Dan borbe protiv dijabetesa

Veoma važna aktivnost kod dijabetesa je redovno merenje glikemije (šećera u krvi). Cena mernih traka je tolika da mnogi dijabetičari, koji žive od penzije, ne mogu da ih kupe. Bez praćenja stanja, svako uzimanje insulina može da bude i opasno. Zato bi trebalo da se nađe mogućnost da neki broj mernih traka, dijabetičarima koji su zavisni od insulina, plaća zdravstveno osiguranje, kao što je to slučaj u zapadnoevropskim zemljama.

Kada ministar zdravlja drži govor onda puna briga za obolele a u praksi potpuno druga priča. Zbog malverzacija koje su se dešavale u dijabetičarskim savetovalištima ispaštaju bolesnici. Umesto da se kontroliše rad lekara svake godine se šalju bolesnici na lekarske komisije da se proveri da nisu ozdravili u međuvremenu. Zamislite iz budžeta se plaćaju tri specijaliste medicine rada da bi odobrili ne insulin već igle bez kojih se ne može napisati recept za insulin. A onda dolazite u savetovalište za dijabetičare gde vam lekarka svaki mesec govori kako su insulini koje primate skupi . Još jedino što vam ne kaže da treba da štedite na insulinu kako bi ona mogla da prepiše svojim poznanicima. Sve u svemu plaća se rad petoro zaposlenih za posao koji može da obavi lekar opšte prakse. Ja veću birokratiju i licemerje nisam video. Voleo bi da znam koliko na svaki dinar izdvojen za zdravstvo odlazi na administraciju ? Kada bi se sva ta javna potrošnja skresala imalo bi para da svi dobiju najkvalitetniji lek.

Dijabetičar sam i ne znam ništa o autourinarnom lečenju dijabetisa. Molio bih da se napiše neki tekst o tom načinu lečenja. Malo je čudno da niko ne spominje taj način lečenja. Toplo preporučujem svim mladim koji ne paze na ishranu i na fizičku aktivnost da povećaju oprez i da smanje unos nekvalitetne hrane i da se bave fizičkim aktivnostim svakodnevno, bar pola sata. Prethodnih petnaestak godina mnogi od nas su imali mnogo stresnih situacija koje su trigerovali ovu bolest i postali smo zavisni od insulina mnogo pre nego što je bilo suđeno. Nadam se da je došlo vreme bez tolikog nivoa stresa i da su uslovi za život ipak bolji.

Dijabetes Tip 1 je teska i neizleciva bolest koja ni na koji nacin ne zavisi od nacina zivota i od koga cesto obolevaju i sasvim mala deca. Treba jasno razlikovati ovu vrstu dijabetesa od dijabetesa Tip 2 koji neretko nastaje kao direktna posledica nepravilnoe ishrane i smanjene fizicke aktivnosti. Inace samo stres nikako nije uzrocnik bilo kog od ova dva tipa dijabetesa.

Dijabetes Tip 1 je teska i neizleciva bolest koja ni na koji nacin ne zavisi od nacina zivota i od koga cesto obolevaju i sasvim mala deca. Treba jasno razlikovati ovu vrstu dijabetesa od dijabetesa Tip 2 koji neretko nastaje kao direktna posledica nepravilnoe ishrane i smanjene fizicke aktivnosti. Inace samo stres nikako nije uzrocnik bilo kog od ova dva tipa dijabetesa.

Dijabetičar sam i ne znam ništa o autourinarnom lečenju dijabetisa. Molio bih da se napiše neki tekst o tom načinu lečenja. Malo je čudno da niko ne spominje taj način lečenja. Toplo preporučujem svim mladim koji ne paze na ishranu i na fizičku aktivnost da povećaju oprez i da smanje unos nekvalitetne hrane i da se bave fizičkim aktivnostim svakodnevno, bar pola sata. Prethodnih petnaestak godina mnogi od nas su imali mnogo stresnih situacija koje su trigerovali ovu bolest i postali smo zavisni od insulina mnogo pre nego što je bilo suđeno. Nadam se da je došlo vreme bez tolikog nivoa stresa i da su uslovi za život ipak bolji.

Veoma važna aktivnost kod dijabetesa je redovno merenje glikemije (šećera u krvi). Cena mernih traka je tolika da mnogi dijabetičari, koji žive od penzije, ne mogu da ih kupe. Bez praćenja stanja, svako uzimanje insulina može da bude i opasno. Zato bi trebalo da se nađe mogućnost da neki broj mernih traka, dijabetičarima koji su zavisni od insulina, plaća zdravstveno osiguranje, kao što je to slučaj u zapadnoevropskim zemljama.

Kada ministar zdravlja drži govor onda puna briga za obolele a u praksi potpuno druga priča. Zbog malverzacija koje su se dešavale u dijabetičarskim savetovalištima ispaštaju bolesnici. Umesto da se kontroliše rad lekara svake godine se šalju bolesnici na lekarske komisije da se proveri da nisu ozdravili u međuvremenu. Zamislite iz budžeta se plaćaju tri specijaliste medicine rada da bi odobrili ne insulin već igle bez kojih se ne može napisati recept za insulin. A onda dolazite u savetovalište za dijabetičare gde vam lekarka svaki mesec govori kako su insulini koje primate skupi . Još jedino što vam ne kaže da treba da štedite na insulinu kako bi ona mogla da prepiše svojim poznanicima. Sve u svemu plaća se rad petoro zaposlenih za posao koji može da obavi lekar opšte prakse. Ja veću birokratiju i licemerje nisam video. Voleo bi da znam koliko na svaki dinar izdvojen za zdravstvo odlazi na administraciju ? Kada bi se sva ta javna potrošnja skresala imalo bi para da svi dobiju najkvalitetniji lek.