Svako peto dete zlostavljano

Problem zlostavljanja je puno veci nego sto se o tome prica u medijima.
Izvor tog problema je u neznanju roditelja kako vaspitati dete. Nazalost, kod nas nema planske edukacije o roditeljstvu, te mnogi ne znaju kako izaci na kraj sa izazovima koje nosi sa sobom jedno dete.
Posto sam na fakultetu imao predmet Pedagogia, mogu da kazem da mnogi ne shvataju to da nenasilno vapitanje dece ne podrzaumeva kucnu anarhiju, po kojoj dete moze da radi sta god hoce, bez snosenja konzekveci.
Sve dotle, dok roditelji ne budu edukovani kako da vaspitaju svoju decu, kako da resavaju probleme u vaspitanju dotle ce ovo drustvo da srlja. Cesto se zapitam kako ce da izgeda nase drustvo za 20 godina, kada danasnji klinci poput Miladina Kovacevica budu preuzeli stafetu od danasnje "radno sposobne" populacije, da ne kazem danasnjih radnika.
Jadno li je drustvo, koje toliko malo paznje posvecuje osnovi svoje buducnosti.

MENE ŽIVO ZANIMA gde je sada SRPSKA PRAVOSLAVNA Crkva ?!!!
u ovoj divnoj PRAVOSLAVNOJ SRBJII, da se SADA ZABRINE nad svojim PRAVOSLAVNIM stadom i ovim užasnim problemom "brižnih pravoslavnih rodielja"
, makar upola kao što se zabrinuo oko antidiskriminacionog zakona ???!!!!

I umesto da se bavi necim ovako poraznim, Srbija se dize na noge da bi sprecila usvajanje zakona o zabrani diskriminacije. Kako vas samo nije stid!!!!

Izvinjavam se, moguće da mi nešto nije jasno...

Mi ovde govorimo o heteroseksualnim, tj. "zdravim", "biološki normalnim", "genetski jačim", "moralnim", "etički ispravnim" heteroseksualcima?

"visegeneracijski obrazac zlostavljanja dece" u tome je problem, zlostavljani mehanicki ponavljaju nauceni model. Treba nam osvescenje i snage za promenu iznutra

Za početak, ako uzmete činjenicu da je kod nas opšteprihvaćena izreka da je "batina iz raja izašla", jasno je odakle potiče nasilje. Ljudi u ovoj zemlji su navikli na zakon jačeg, sve se rešava po principu "motku u ruke, pa ko je jači, taj je u pravu". To je možda u redu u džungli, ali ne u civilizaciji. Nasilje je prisutno SVUDA u ovom društvu, preko radnog mesta, škole, saobraćaja, ulice, do porodice, tako da nije ni čudo to što mnogi roditelji vide batine kao jedini način disciplinovanja dece.
Potrebne su TEMELJNE promene u CELOKUPNOM poimanju medjuljudskih odnosa, kako bismo mogli da zaštitimo od nasilja decu, i sve one koji su slabiji. Za početak, prestanimo da se ponašamo kao siledžije u svakodnevnom životu. To možda nije sistemsko rešenje, ali smatram da je to prvi korak ka pacifikaciji Srbije koji svako od nas može da napravi.

Uvek me zapanji nacin na koji se mnogi roditelji u Srbiji odnose prema deci. (Govorim o onome sto cesto vidjam po gradu). Ukoliko roditelji grde decu onda je to na jedan brutalan i najprimitivniji moguci nacin, ukoliko se pak ti isti roditelji igraju s decom, onda ta igra izgleda kao neko odvratno kreveljenje koje nije nista manje agresivno od grdnje.
Uzas!!!! U sta li ce ta deca izrasti ako se s njima tako postupa?!!!

Roditelji su me tukli, vredjali, nipodastavali do negde 17-te godine, ne znam zasto sam to trpela, a intelektualci su, vrlo uspesni i pametni, meni ostaje da se borim s posledicama : ne zelim decu, porodicu, neki narocit uspeh na poslu, samo miran zivot, sa sto manje odgovornosti, rasprava i napora, ne svetim se nikome, to je vazno valjda..

Zlostavljanje je mahom posledica siromastva, alkolizma i primitivluka. Zlostavljana deca cesto imaju problem socijalizacije u skoli, kasnije u drustvu jer nemaju poverenja u ljude, niukoga. Roditelji zlostavljanjem dece lece svoj neuspeh i frustracije jer je na slabijem to najlakse. Nisu retka zlostavljanja ni u porodicama gde su roditelji intelektualci tako da zlostavljanje nije stvar obrazovanja nego stvar lancanog nastavka zlostavljanja jer su i oni cesto zlostavljani. U psihologiji je poznato da potiskivani postaju najzesci potiskivaci. Ne moze drustvo, odnosno drzava, sve da resi ali mnogo toga moze. Decu koja se zlostavljaju treba oduzimati kao sto se to radi u Zapadnoj Evropi. Svako spaseno dete kao covek je spaseno covecanstvo. Ali socijalne sluzbe treba da rade svoj posao dok kod nas institucije postoje da bi postojale a ne da bi funkcionisale.

Nasilje u porodicama nije vise prisutno, bojim se da ono pocinje dominirati. Nasilje je svaka teska rec koja upropasti trenutak, dan, nedelju, mesec, a koju po pravilu upucuju prvenstveno muzevi zenama u Srbiji. Ovo je tlo gde se jos uvek smatra velikim uspehom udati se za muza koji ne tuce. Sta da pricamo,kada u nasoj blizini svakodnevno vidjamo torture, pretucenu decu, cujemo cvrku zlostavljanih? Nisam srela resen slucaj ni od strane socijalne ustanove, niti sam na roditeljskom cula razrednu da skrece paznju da ima dece koja pretucena dolaze u skolu...crkvu necu da komentarisem. Ona se jedino zalaze da nas sto vise dodje u njeno okrilje, da damo maximalno u materijalnom i da cutimo o nekom Pahomiju i njemu slicnima. Ne valja nam drzava, sve je tako vrtoglavo krenulo nizbrdo da ne znam kada i gde ce se zaustaviti.

Moje dete ima sad 12 godina. Kad je bilo beba bila sam svesna toga koliko su kod nas vaspitna sredstva skoro iskljucivo zasnovana na batinama. Ali, vodeci dete u parkove bila sam toliko zgrozena da ga nisam vise ni vodila medju decu kad su roditelji pored. Cesta slika je bila da mama dodje sa detetom, dete otrci do druge dece a mama na prvom zbunu otkida stap i skida lisce sa njega da bude naoruzana cim dete uradi nesto nepozeljno. A nepozeljno je cesto da ulazi u pesak i tamo se igra, koji uzgred tamo i jeste da bi se deca igrala. Cesto je taj stap i koriscen pa sam ja smatrala da moje dete ne sme tako nesto da gleda, a nisam htela da ispravljam ceo svet.
E pa sad zamislite sta se dogadja u stanovima i kucama kad nema publike ili kad dete malo poraste i na red stignu veci problemi. Ta vest me stoga ne cudi i ne mislim da je problem u siromastvu ili mladosti, problem je sto su svi manje ili vise odrasli na takav nacin. Uostalom, poznato je da batina iz raja izasla.

sramota ziva, to je sve posledica sto se u brak stupa rano, i sto mladi roditelji nemaju uslove za zivot (posao,stan,kola...)

radjanje deteta je najveca odgovornost na svetu, ko toga nije svestan ...dzabe ste krecili

Pa sta je tu cudno kad drzavu problem zlostavljanja i ne interesuje.
Njih zanima kako da prodaju punto, kako da preveslaju ruse oko nis-a i slicne malverzcije...

Podaci su više nego alarmantni, briga o porodici i deci bi hitno morala da se podigne na viši nivo. Hraniteljskim porodicama svaka čast, ali glavni cilj mora biti sprečavanje nasilja a ne lečenje posledica. U tom smislu bi kaznena politika morala da se pooštri, Centri za soc. rad da se reorganizuju, jer su zastareli i nefunkcionalni, a država bi morala da preuzme na sebe izgradnju "sigurnih kuća" i pomoć majkama pri zapošljavanju. Ova problematika je neodgovorno prepuštena NVO u stilu "brigo moja predji na drugoga". SPC bi takodje ovde mogla da da veliki doprinos, finansijski i duhovni, umesto što se bavi politikom.

deca su isto tako nasilna, preslikavaju na ulicama ono sto im se desava u kuci.

Ja sam zlostavljano dete. Mene je majka fizicki i psihicki zlostavljala do moje 19. godine. Posledica nisam ni bila svesna dok nisam upoznala svog muza, koji je primetio da je moje ponasanje u odredjenim situacijama agresivno i da mi je prvi impuls kada se iznerviram da nesto polomim i zelja da nekog udarim. Nakon dugogodisnjeg odbijanja da shvatim da imam veliki problem koji sutra mogu da prenesem i na svoje dete, konacno sam pristala da krenem na savetovanja kod psihijatra. To mi je promenilo zivot iz korena na bolje i dalo snage da se suocim sa majkom i kazem joj sve sto mi je na dusi. Srecom, ona je shvatila sta mi je svih godina radila i plakala mesecima i molila me da joj oprostim. Ja danas imam dete na koje ni jednom nisam podigla glas, a koje odlicno zna sta se sme, a sta ne sme. Znam da nas ima puno takvih u ovoj nasoj zemlji, ali je na nama da odlucimo da li cemo od zrtvi postati agresori, ili promeniti sve na bolje.

I samo da dodam - kada posle pola od ovog broja, posebno decaci, zavrse kao kriminalnci, neka se niko onda ne cudi. Svi problemi po skolama takodje dolaze odavde. Da se roditelji posle ne zbune, sami to rade.

I sami ovi komentari pokazuju koliko nasi ljudi nista ne znaju o nasilju. Na primer da se nasilje desava samo u porodicama koje su siromasne gde vlada alkohol i primitivizam. Nasilja i te kako ima i u porodicama gde su roditelji visoko obrazovani, a da podsetimo samo na dogadjaj od pre nekoliko godina kad je u javnosti izaslo da se zena jednog kandidata za predsednika drzave pojavila u Kuci koje zbrinjavaju zrtve nasilja

...Треба са тим изаћи на крај а и сам не постати као они који су нам то учинили и тако се ослободити патње и решити проблем! Јер неиздрживо боли кад те неко под фирмом љубави која се сама по себи подразумева од почетка живота убија у појам! Ана је несрећна, али је остала добра и поред свега. Како је само једноставно, кратко, јасно и искрено описала своје искуство. Свака јој част!

Lako je sve gurnuti na porodicu. U moje vreme, pre 20-ak godina, nikada me niko u porodici nije tukao. A u skoli je bila sasvim druga stvar. Od ucitelja pa do nastavnika svi redom su nas tukli. Nas razredni staresina je uvek pre pocetka njegovog casa kao prvo fizicki kaznjavao sve koji su po njegovom ubedjenju nesto zgresili.
Ko je tu bio kriv, drustvo ili porodica?

Da li se neko zapitao kako funkcionisu socijalne ustanove? Da li je dozvoljeno da socijalni radnik uputi majku sa dvoje maloletne dece da napusti kucu, ostanu bez krova nad glavom? To se desilo u Kragujevcu u Centru za soc. rad "Solidarnost". I onda se nesto cudimo! Zasto se jednostavno ne procesljaju predmeti u tim ustanovama i dodje do statistike? Zasto neka deca zavrsavaju na ulici?

У сенци великих историјских тема остају велике патње малих људи - деце. Ове ће велике, судбинске, историјске и какве све не теме бити кад-тад скинуте са дневног реда а велики ожиљци на душама ових малих људи ће остати. Оне који их буду носили неће чинити срећним, па ни њихово уже и шире животно окружење. Велике патње малих људи су највеће могуће теме и друштво никако то да схвати иако му се то увек враћа као бумеранг. Мали злостављани човек расте и нико не зна колико погубни и по њега, ужу и ширу околину могу ти ожиљцу бити. Злостављање у детињству се никад не заборавља. Оно, у најмању руку, увек ствара несрећног човека, чак и ако успе да не буде део оне статистике ужаса која потврђује да велики број људи злостављаних у детинству касније и сами постају злостављачи...Или на било који начин постају проблем за ужу и ширу околину, друштво, исту ту државу која је злостављање сматрала тек једном варијантом кућног васпитања у који н е треба да се меша јер је родитељска љубав акциом...Овај ће се проблем држави која га гура под тепих вратити као бумеранг, само је питање како, када. Уствари, то се стално и дешава. Тај зачарани круг насиља, патње, па опет насиља ... стално се понавља. Није он од сада. Напротив!"Батина је одавно из раја изашла..."

... ako se krive alkohol i nemastina za zlostavljanje dece, to nema blage veze s mozgom. Deca spadaju u kategoriju ugrozenih zato sto je u Srbiji rasprostranjen obicaj da se maltretiraju slabiji, ili oni koji su u manjini (zakon o diskriminaciji je savrsen primer za to). Treba da se zapitamo jesmo li sami krivi sto ne umemo da se ponasamo sa postovanjem prema bliznjima, nego pribegavamo pravilu da "sila boga ne moli"? Koliko cesto se vi ponasate nasilno na poslu, kod kuce, u saobracaju? Pocistimo u svojem dvoristu, pre nego sto upremo prstom u drugog.

I ja sam zlostavljano dete, otac me je prebijao dokle god je bio fizicki jaci, opijao se tukao je i mene i sestru i ponekad majku, ili nas isterivao iz kuce po zimi. To je sve normalno u zemlji Srbiji! I ja imam istih problema kao citateljke, ne zelim da zasnivam porodicu i ne mogu da reagujem adekvatno na stresne situacije, depresivan sam... Najgore je to sto i dalje zivim s tim istim ocem, jer ne mogu da priustim da se osamostalim. Nikada mi nije bilo jasno cemu sluze socijalne ustanove i koja je duznost socijalnih radnika u ovoj zemlji?! Nikada mi nisu izasli u susret, a kada me je otac isterao na ulicu, nisam bio nikako socijalno zasticen i morao sam da spavam u napustenoj zgradi po zimi! Dovoljno je procitati da se ljudi bukvalno tuku sa njima da bi dobili ono sto im pripada, sustina! Ukinimo ustanove i zanimanja koja nicem ne sluze!
Ja ne znam da li je igde u civilizovanom svetu normalno videti golu i bosu decu koja prose ili ciste prozore automobila ?! I jos jedna stvar, zlostavljaci su uzorne komsije i mogu da se ponasaju divno ali u kuci su monstrumi, nisu to samo neobrazovani i siromasni, moj otac ima pristojan posao. Veoma je bitno zastititi decu, suvise je skupo dozvoliti da ih neko zlostavlja previse skupo cak i za celo drustvo i drzavu!

Veliki deo krivice u ovom zlostavljanju dece se moze pripisati alkoholizmu.

Hocu da Srbija bude zemlja po meri dece. To je merilo normalnosti jedne zemlje.

I umesto da se bavi necim ovako poraznim, Srbija se dize na noge da bi sprecila usvajanje zakona o zabrani diskriminacije. Kako vas samo nije stid!!!!

Izvinjavam se, moguće da mi nešto nije jasno...

Mi ovde govorimo o heteroseksualnim, tj. "zdravim", "biološki normalnim", "genetski jačim", "moralnim", "etički ispravnim" heteroseksualcima?

MENE ŽIVO ZANIMA gde je sada SRPSKA PRAVOSLAVNA Crkva ?!!!
u ovoj divnoj PRAVOSLAVNOJ SRBJII, da se SADA ZABRINE nad svojim PRAVOSLAVNIM stadom i ovim užasnim problemom "brižnih pravoslavnih rodielja"
, makar upola kao što se zabrinuo oko antidiskriminacionog zakona ???!!!!

sramota ziva, to je sve posledica sto se u brak stupa rano, i sto mladi roditelji nemaju uslove za zivot (posao,stan,kola...)

radjanje deteta je najveca odgovornost na svetu, ko toga nije svestan ...dzabe ste krecili

Problem zlostavljanja je puno veci nego sto se o tome prica u medijima.
Izvor tog problema je u neznanju roditelja kako vaspitati dete. Nazalost, kod nas nema planske edukacije o roditeljstvu, te mnogi ne znaju kako izaci na kraj sa izazovima koje nosi sa sobom jedno dete.
Posto sam na fakultetu imao predmet Pedagogia, mogu da kazem da mnogi ne shvataju to da nenasilno vapitanje dece ne podrzaumeva kucnu anarhiju, po kojoj dete moze da radi sta god hoce, bez snosenja konzekveci.
Sve dotle, dok roditelji ne budu edukovani kako da vaspitaju svoju decu, kako da resavaju probleme u vaspitanju dotle ce ovo drustvo da srlja. Cesto se zapitam kako ce da izgeda nase drustvo za 20 godina, kada danasnji klinci poput Miladina Kovacevica budu preuzeli stafetu od danasnje "radno sposobne" populacije, da ne kazem danasnjih radnika.
Jadno li je drustvo, koje toliko malo paznje posvecuje osnovi svoje buducnosti.

Veliki deo krivice u ovom zlostavljanju dece se moze pripisati alkoholizmu.

Pa sta je tu cudno kad drzavu problem zlostavljanja i ne interesuje.
Njih zanima kako da prodaju punto, kako da preveslaju ruse oko nis-a i slicne malverzcije...

Uvek me zapanji nacin na koji se mnogi roditelji u Srbiji odnose prema deci. (Govorim o onome sto cesto vidjam po gradu). Ukoliko roditelji grde decu onda je to na jedan brutalan i najprimitivniji moguci nacin, ukoliko se pak ti isti roditelji igraju s decom, onda ta igra izgleda kao neko odvratno kreveljenje koje nije nista manje agresivno od grdnje.
Uzas!!!! U sta li ce ta deca izrasti ako se s njima tako postupa?!!!

Zlostavljanje je mahom posledica siromastva, alkolizma i primitivluka. Zlostavljana deca cesto imaju problem socijalizacije u skoli, kasnije u drustvu jer nemaju poverenja u ljude, niukoga. Roditelji zlostavljanjem dece lece svoj neuspeh i frustracije jer je na slabijem to najlakse. Nisu retka zlostavljanja ni u porodicama gde su roditelji intelektualci tako da zlostavljanje nije stvar obrazovanja nego stvar lancanog nastavka zlostavljanja jer su i oni cesto zlostavljani. U psihologiji je poznato da potiskivani postaju najzesci potiskivaci. Ne moze drustvo, odnosno drzava, sve da resi ali mnogo toga moze. Decu koja se zlostavljaju treba oduzimati kao sto se to radi u Zapadnoj Evropi. Svako spaseno dete kao covek je spaseno covecanstvo. Ali socijalne sluzbe treba da rade svoj posao dok kod nas institucije postoje da bi postojale a ne da bi funkcionisale.

Podaci su više nego alarmantni, briga o porodici i deci bi hitno morala da se podigne na viši nivo. Hraniteljskim porodicama svaka čast, ali glavni cilj mora biti sprečavanje nasilja a ne lečenje posledica. U tom smislu bi kaznena politika morala da se pooštri, Centri za soc. rad da se reorganizuju, jer su zastareli i nefunkcionalni, a država bi morala da preuzme na sebe izgradnju "sigurnih kuća" i pomoć majkama pri zapošljavanju. Ova problematika je neodgovorno prepuštena NVO u stilu "brigo moja predji na drugoga". SPC bi takodje ovde mogla da da veliki doprinos, finansijski i duhovni, umesto što se bavi politikom.

Nasilje u porodicama nije vise prisutno, bojim se da ono pocinje dominirati. Nasilje je svaka teska rec koja upropasti trenutak, dan, nedelju, mesec, a koju po pravilu upucuju prvenstveno muzevi zenama u Srbiji. Ovo je tlo gde se jos uvek smatra velikim uspehom udati se za muza koji ne tuce. Sta da pricamo,kada u nasoj blizini svakodnevno vidjamo torture, pretucenu decu, cujemo cvrku zlostavljanih? Nisam srela resen slucaj ni od strane socijalne ustanove, niti sam na roditeljskom cula razrednu da skrece paznju da ima dece koja pretucena dolaze u skolu...crkvu necu da komentarisem. Ona se jedino zalaze da nas sto vise dodje u njeno okrilje, da damo maximalno u materijalnom i da cutimo o nekom Pahomiju i njemu slicnima. Ne valja nam drzava, sve je tako vrtoglavo krenulo nizbrdo da ne znam kada i gde ce se zaustaviti.

Lako je sve gurnuti na porodicu. U moje vreme, pre 20-ak godina, nikada me niko u porodici nije tukao. A u skoli je bila sasvim druga stvar. Od ucitelja pa do nastavnika svi redom su nas tukli. Nas razredni staresina je uvek pre pocetka njegovog casa kao prvo fizicki kaznjavao sve koji su po njegovom ubedjenju nesto zgresili.
Ko je tu bio kriv, drustvo ili porodica?

Roditelji su me tukli, vredjali, nipodastavali do negde 17-te godine, ne znam zasto sam to trpela, a intelektualci su, vrlo uspesni i pametni, meni ostaje da se borim s posledicama : ne zelim decu, porodicu, neki narocit uspeh na poslu, samo miran zivot, sa sto manje odgovornosti, rasprava i napora, ne svetim se nikome, to je vazno valjda..

Za početak, ako uzmete činjenicu da je kod nas opšteprihvaćena izreka da je "batina iz raja izašla", jasno je odakle potiče nasilje. Ljudi u ovoj zemlji su navikli na zakon jačeg, sve se rešava po principu "motku u ruke, pa ko je jači, taj je u pravu". To je možda u redu u džungli, ali ne u civilizaciji. Nasilje je prisutno SVUDA u ovom društvu, preko radnog mesta, škole, saobraćaja, ulice, do porodice, tako da nije ni čudo to što mnogi roditelji vide batine kao jedini način disciplinovanja dece.
Potrebne su TEMELJNE promene u CELOKUPNOM poimanju medjuljudskih odnosa, kako bismo mogli da zaštitimo od nasilja decu, i sve one koji su slabiji. Za početak, prestanimo da se ponašamo kao siledžije u svakodnevnom životu. To možda nije sistemsko rešenje, ali smatram da je to prvi korak ka pacifikaciji Srbije koji svako od nas može da napravi.

"visegeneracijski obrazac zlostavljanja dece" u tome je problem, zlostavljani mehanicki ponavljaju nauceni model. Treba nam osvescenje i snage za promenu iznutra

deca su isto tako nasilna, preslikavaju na ulicama ono sto im se desava u kuci.

I samo da dodam - kada posle pola od ovog broja, posebno decaci, zavrse kao kriminalnci, neka se niko onda ne cudi. Svi problemi po skolama takodje dolaze odavde. Da se roditelji posle ne zbune, sami to rade.

Moje dete ima sad 12 godina. Kad je bilo beba bila sam svesna toga koliko su kod nas vaspitna sredstva skoro iskljucivo zasnovana na batinama. Ali, vodeci dete u parkove bila sam toliko zgrozena da ga nisam vise ni vodila medju decu kad su roditelji pored. Cesta slika je bila da mama dodje sa detetom, dete otrci do druge dece a mama na prvom zbunu otkida stap i skida lisce sa njega da bude naoruzana cim dete uradi nesto nepozeljno. A nepozeljno je cesto da ulazi u pesak i tamo se igra, koji uzgred tamo i jeste da bi se deca igrala. Cesto je taj stap i koriscen pa sam ja smatrala da moje dete ne sme tako nesto da gleda, a nisam htela da ispravljam ceo svet.
E pa sad zamislite sta se dogadja u stanovima i kucama kad nema publike ili kad dete malo poraste i na red stignu veci problemi. Ta vest me stoga ne cudi i ne mislim da je problem u siromastvu ili mladosti, problem je sto su svi manje ili vise odrasli na takav nacin. Uostalom, poznato je da batina iz raja izasla.

У сенци великих историјских тема остају велике патње малих људи - деце. Ове ће велике, судбинске, историјске и какве све не теме бити кад-тад скинуте са дневног реда а велики ожиљци на душама ових малих људи ће остати. Оне који их буду носили неће чинити срећним, па ни њихово уже и шире животно окружење. Велике патње малих људи су највеће могуће теме и друштво никако то да схвати иако му се то увек враћа као бумеранг. Мали злостављани човек расте и нико не зна колико погубни и по њега, ужу и ширу околину могу ти ожиљцу бити. Злостављање у детињству се никад не заборавља. Оно, у најмању руку, увек ствара несрећног човека, чак и ако успе да не буде део оне статистике ужаса која потврђује да велики број људи злостављаних у детинству касније и сами постају злостављачи...Или на било који начин постају проблем за ужу и ширу околину, друштво, исту ту државу која је злостављање сматрала тек једном варијантом кућног васпитања у који н е треба да се меша јер је родитељска љубав акциом...Овај ће се проблем држави која га гура под тепих вратити као бумеранг, само је питање како, када. Уствари, то се стално и дешава. Тај зачарани круг насиља, патње, па опет насиља ... стално се понавља. Није он од сада. Напротив!"Батина је одавно из раја изашла..."

Da li se neko zapitao kako funkcionisu socijalne ustanove? Da li je dozvoljeno da socijalni radnik uputi majku sa dvoje maloletne dece da napusti kucu, ostanu bez krova nad glavom? To se desilo u Kragujevcu u Centru za soc. rad "Solidarnost". I onda se nesto cudimo! Zasto se jednostavno ne procesljaju predmeti u tim ustanovama i dodje do statistike? Zasto neka deca zavrsavaju na ulici?

I sami ovi komentari pokazuju koliko nasi ljudi nista ne znaju o nasilju. Na primer da se nasilje desava samo u porodicama koje su siromasne gde vlada alkohol i primitivizam. Nasilja i te kako ima i u porodicama gde su roditelji visoko obrazovani, a da podsetimo samo na dogadjaj od pre nekoliko godina kad je u javnosti izaslo da se zena jednog kandidata za predsednika drzave pojavila u Kuci koje zbrinjavaju zrtve nasilja

...Треба са тим изаћи на крај а и сам не постати као они који су нам то учинили и тако се ослободити патње и решити проблем! Јер неиздрживо боли кад те неко под фирмом љубави која се сама по себи подразумева од почетка живота убија у појам! Ана је несрећна, али је остала добра и поред свега. Како је само једноставно, кратко, јасно и искрено описала своје искуство. Свака јој част!

Ja sam zlostavljano dete. Mene je majka fizicki i psihicki zlostavljala do moje 19. godine. Posledica nisam ni bila svesna dok nisam upoznala svog muza, koji je primetio da je moje ponasanje u odredjenim situacijama agresivno i da mi je prvi impuls kada se iznerviram da nesto polomim i zelja da nekog udarim. Nakon dugogodisnjeg odbijanja da shvatim da imam veliki problem koji sutra mogu da prenesem i na svoje dete, konacno sam pristala da krenem na savetovanja kod psihijatra. To mi je promenilo zivot iz korena na bolje i dalo snage da se suocim sa majkom i kazem joj sve sto mi je na dusi. Srecom, ona je shvatila sta mi je svih godina radila i plakala mesecima i molila me da joj oprostim. Ja danas imam dete na koje ni jednom nisam podigla glas, a koje odlicno zna sta se sme, a sta ne sme. Znam da nas ima puno takvih u ovoj nasoj zemlji, ali je na nama da odlucimo da li cemo od zrtvi postati agresori, ili promeniti sve na bolje.

Hocu da Srbija bude zemlja po meri dece. To je merilo normalnosti jedne zemlje.

... ako se krive alkohol i nemastina za zlostavljanje dece, to nema blage veze s mozgom. Deca spadaju u kategoriju ugrozenih zato sto je u Srbiji rasprostranjen obicaj da se maltretiraju slabiji, ili oni koji su u manjini (zakon o diskriminaciji je savrsen primer za to). Treba da se zapitamo jesmo li sami krivi sto ne umemo da se ponasamo sa postovanjem prema bliznjima, nego pribegavamo pravilu da "sila boga ne moli"? Koliko cesto se vi ponasate nasilno na poslu, kod kuce, u saobracaju? Pocistimo u svojem dvoristu, pre nego sto upremo prstom u drugog.

I ja sam zlostavljano dete, otac me je prebijao dokle god je bio fizicki jaci, opijao se tukao je i mene i sestru i ponekad majku, ili nas isterivao iz kuce po zimi. To je sve normalno u zemlji Srbiji! I ja imam istih problema kao citateljke, ne zelim da zasnivam porodicu i ne mogu da reagujem adekvatno na stresne situacije, depresivan sam... Najgore je to sto i dalje zivim s tim istim ocem, jer ne mogu da priustim da se osamostalim. Nikada mi nije bilo jasno cemu sluze socijalne ustanove i koja je duznost socijalnih radnika u ovoj zemlji?! Nikada mi nisu izasli u susret, a kada me je otac isterao na ulicu, nisam bio nikako socijalno zasticen i morao sam da spavam u napustenoj zgradi po zimi! Dovoljno je procitati da se ljudi bukvalno tuku sa njima da bi dobili ono sto im pripada, sustina! Ukinimo ustanove i zanimanja koja nicem ne sluze!
Ja ne znam da li je igde u civilizovanom svetu normalno videti golu i bosu decu koja prose ili ciste prozore automobila ?! I jos jedna stvar, zlostavljaci su uzorne komsije i mogu da se ponasaju divno ali u kuci su monstrumi, nisu to samo neobrazovani i siromasni, moj otac ima pristojan posao. Veoma je bitno zastititi decu, suvise je skupo dozvoliti da ih neko zlostavlja previse skupo cak i za celo drustvo i drzavu!