"Ispada da smo među nehumanijim narodima, a nije tako"

Međutim, ako se posmatra period od poslednjih 15-ak godina, primetno je da je humantirani rad kod kompanija imao različite faze.

To nam potvrđuje i Veran Matić, predsednik Upravnog odbora Fonda B92 i predsednik Saveta za društveno odgovorno poslovanje Privredne komore Srbije, koji navodi da je, na primer, pre velike svetske ekonomske krize, poslovna klima bila pozitivnija, ali da su dolaskom krize i ekonomskog pada, prvo rezani marketinški i PR troškovi, u čijim sektorima je često bio i CSR.

„Sledeći uzlet doživljavamo 2011. godine, što se primećuje kroz Bitku za bebe, u kojoj smo za samo tri meseca prikupili dovoljno sredstava za kupovinu neophodnih inkubatora za prevremeno rođenu decu u svim porodilištima i upravo zahvaljujući tom entuzijazmu donatora, u najvećoj meri kompanija, nastavili sa Bitkom za porodilišta“, kaže Matić i dodaje da u poslednjih nekoliko godina opet beležimo određenu vrstu rezervisanosti, smanjenja aktivnosti ili preusmeravanja tih budžeta u neke druge aktivnosti. Šta vi vidite kao najveći problem kada je ovakva vrsta davanja u pitanju?

Veliki problem je činjenica da ne postoji način da se egzaktno vide zvanični podaci o davanju za opšte dobro. U većem broju zemalja se ovi podaci o količini darivanog novca, teme za koje se daruje, primaoci i slično, mogu videti kroz evidenciju poreskih službi koji te podatke dobijaju kroz prijave za poreske olakšice. U Srbiji, po Zakonu o porezu na dobit pravnih lica, poreske olakšice dobijaju se tako što se davanja za namene predviđene zakonom priznaju kao rashod u iznosu najviše do 5 odsto od ukupnog prihoda. Pošto se date sume odbijaju kao rashod, a pravna lica Poreskoj upravi dostavljaju bilans uspeha, a ne poreski bilans, iz formulara kojima u ovom trenutku raspolaže Poreska uprava uopšte nije moguće dobiti podatke o davanjima pravnih lica u date namene.

Koliko kompanije koriste ovu olakšicu?

U nedovoljnom obimu, jer ne postoje posebni propisi, podzakonska akta ili posebna mišljenja Ministarstva finansija kako da se mehanizam sadržan u članu 15. Zakona primeni. Istraživanje Trag fondacije i Katalist fondacije iz 2016. godine, pokazuje da skoro 40 procenata ispitanih pravnih lica (22,2 % kompanija i 16,7 % MSP) ne koristi ovaj mehanizam. A kao glavne razloge za slabo korišćenje zakonskog mehanizma ispitanici navode: nerazumevanje načina primene postojećih poreskih umanjenja; nedostatak jasnog i preciznog tumačenja nadležnih vlasti o tome koji se troškovi priznaju i ulaze u poreska umanjenja, kao i neadekvatna podrška i nejasna i neujednačena tumačenja zakonskih odredbi od strane poreskih uprava. Kakve to posledice ima?

Sve to daje negativne rezultate. Prema podacima Trag i Katalist fondacije koji svojom metodologijom prate kretanja u filantropiji, u 2016. imamo stagnaciju u davanjima za opšte dobro, kao i manju pažnju koja se posvećuje ovoj temi. U istoj godini, zabeležen je i pad darivanja od strane poslovnog sektora i značajan pad kada je reč o pojedincima. Činjenica da ne postoji mogućnost oslobađanja od poreza na dodatu vrednost na donacije predstavlja novi destimulišući prostor. Veoma lako se može napraviti mehanizam koji bi garantovao nemogućnost zloupotreba. Ovako, mi smo napravili sedam sigurnih kuća za žrtve porodičnog nasilja, a mogli smo još dve, da nismo morali da plaćamo PDV kao da smo građevinski preduzimači i te kuće prodajemo na tržištu, a mi ih u stvari doniramo socijalnom sistemu države.

Da li to utiče i na još neke segmente humanitarnog rada?

Da. Imamo i destimulišući okvir za volontiranje. Darivanje vremena je jedno od značajnih merila razvoja filantropije u državi, a trenutni zakonski okvir otežava i destimuliše građane da svojim vremenom i znanjem doprinesu opštekorisnim ciljevima. Zaposleni u kompanijama bi mogli kroz volontiranje da daju veliki doprinos, ali to sada nije moguće. Ovo je jedan od razloga iz kojih se Srbija na listi World Giving Index (Svetski indeks davanja), koju kreira Charities Aid Foundation, nalazi na vrlo nezahvalnoj poziciji (2016. smo bili 135. od 150 zemalja). Ispada da smo među nehumanijim narodima, a stvari ipak nisu takve. Da li se promenila svest kompanija kada je humantirani rad u pitanju?

Mislim da su kompanije sve više senzibilirane, ali još uvek dominira konfuzija, naročito oko toga da li je CSR deo marketinga ili je to posebna oblast koja ima više dimenzija: odnos prema sopstvenim zaposlenima i odnos prema zajednici, bez uslovljavanja vezanih za povećanje prihoda ili slično u odnosu na davanja.

Pozitivno je to što kompanije sve više počinju i same da se fokusiraju na sopstvene akcije, kampanje. Negativno je to što vrlo često menadžment donosi odluke za koje misli da bi bile podržane i poželjne od strane vladajućeg establišmenta na lokalu i nacionalno.

Koliko kompanije u Srbiji imaju ideju ili plan svojih CSR aktivnosti?

Imamo međunarodne korporacije koje uglavnom globalno imaju rešeno planiranje i onda neke dodatne korekcije u odnosu na specifičnosti zemlje u kojoj rade. Tako je i kod nas. To je pitanje vrlo jasno definisanog standarda. Takođe imamo međunarodne kompanije koje nisu baš čule za standarde, i njihov odnos prema zaposlenima je vrlo problematičan, a kada je reč o davanju za zajednicu, više je orijentisan na stvaranje pozicija kod centara moći za koje pretpostavljaju da im mogu očuvati status quo. Među domaćim kompanijama takođe imamo šampione, kreativne, širokogrude, vrlo odgovorne.

U svakom slučaju, veoma je važno da se na nacionalnom nivou donese mnogo ozbiljnija, temeljnija strategija kada je reč o CSR i filantropiji, jer sam ubeđen da je ono što se danas daruje samo jedan manji deo od potencijala koji postoji, ako bi se ova oblast napravila tako da podsticaji, priznanja i status kompanija i pojedinaca budu kao npr. u Americi. Naravno, ne odmah i preko noći, ali američke vrhunske zdravstvene ustanove, obrazovne institucije, istraživački centri žive od donacija i imaju više godina unapred obezbeđeno finansiranje, a u mnogim slučajevima i nekoliko desetina godina unapred. To je neverovatno povoljan prostor za razvoj društva. Isto kao što možemo da budemo vrlo zli kada nas neko izmanipuliše i funkcionalizuje, možemo da budemo plemeniti i solidarni kada vidimo da je to nešto što se ceni i poštuje, nešto što je poželjan model ponašanja. To je neviđen prostor da se pokažemo najpre prema sebi, a potom i prema drugima. I da učinimo za napredak društva više nego što mislimo da to možemo.s Vi ste na čelu jedne od najprepoznatljivijih humanitarnih organizacija u Srbiji. Kako izgleda raditi na tržištu Srbije iz vašeg ugla? Da li i vi imate određene probleme u radu?

Ima puno problema, od egzistencijalnih, svakodnevnih, do sistemskih, o kojima sam nešto već govorio. Ipak, najteže nam je što je atmosfera koja je kreirana i kroz pravni i kroz politički okvir takva, da su prisutnija jednokratna nego sistemska davanja. Solidarnost se više javlja kada treba rešiti neku ad hoc situaciju (npr. za lečenje pojedinca ili pomoć nekoj ugroženoj porodici), a mnogo ređe kada je reč o projektima koji sistemski utiču na poboljšanje situacije (aparati za lečenje ili za obrazovanje, finansiranje start up ili ekonomsih inicijativa koje omogućavaju zapošljavanje).

Koliko i mi mediji možemo da pomognemo u tome?

S jedne strane se događa da se u kompanijama CSR pakuje u marketing i PR, a onda se javio kontraefekat gde mediji kažu da je potrebno platiti promociju tih aktivnosti, jer su deo promocije, a ne čiste društveno odgovorne aktivnosti. Tako da je ogroman prostor, važan za prosperitet u ovoj oblasti, skoro zatvoren kada je reč o medijima.

A konkretno Fond B92?

Ima ona izreka „Nijedno dobro neće proći, a da ne bude adekvatno kažnjeno“. Bili smo veoma često meta diskreditacija, medijskih tabloidnih laži, a načelno govoreći, nevladin sektor je potpuno satanizovan, pa se možemo pitati kako je moguće da i dalje postoje takve organizacije koje pomažu izbeglice, socijalno ugrožene, nemoćne, ometene u razvoju, itd.

I taj izazov je nekako test autentičnosti vere svih nas u ciljeve koje želimo da postignemo. I kao što možemo videti, često oni najviše blaćeni daju i najbolje rezultate.

Ostale slične organizacije?

Ono što je važno reći jeste da imamo dobre nevladine organizacije i fondacije koje smo okupili u Savet za društveno odgovorno poslovanje unutar Privredne komore Srbije. Taj tim je krenuo u zajedničke akcije, da menja ono što je moguće uraditi, da bude partner vladi i da napravimo napredak. Zašto ne bismo i u oblasti dobročinstva sa 132. mesta skočili na neko 30-o, kao što je slučaj sa Doing Business biznis listom? Potpuno je jasno da bi država od ovoga imala daleko najveće koristi, jer već sada najveći deo darivane sume ide upravo državnim institucijama, a i kada su darivane nekim nevladinim organizacijama, na primer, slučaj udruženja NURDOR, to je darivanje za lečenje dece obolele od raka. Pored njih tu su i Trag fondacija, Privredna komora Srbije, Fondacija Ana i Vlade Divac, Forum za odgovorno poslovanje, Srpski filantropski forum, Catalyst, Smart kolektiv, Fond B92 koji daju konkretne inicijative i nudi ozbiljno partnerstvo svima koji žele da učestvuju u razvoju ove bitne oblasti. Za opštu dobrobit.