Kako da lokalni tužioci nadoknade ono što međunarodni nisu uradili?

Misije UNMIK i EULEKS sa velikim brojem tužilaca nisu uspele da reše ubistva i kidnapovanja novinara, a sada se očekuje od lokalnih tužilaca da nadoknade ono što međunarodni nisu uradili. I to samo dva tužioca, kaže Drita Hajdari, tužilac za ratne zločine kosovskog Specijalnog tužilaštva u razgovoru za Dosije o kidnapovanjim i ubijenim novinarima i medijskim radnicima.

UNS
Podeli
Thinkstock
Thinkstock

Tužiteljka nije mogla da da više podataka o istragama kidnapovanja novinara Radio Prištine Ljubomira Kneževića i ubistva Envera Maljokua, jer su, kako je podvukla – u toku. Dokumenta o istrazi kidnapovanja Đure Slavuja i Ranka Perenića.

Tužilaštvo još nije dobilo od Euleksa. Hajdari kaže i da ovo tužilaštvo za sada nema nikakvih podataka o ubistvu Afrima Malićija, Krista Gegaja, Momira Stokuće, Šefki Popove i Bardulja Ajetija.

Iz istraživanja Udruženja novinara Srbije proizilazi da je ili bilo dosta ometanja istraga ili se međunarodni tužioci i istražne sudije nisu potrudili da se ovi slučajevi rasvetle. Poslednje ubistvo novinara dogodilo se pre 13 godina. Kako je danas moguće voditi efikasnu istragu i saznati istinu sudbinama ubijenih i kidnapovanih novinara?

- Vreme je najveći problem. Nije lako istraživati ni ratni ili bilo koji zločin, neposredno nakon što se dogodio, a istraživati događaje od pre oko dve decenije je izuzetno teško. Teško, jer su se počinioci sigurno potrudili da do danas unište tragove, potrudili su se i da utiču na svedoke. Svedoci su ostarili, pamćenje im je izbedelo i ne možemo ih kriviti zbog toga. Pođite od čnjenice da ako je svedok 1999. godine imao 60 godina, sada ima 80, a od osobe te dobi ne možemo očekivati jasno sećanje i precizne informacije. Na kraju, i počinioci umiru i stare.
Nikada nisam razumela, pa ni danas, zašto nama, lokalnim tužiocima i sudijama nije povereno da gonimo ratne zločince, već međunarodnim tužiocima i sudijama, misiji UNMIK-a, a od 2008. EULEKS-u. Kada je sredinom 2014, doneta odluka o prestanku misije EULEKS, ratni zločini su prebačeni u nadležnost lokalnog pravosuđa i tužilaštva. Od sredine 2014. do danas oni nama "prebacuju" te predmete na kašičicu. Jedan po jedan. Do sada je prebačen deo, a većinu čekamo da nam dostave i pominju na stotine predmeta. Drugim rečima, stanje je vrlo haotično, nažalost. Osim toga, misije vladavine prava i UNMIK i EULEKS imale su veliki broj sudija i tužilaca. Kada oni nisu uspeli da reše veći broj predmeta, kako se sada očekuje od lokalnih tužilaca da nadoknade ono što međunarodni nisu uradili? I to samo sa dva tužioca.

Dakle, samo dva tužioca rade na slučajevima svih ratnih zločina, uključujući u ubijene i kidnapovane novinare?

- Specijalno tužilašvo koje je isključivo nadležno za ratne zločine radi sa nedovoljnim brojem tužilaca. Jedino što je moglo da se uradi u ovoj situaciji, jeste da se dvoje tužilaca odrede za ratne zločine. Kolega i ja imamo i druge predmete, kao što su pranje novca, terorizam, korupcija visokog stepena, takođe mi paraleleno istražujemo i ratne zločine. Ali, kada budemo okonačali druge predmete, bavićemo se isključivo ratnim zločinima. Zato hoću javno da kažem i Vama i javnosti kakvo stanje nasleđujem. Bez pretenzija da kritikujem međunarodne misije, hoću da kažem istinu, šta smo nasledili i šta možemo sada da uradimo. Ne bih da neko pomisli da nam je EULEKS preneo sjajno stanje, a da smo mi nezainteresovani i nećemo da radimo. Naprotiv. Kod mene i mog kolege postoji velika volja i želja da nadoknadimo sve što do sada nije urađeno, ali kako ćemo i šta, zavisi od objektivnih okolnosti. Ono što posebno želim da podvučem je nedostatak pravne saradnje sa Srbijom.

Zašto?

I UNMIK i EULEKS su mogli da pravno sarađuju sa Srbijom, razmenjuju informacije, svedoke, obezbeđuju dokaze. Mi tu mogućnost nemamo. I sada - kolega i ja ćemo pribaviti dokaze, onoliko koliko je moguće, učinićemo sve da identifikujemo počinioce, pokušaćemo da obezbedimo dokaze i od Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ), a većina počinilaca srpske nacionalnosti su u Srbiji. Došli smo u situaciju da procesuiramo samo Albance i to nailazi na otpor u kosovskom društvu, jer smatraju da su diskriminisani. I srpsko pravosuđe ima identičan problem, jer su u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine otvoreni mnogi predmeti za zločine počinjene na Kosovu, i neće moći da okončaju te predmete bez saradnje sa kosovskim institucijama krivičnog gonjenja i pravosuđa. Zato je pravna saradnja neophodna. To je u interesu i pravde i zadovoljenja žrtava ratnih zločina i njihovih porodica. Porodice od nas očekuju čudo. Tu govorim i o nestalima, jer su oni nestali kao posledica krivičnih dela. Porodice očekuju da nađemo njihove najmilije i mislim i da je to bez saradnje nemoguće. Najgore je što se sve svodi na teren politike - Srbija nije priznala Kosovo, pa neće sarađivati. Ipak, mislim da bi u ovoj situaciji trebalo primeniti model koji je Srbija primenila sa Bosnom i Hrvatskom, da tužilaštva sklope sporazum o saradnji, a ne da čekamo političare. Ako njih budemo čekali, ko zna koliko sledećih godina se istrage neće pomeriti sa mrtve tačke. U celoj ovoj priči kriminalci profitiraju. Ne samo od ratnih zločina nego od svih vrsta organizovanog kriminala, korupcije i terorizma. Oni uživaju. Oni fantastično sarađuju, nemaju političke probleme i ne znaju za nacionalne prepreke. To je jedna familja koja odlično sarađuje.

Kidnapovanje kolega Ranka Perenića i Đure Slavuja nije nikada istraženo. Porodica Perenić je tek nedavano dobila papir od Euleksa u kojem njihov tužilac Mauricio Salustro zaključuje (još 2013. godine) da je Perenića i Slavuja kindnapovao OVK i tu stavlja tačku. Nakon njihovog nestanka, novinar Njujork Tajmsa Majk O’Konor je otišao u mesto Bela Crkva kod Orahovca gde je video vozilo u kome su Perenić i Slavuj otišli na radni zadatak, a u automobilu i diktafon koji su nosili sa sobom. Ako je Euleks imao saznanja da je reč o OVK, a s druge strane razna svedočenja i publikacije koje su pripadnici OVK pisali ukazuju da su tri različite formacije OVK, pod komandom tri različita komandanta dolazile do lokacije na kojoj su Perenić i Slavuj nestali - zašto niko od tih komandanata nije upitan za ovaj zločin?

- Što se tiče ova dva slučaja, EULEKS je odbacio krivičnu prijavu i slučajevi su arhivirani. To su podaci koje sam ja dobila pripremajući se za ovaj intervju. Odbacivanje krivične prijave nisam videla, moguće je da su rekli da nema dovoljno dokaza ili slično. Ali, okolnost da je krivična prijava odbačena, ne znači da je predmet zatvoren za sva vremena. Tužilaštvo uvek može ponovo da otvori slučaj. Prvo bi trebalo da sačekam da nam EULEKS prosledi sve predmete, jer nama šalju i one koji su arhivirani.

Ali, EULEKS je zvanično otišao sa Kosova.

- Rekli su da se bave skeniranjem, prevođenjem i to je u toku. Mi očekujemo još i stotine i stotine predmeta. Ukupno je negde oko 900 ratnih zločina koje bi trebalo EULEKS da nam prosledi. I predmetE o 2000 nestalih osoba.

Kada je reč o ubistvu novinara Envera Maljokua, istraga više puta otvarana i zatvarana. Da li je sada ponovo slučaj otvoren i raspolažete li sa nekim novim činjenicama?

- Predmete koji su u istrazi, ne komentarišemo. Iz razloga istrage i zato što bi na taj način mogli da ometamo istragu.

Među predmetima koje ste dobili je nestanak Ljubomira Kneževića. Da li Vam je poznato da je istraživan pred mitrovačkim sudom 2001. godine? Advokat oštećenih porodica, Stoja Đuričić je nestanak Kneževića dovela u vezu sa kidnapovanjem šestorice Srba iz Gojbulje, sumnjajući da je Gani Imeri, komandat OVK u oblasti Vučirn, naredio njegovu otmicu. Znate li nešto više o tome?

- Slučaj Ljubomira Kneževića sam dobila 5. oktobra 2017. godine. Ne mogu govoriti o imenima, o osumnjičenima, ali mogu reći da se radi na slučaju.

U najmanju ruku je neobična istraga ubistva novinara Šefkija Popove. Prema raspoloživim podacima istražni tužilac je dva puta tražio intervenciju policije za prikupljanje dokaza, ali oni nisu reagovali na te zahteve. Takođe, nakon ubistva, iz kuće porodice Popova su odnete stvari za koje se sumnjalo da mogu biti važne za istagu, a danas niko ne može da odgovori gde se one nalaze. Da li ovde vidite krivično delo ometanja pravde i da li ćete utvrđivati odgovornost za one koji su nesavesno radili svoj posao?

- Pripremajući se za ovaj intervju tražila sam podatke. Mi nemamo ništa o ubistvu Šefkija Popove. To mora da je negde. UNMIK će tek nama predati svoja dokumenta i možda se tu negde nalazi. Ne mogu da požurim sa zaključcima, dok ne proverim gde se stvari nalaze.

Vi ste podizali optužnice i protiv Albanaca i protiv Srba za ratne zločine. Da li ste zbog toga imali problema?

- To je slična priča kao i svuda gde se odvijao rat. U situaciji smo da podižemo optužnice protiv osoba koje se smatraju herojima. Heroji su jer su učestvovali u ratu, branili svoju zemlju, pa se optužnice protiv njih doživljajaju kao napad na pravedni oslobodilački rat. Ljudima treba objasniti da krivično gonjenje i podizanje optužnica nema veze sa ratom na Kosovu, već sa pojedincima koji su počinili zločine. Nama treba puno truda da to objasnimo, treba nam podrška medija i civilnog društva, da se shvati da optužnica nije usmerena protiv OVK, da je krivična odgovornost individualna, da su zločine činili pojedinci i zločinci treba da se kazne, a porodice žrtava dobiju zadovoljenje.

Primećujem da se žrtve i njihove porodice spominju u kontekstu nekih konferencija i godišnjica, a u konkretnim primerima ratnih zločina se skoro zaboravljaju. Uvek se glorifikuju i "žale" optuženi, govori se da se preko njih napada neka politička partija ili oslobodilački rat, a žrtve se jedva spominju. Međutim, to nije problem samo na Kosovu, a mi tužioci smo profesionalci, sudije su takođe profesionalci, i mi zanemarujemo te političke napade i trudimo se da odradimo svoj posao pošteno, onako kako se od nas očekuje. Bilo ja napada na mene, ima ih i danas, imenom i prezimenom su me napadali u Parlamentu Kosova, na ličnoj osnovi, sve moguće su iskoristili, ali to samo trenutno zaboli, a onda kažem sebi - ja sam profesionalac ne smam sebi da to dozvolim.

Kada bi od svih prepreka trebalo da izaberete onu za koju mislite da je najteža za istragu i procesuranje zločina nad novinarima, koja je za Vas prepreka najveća? Da li su to političke okolnosti, zaštita svedoka... I kako mislite da bi je trebalo prevazići?

- Prvo, govori se o zaštiti svedoka, a ja pitam - kako da zaštitim sveodoka koga nemam? Kako da govorim o svedocima kojih nema. Najgore je kada kažu "zna se" - ajde šta se zna? Recite mi odakle da krenem. Čovek je odveden sa autobuske stanice, iz bolnice, jer neko video? Potrebni su dokazi, svedoci. Međutim, pod broj jedan vidim nedostatak saradnje sa Srbijom.
Medijski mrak

Tužiteljka Drita Hajdari smatra da je “skoro dvadeset godina vladao medijski mrak o ovim ratnim zločinima”:
- Ne sećam se, ne pratim da je iko od Vaših kolega istraživao ili pitao kakvo je stanje kada je reč o ovim ratnim zločinima, sve dok nisu prešli u naše ruke. I danas, više su koncentrisani na statistiku, ne bave se suštinskim pitanjima. Ne vidim ni neko raspoloženje medija da se građanima Kosova objasni neophodnost procesuiranja ratnih zločina, da je zločin - zločin ko god da ga je počinio. Želim da ovo sve podvučem, jer je važna podrška javnosti i građana, koji osim što moraju biti informisani, mislim da raspolažu određenim saznanjima i mogu pomoći.

Info

"Mi smo privržene ustavne patriote"

Naš zadatak kao manjine ovde je da pomognemo Srbiji na putu ka EU i na poboljšanju odnosa ove dve zemlje. Jer to je i za nas dobro - kaže u razgovoru za DW Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća u Hrvatskoj.

intervju petak 10.08. 22:52 Komentara: 0

"Neobično je da kidnapovanja i ubistva nisu istražena"

„Specijalizovano veće (Sud za ratne zločine na Kosovu) ima specifičan mandat i nisam siguran do koje će mere gledati u slučajeve kidnapovanih i ubijenih novinara. Ove slučajeve je trebalo da istraže međunarodni tužioci i sudije koji su godinama unazad vodili vladavinu prava na Kosovu, i nemam odgovor na pitanje zašto to nije učinjeno.

intervju petak 8.06. 19:22 Komentara: 0

"Ispada da smo među nehumanijim narodima, a nije tako"

Srbija se na listi World Giving Index (Svetski indeks davanja) koju kreira Charities Aid Foundation, nalazi na vrlo nezahvalnoj poziciji. Šta pokreće kompanije da daju svoj novac za CSR aktivnosti? Pažnja javnosti? Altruizam? Obaveza? Generalno, CSR je jedan od segmenata održivog poslovanja kod kompanija, pored zaštite životne sredine i brige o zaposlenima, pa stoga ovo može da se posmatra na različite načine.

intervju ponedeljak 19.03. 15:09 Komentara: 2
strana 1 od 103 idi na stranu