ubijaju. Ali tamo se redovno organizuju "sajmovi" za usvajanje zivotinja gde su one izlozene, pa ljudi mogu da vide odredjenog dana mnostvo zivotinja i odaberu onu koja njima odgovara. Posle toga, predstavnik prihvatilista dolazi u buduci dom zivotinje da vidi da li ljudi imaju uslova da drze zivotinju. Tek posle toga se zivotinja daje na usvajanje. Postoji mnogo nacina da se brine o zivotinjama. Sada postoje i agencije za "vikend vlasnike". Recimo uzmete zivotinju da bude kod vas samo za vikend jer preko nedelje ne mozete da se brinete za nju. Naknada je minimalna a zadovoljstvo veliko. Takodje, ima ljudi koji samo privremeno drze zivotinje dok ne budu trajno usvojene. Ali, za to je potrebno mnogo volje, dobra organizacija i inventivnost sto ocigledno nedostaje ORKAMA i ostalima. Da se razumemo: i na Zapadu, prihvatilista se uglavnom finansiraju dobrovoljnim prilozima a ne iz gradskog budzeta.

Psi se vaspitavaju isto kao i deca. Od vlasnika zavisi, u sta ce se izroditi njegov pas.

Daleko smo mi od toga! U mom naselju se "utrkuju" ko će imati krvoločniju životinju i naučiti je da napada ljude i po mogućnosti ubija lutalice. A kad pas pobegne iz dvorišta (jer mu uslovi obično nisu baš za ugled) i ubije komšijskog ljubimca, onda se kaše: "Eto.... dešava se." Nisam se jednom borila protiv takvih, pre bih rekla vlasnika, nego pasa. Prigradska naselja su, inače "idealna" da se pedigrirani pas, koji je porastao i dosadio, kolima doveze i ostavi. Tako sam pre 9 godina usvojila prelepog irskog setera, koga je neko izbacio iz automobila sa još 2 lovačka psa. Nama, dakle, nisu problem životinje, nego mi sami. Sirota starica je "eto..." nastradala, svi će sada okriviti samo psa. A onaj ko ga je vaspitavao neće ogovarati što je od njega napravio zver, jer se to kod nas ne smatra okrutnošću prema životinjama.

U Srbiji nije problem nedostatak ideja i inicijative, nego - novac. Na zalost, za ostvarenje svega je potrebno platiti - sredstva za rad, ljudi koji bi radili u azilima, hrana za zivotinje, veterinarski lekovi i instrumenti za kastracije itd.

Drugo - opet su veliki problem LOVCI: kada neki od njihovih pasa ne zadovolji njihova ocekivanja ili se razboli i ostari, oni ga izbace negde u shumu ili - na ulice Beograda ili nekog drugog veceg grada. Vec sam imala prilike da se uverim u takve informacije na osnovu cipova tih pasa, jer sam veterinarka po struci. Zasto inspekcija rigorozno na kaznjava takve nesavesne "vlasnike", kao i drzaoce i trenere opasnih pasa - pit bulova, koje treniraju za borbe? Borbe pasa i svih drugih zivotinja konacno su i u Srbiji zabranjene. Zasto se zakoni ne primenjuju u praksi?

Daleko smo mi od toga! U mom naselju se "utrkuju" ko će imati krvoločniju životinju i naučiti je da napada ljude i po mogućnosti ubija lutalice. A kad pas pobegne iz dvorišta (jer mu uslovi obično nisu baš za ugled) i ubije komšijskog ljubimca, onda se kaše: "Eto.... dešava se." Nisam se jednom borila protiv takvih, pre bih rekla vlasnika, nego pasa. Prigradska naselja su, inače "idealna" da se pedigrirani pas, koji je porastao i dosadio, kolima doveze i ostavi. Tako sam pre 9 godina usvojila prelepog irskog setera, koga je neko izbacio iz automobila sa još 2 lovačka psa. Nama, dakle, nisu problem životinje, nego mi sami. Sirota starica je "eto..." nastradala, svi će sada okriviti samo psa. A onaj ko ga je vaspitavao neće ogovarati što je od njega napravio zver, jer se to kod nas ne smatra okrutnošću prema životinjama.

Psi se vaspitavaju isto kao i deca. Od vlasnika zavisi, u sta ce se izroditi njegov pas.

U Americi prihvatilista primaju sve zivotinje. Kada vlasnik shvati da nije u stanju da se brine za zivotinju, donese je u prihvatiliste. Pas se ocisti, vakcinise, sterilise i onda se proveri da li je dovoljno pitom da bude "usvojen". Ako jeste, odredi se rok, otprilike mesec dana. Ako u tom roku zivotinja ne bude usvojena, onda je ubijaju. Ali tamo se redovno organizuju "sajmovi" za usvajanje zivotinja gde su one izlozene, pa ljudi mogu da vide odredjenog dana mnostvo zivotinja i odaberu onu koja njima odgovara. Posle toga, predstavnik prihvatilista dolazi u buduci dom zivotinje da vidi da li ljudi imaju uslova da drze zivotinju. Tek posle toga se zivotinja daje na usvajanje. Postoji mnogo nacina da se brine o zivotinjama. Sada postoje i agencije za "vikend vlasnike". Recimo uzmete zivotinju da bude kod vas samo za vikend jer preko nedelje ne mozete da se brinete za nju. Naknada je minimalna a zadovoljstvo veliko. Takodje, ima ljudi koji samo privremeno drze zivotinje dok ne budu trajno usvojene. Ali, za to je potrebno mnogo volje, dobra organizacija i inventivnost sto ocigledno nedostaje ORKAMA i ostalima. Da se razumemo: i na Zapadu, prihvatilista se uglavnom finansiraju dobrovoljnim prilozima a ne iz gradskog budzeta.

U Srbiji nije problem nedostatak ideja i inicijative, nego - novac. Na zalost, za ostvarenje svega je potrebno platiti - sredstva za rad, ljudi koji bi radili u azilima, hrana za zivotinje, veterinarski lekovi i instrumenti za kastracije itd.

Drugo - opet su veliki problem LOVCI: kada neki od njihovih pasa ne zadovolji njihova ocekivanja ili se razboli i ostari, oni ga izbace negde u shumu ili - na ulice Beograda ili nekog drugog veceg grada. Vec sam imala prilike da se uverim u takve informacije na osnovu cipova tih pasa, jer sam veterinarka po struci. Zasto inspekcija rigorozno na kaznjava takve nesavesne "vlasnike", kao i drzaoce i trenere opasnih pasa - pit bulova, koje treniraju za borbe? Borbe pasa i svih drugih zivotinja konacno su i u Srbiji zabranjene. Zasto se zakoni ne primenjuju u praksi?