Izbori - demokratska načela i zakoni

Osnovna načela izborne slobode iziskuju da svaki punoletni radno sposobni građanin ima i aktivno biračko pravo (da bude glasač) i pasivno biračko pravo (da bude kandidat za javnu funkciju). Tokom istorije širenje biračkog prava do opšteg prava glasa bio je dug i kompleksan proces – na početku su pravo glasa imali samo punoletni muškarci sa određenim društvenim i finansijskim statusom. Vremenom se biračko telo proširivalo, najčešće spuštanjem (kasnije ukidanjem) imovinskom cenzusa, zatim i spuštanjem granice prava glasa, da bi u predvečerje Prvog svetskog rata pokret za ženska prava uspeo da ostvari cilj, pa sada u velikoj većini država biračko pravo imaju svi punoletni radno sposobni građani.

Dalja načela slobodnih i pravednih izbora navode da izbori moraju da se održavaju po predviđenoj periodici ili češće, da se odvijaju u atmosferi u kojoj se poštuju osnovna građanska prava, da je sâm proces glasanja slobodan i da garantuje tajnost.

Konačno, brojanje glasova mora biti precizno, dok kontrolu izbornog procesa moraju sprovoditi organizacije nezavisne od kontrole države, vladajućih struktura ili učesnika u izbornom procesu.

Poštovanje navedenih načela moguće je i potrebno u različitim političkim sistemima, nezavisno od toga da li je zemlja republika ili monarhija, centralistička, federalna ili konfederalna, da je u zemlji snažan parlamentarni model vlasti ili da su ovlašćenja predsednika izrazito široka.

Sva ta načela se širom sveta poštuju – u načelu. U zemljama zapadne demokratije proces je potpuno u skladu sa tim načelima, ali u ostatku sveta vrlo često se dešavaju manje ili više ozbiljni propusti ili čak organizovano kršenje ovih pravila.

Jedno od osnovnih načela slobodnih izbora je pravilo jedan čovek – jedan glas, ali se u poslednjim decenijama ono nalazi pod pritiskom, s obzirom na pravila „pozitivne diskriminacije“, po kojima neke društvene grupe na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili čak polnoj osnovi mogu dobiti garantovanu kvotu, u ovom slučaju među poslanicima. Zastupnici načela pozitivne diskriminacije navode da taj sistem pojačava integraciju manjinskih i/ili ugroženih društvenih grupa i njihovu veću participaciju u organima odlučivanja. Protivnici smatraju da je svaka diskriminacija loša, dodajući da sistem sa kvotama dovodi do manje efikasnog i korupciji podložnijeg sistema.

Parlamentarni izbori u Srbiji 1990-2012

Od 1990. godine Skupština Republike Srbije ima 250 poslanika. Još od 2000. godine parlamentarni izbori u Srbiji sprovode se po proporcionalnom sistemu u kojem je cela zemlja jedna izborna jedinica.

Pre toga izbori su bili najpre većinski (1990), pa proporcionalni sa većim brojem izbornih jedinica (po 9 na izborima 1992. i 1993, a 29 na izborima 1997. godine). Na svim proporcionalnim izborima cenzus je bio 5 posto glasova u datoj izbornoj jedinici, a pri dodeli poslaničkih mandata koristi se d'Ontov metod.

Srbija je zemlja parlamentarnog sistema, jer po Ustavu izvršnu vlast vrši Vlada, koju bira Skupština (nasuprot npr. Francuskoj, koja ima polupredsednički sistem, i u kojoj su ovlašćenja predsednika značajno veća).

Tokom devedesetih načela slobodnih izbora u Srbiji su često bila više ili manje gažena. Najveći incidenti beleženi su na lokalnim izborima (posle masovne krađe glasova u novembru 1996. protesti građana su trajali mesecima) i tokom izbora za predsednika savezne države, u septembru 2000., kada je tek posle petooktobarske revolucije dotadašnji predsednik Slobodan Milošević priznao poraz u prvom krugu.

Posle decembarskih izbora 2000. nije bilo ozbiljnijih primedaba na izborni proces, ni od vlasti, ni od opozcije, a ni od domaćih i međunarodnih posmatrača, pa se Srbija u poslednjih 12 godina može svrstati među države u kojoj su izbori potpuno slobodni.

Od 2007. u Srbiji se pravo pozitivne diskriminacije sprovodi na primeru manjinskih etničkih zajednica, jer se na njihove liste ne odnosi redovni cenzus (5 posto glasova), već prirodni prag (stranka manjina dobija onoliko mesta koliko bi zaradila po D'Ontovom metodu).

Izborni sistemi

U nastavku ovog odeljka našeg Izbornog specijala bavićemo se različitim izbornim sistemima, koji se primenjuju širom sveta.

U prikazu odstupićemo donekle od standardnog naučnog principa, koji izborne sisteme deli na tri tipa (većinski, poluproporcionalni i proporcionalni) i deset podtipova.

U pet tekstova predstavićemo podtipove koji su u upotrebi u nekim od ključnih država zapadne demokratije, u našem neposrednom susedstvu, a pomenućemo i nekoliko specifičnih slučajeva.

Provešćemo vas kroz direktne jednokružne i direktne dvokružne, proporcionalne sisteme sa jednom i sa više izbornih jedinica i mešovite tipove izbora.

Osnovna ideja je da otvorimo diskusiju kojom bismo zajedno mogli da dođemo do sistema koji bi savršeno odgovarao zemlji kakva je Srbija, ne bi li parlament adekvatno reprezentovao biračko telo Srbije, sve njene delove i sve njene različitosti.