Četvrti republički izbori (1997)

Četvrti republički višestranački izbori u Srbiji održani su 21. septembra 1997. godine, pošto je prva vlada Mirka Marjanovića izdržala ceo mandat, što njegovim prethodnicima nije uspelo (Cvetkovićeva vlada biće tek druga sa punim mandatom). Izbori su usledili posle dramatičnih događaja prethodne zime, kada su građani širom zemlje protestovali punih 88 dana zbog izborne krađe na lokalnim izborima.

Izbori su raspisani po promenjenom zakonu, uz proporcionalni sistem koji je predviđao čak 29 izbornih jedinica, drastično više od dotadašnjih 9. Opozicija je smatrala da taj sistem u potpunosti favorizuje najveću stranku, što su još uvek bili vladajući socijalisti, pa je posle višemesečnih pregovora veći deo prilično razjedinjene opozicije odlučio da izbore bojkotuje. Uprkos tome, izlaznost je bila tek za 4 posto manja nego četiri godine ranije, čemu je doprinela činjenica da su neke od stranaka opozicije, uključujući i tradicionalni vodeći SPO, ipak bile na listićima.

Dobijen je praktično trostranački parlament (preostalih 5 lista ukupno dobilo 13 poslanika), koji je izabrao novu vladu na čijem čelu je Mirko Marjanović. Ta vlada će uz promene Srbiju provesti kroz još jednu, do tog trenutka najozbiljniju krizu, koja će kulminirati NATO bombardovanjem u proleće 1999. godine. Mandat ovog saziva biće skraćen za skoro godinu dana posle dramatične pobede opozicije na saveznim i loklanim izborima septembra 2000. i Petooktobarske revolucije koja je usledila.

Šta je prethodilo izborima

Devedesete su u celini bile izrazito dramatična decenija, a posle relativno mirne dve godine savezni i lokalni izbori 1996. izazvali su buru, jer su vladajući socijalisti uhvaćeni u velikoj krađi. Posle tri meseca konstantnog pritiska iz zemlje i sveta, prošaranog brutalnim nasiljem režima i paralelnih formacija nad građanima u protestu, iznuđen je Lex specialis, kojim je Milošević predao vlast u mnogim od spornih gradova i opština.

Iako je to bio prvi težak poraz režima, Milošević je još jednom pokazao veliki politički dar, uspevši da u kratkom roku izazove razdor među vodećim strankama opozicije SPO i DS. Opozicija je već ozbiljno razmišljala o bojkotu izbora zbog sistema, koji je patentiran za savezne izbore prethodne godine i koji je doneo prilično iskrivljene rezultate (lista SPS-JUL-ND sa 45 posto glasova umalo dobila dvotrećinsku većinu). Sukob lidera Draškovića i Đinđića pospešio je proces razdvajanja, koji je doveo do toga da DS, DSS, GSS, DHSS i niz manjih stranaka (ukupno 12) bojkotuju izbore, ali da SPO, Demokratska alternativa i Koalicija Vojvodina na njih izađu.

Na mnogim nivoima bilo je to najuspešnije doba Miloševićeve vlasti – predsednik Srbije još uvek je važio za „faktor mira na Balkanu“, kako ga je opisao Ričard Holbruk posle Dejtonskog mira. Ekonomija se posle ukidanja sankcija lagano oporavljala, a energija opoziciono nastrojenih birača potpuno se ispraznila posle tromesečnih protesta. Tog leta Milošević je sa mesta predsednika Srbije prešao na istu funkciju na saveznom nivou, ostavivši šansu Milanu Milutinoviću da u decembru preuzme funkciju izbornom pobedom.

Kako su vođene kampanje

Stranačke borbe lagano su se povlačile sa ulica tokom devedesetih (od sredine devedesetih na ulice su u principu izlazilo samo zbog protesta), a kampanja se sve više selila na elektronske medije.

SPS je nastavio da kontroliše državne medije i gađa iste ciljne grupe kao na prethodnim izborima, naslonivši se na „Tako treba“ šaljivom „Što jes' jes', najbolji je SPS“.

Ipak, glavninu kampanje na tim izborima preuzela je najmanja, ali proporcionalno najmoćnija stranka u koaliciji – Jugoslovenska levica. Koristeći pre svega izuzetno gledanu Pink televiziju JUL je kao cilj postavio animiranje mlađe populacije, koja nije mogla da se poveže sa kampanjama i ciljevima SPS-a. Ideja je bila da se politička aktivnost i glasanje za levičarske opcije (mada je veoma diskutabilna politička orijentacija JUL-a) predstave kao nešto prirodno i vrlo društveno prihvatljivo, a rečnik je bio prilagođen ciljnoj grupi, sa parolama „JUL je kul“, „Lepo, lepše, levo“ i „I srce je na levoj strani“.

Radikali su nastavili da najavljuju dolazak na vlast, ponovo ne trošeći previše vremena i sredstava na kampanju i računajući na stabilno biračko telo.

Najneugodniji posao je imao SPO, jer je osim uobičajene borbe protiv starih političkih protivnika socijalista i radikala morao da animira što veći broj birača, pa je dobar deo kampanje bio posvećen upravo tome (slogan „Srbijo, izađi!“). SPO je tokom godine preuzeo potpunu kontrolu nad Skupštinom grada Beograda i na taj način obezbedio sebi redovno prisustvo u lokalnim medijima.

Stranke koje su bojkotovale izbore, predvođene Demokratskom strankom, vodile su na terenu agresivnu i prilično aktivnu kampanju za bojkot, nadajući se da će broj birača spustiti ispod 50 posto, ali u tome nisu uspeli, delimično i zbog toga što su im elektronski mediji praktično ostali nedostupni. Dva ključna razloga neuspeha su kasni početak kampanje (samo mesec dana pred izbore) kao i nekoordinacija među strankama.

Rezultati izbora

U biračke spiskove upisano je 7.210.386 birača, na izbore je izašlo 4.139.080 ili 57,4 odsto.
SPS 1.418.036 (34,2%) glasova - 110 mandat
SRS – 1.162.216 (28,1%) – 82
SPO – 793.988 (19,1%) – 45
Koalicija Vojvodina – 112.589 (2,72%) – 4
DA– 60.855 (1,47%) – 1
SVM – 50.960 (1,23%) – 4
LZS* – 49.486 (1,20%) – 3
DKPB** – 14.179 (0,34%) – 1
Ostali – 312.470 (7,86%)
Nevažeći – 164.307 (3,96%)

* Liga za Sandžak
** Demokratska koalicija Preševo Bujanovac

Šta su nam govorili rezultati

Socijalisti su i dalje dominantna snaga u srpskom društvu, ali su dobar deo moći prepustili koalicionom partneru JUL-u. Po procenama iz tog vremena (Goati) SPS je imao 13 puta veći uticaj u biračkom telu od JUL-a, ali je razlika u uticaju na vlast bila trostruko manja.

Sve stranke dobile su više-manje očekivane rezultate – SPS je gađao negde između rezultata iz prethodna dva ciklusa, radikali su vratili podršku iz 1992. (s tim što je to sad donosilo više poslanika, zbog manje izlaznosti), dok je SPO izejdnačio broj poslanika DEPOS-a iz prethodnog saziva i gotovo u hiljadu pogodio sopstvene rezultate iz 1990. (samostalno) i 1992. godine (u okviru DEPOS-a).

Međutim, trostranački sistem doveo je Srbiju u sasvim novu situaciju: niko nije imao dovoljno poslanika za samostalnu vladu, ali je bilo koja od tri kombinacije mogla da obezbedi većinu. SPS sa bilo kojom od druge dve stranke imao bi vrlo stabilnu vladu, dok bi radikali i SPO sa 127 poslanika za dlaku prebacili pola.

Manje stranke, od kojih će većina kasnije ući u DOS, ukupno su imale 13 poslanika, pa su u ovom sazivu činile samo dekor.

Šta je bilo posle

Na osnovu rezultata bilo je jasno da socijalisti ne mogu da vladaju sami, čak ni uz podršku partnera sa liste. Zato je krenula licitacija o sastavu nove vlade, a entuzijastičniji su se nadali da bi kumovi Šešelj i Drašković mogli da ostave iza sebe sukobe i prošlosti i preuzmu kontrolu nad parlamentom. Jasno, to nije moglo da se desi.

SPS je posle višemesečnih pregovora konačno odlučio sa kim će u koaliciju, a po nekim teorijama u poslednjem trenutku prelomio je lično Milošević. Mirko Marjanović je 24. marta 1998. dobio priliku da nastavi rad na mestu premijera, ali sa značajno promenjeno i dramatično uvećanom vladom. Kontinuitet je potvrđen novim izborom Dragana Tomića za predsednika Skupštine.

Izbor koalicionog partnera je pao na radikale, zbog manjih prohteva u odnosu na SPO. Druga Marjanovićeva vlada nadmašila je sve (ako ne računamo neobičnu prelaznu iz 2000/01) po broju članova – Mirko je imao pet potpredsednika, 23 resorna ministra i sedam ministara bez portfelja. SPS i SRS dali su po 15 članova, JUL četiri, uz jednu nestranačku ličnost. Bila je to prva i do sada jedina vlada u kojoj su učestvovali radikali.

Stranke koje su bojkotovale izbore praktično su sebe isključile iz glavnog toka političkog života Srbije, ali će se u naredne tri godine suočavati i sa većim i mnogo opasnijim problemima. Međutim, zahvaljujući infrastrukturi koju je ranije tokom decenije postavio DS vremenom će nastati osnova za pokret koji će pretposlednje nedelje XX veka omogućiti totalni trijumf nekomunistički opozicije.

Posledice formiranja vlade od stranaka koje nisu u najboljim odnosima sa svetom videle su se vrlo brzo, jer je eskalacija kosovske krize bila gotovo simultana. Kasnije će se, pred opasnošću od NATO intervencije, vladi priključiti i SPO, a posle Kumanovskog sporazuma radikali se povlače. Bombardovanje je počelo tačno na godišnjicu rada vlade. Tačno na dve i po godine vlade DOS dobija savezne i lokalne izbore i time utire put vanrednim republičkim izborima, kojima je okončana era Slobodana Miloševića.

Specifičnosti izbora

Izborni sistem (proprocionalni sa 29 izbornih jedinica) apsolutno favorizuje najveće stranke, uvodeći neprirodno visok skriveni cenzus. Najmanje izborne jedinice (Prokuplje, Smederevo, Vrbas, Sombor, Subotica) birale su po šest poslanika, pa je u njima, uprkos nominalnom cenzusu od pet posto, potrebno osvojiti 12 do 15 posto za jedno poslaničko mesto. Čak i u najvećoj izbornoj jedinici (Peć, 14 poslanika) može lako da se desi da pet osvojenih procenata ne bude dovoljno za ulazak u skupštinu (identičan primer sa hrvatskih izbora 2011. možete videti u sekciji Proporcionalni sistem – više izbornih jedinica, u odeljku Izborno zakonodavstvo našeg specijala).

Posle dva propuštena izborna ciklusa stranke koje okupljaju sandžačke muslimane izašle su na izbore u okviru Liste za Sandžak i osvojile bezmalo 50 hiljada glasova i tri mesta u parlamentu. Albanski bojkot na Kosovu se nastavio, dok stranke u Preševskoj dolini nisu uspele da pređu cenzus.

Demokratska alternativa Nebojše Čovića debitovala je na izborima osvajanjem jednog mesta. Čović je napustio SPS tokom prethodne zime, ogorčen zbog izborne krađe, iako je i dalje bio gradonačelnik Beograda. U narednom periodu ta stranka postaće najpre deo Saveza za promene, pa Demokratske opozicije Srbije.

Prvi put mađarsku zajednicu predstavlja Savez vojvođanskih Mađara, koji je u prethodnom periodu potisnuo DZVM kao glavna politička snaga druge najbrojnije politički aktivne manjine. Stranku je u tom periodu predvodio dugogodišnji gradonačelnik Subotice Jožef Kasa. SVM i danas predstavlja ozbiljan politički činilac na srpskoj i posebno vojvođanskoj političkoj sceni, iako njihovi rezultati ni približno ne dosežu učinak DZVM u ranijim izborima.