"Seoska učiteljica": Ne mogu oni iz kancelarije da nam reformišu nastavu

Radojičić Lukićeva predaje u Osnovnoj školi “Milan Rakić” iz Mionice i godinama se, kako kaže, trudi da izmami dečje osmehe.

Tako je jednu staru i neopremljenu učionicu pretvorila u “učionicu iz snova”, da bi potom 2011. pokrenula projekat “Čarobno selo” u kojem deca uče pod otvorenim nebom, a predaju im vile iz slovenske mitologije.

Zbog svega toga ona se našla među finalistima nagrade “Global tičer” za 2018. godinu, jedne od najprestižnijih na svetu iz polja obrazovanja.

“Okruženje iz bajke motivisalo je decu da lakše upiju znanje. To je motivisalo roditelje da se ne presele u velike gradove, već da sa svojom decom ostanu u ruralnoj sredini i shvate da kreativne akcije mogu da poboljšaju kvalitet života i obrazovanja" , navode iz “Global tičera“.

Inače, kroz “Čarobno selo” je od tada prošlo više od 15.000 dece i 2.000 nastavnika, a Lukićeva je pismo medijima nakon što je proglašena za jednog od 50 najboljih nastavnika sveta potpisala jednostavnim “Željana Radojičić Lukić - seoska učiteljica”.

U intervjuu za B92. net ona navodi da je “Čarobno selo” njena lična karta i u Srbiji i u svetu, a na pitanje kako se osećala kada je dobila nagradu, kaže: “Neverica, zbunjenost, radost, čast”.

“Neverica jer sam svesna koliko je država u kojoj radim mala, koliko smo neprimetni na svetskoj mapi. Zbunjenost, jer sam prvi predstavnik Srbije kojem se ukazala čast da se nađe na listi 50 najboljih nastavnika sveta i to na takmičenju za nagradu koja u svetu predstavlja Nobelovu nagradu na polju obrazovanja. Radost, jer sam uspela da neke prepreke koje su mi se isprečile pretvorim u svoje prilike, a na kraju sam osetila i čast jer se pored mog imena našao naziv Srbije, a nema veće časti od uspešne promocije svoje zemlje u svetu”, ističe Radojičić Lukićeva.

Ipak, kako kaže, volela bi kada bi postojalo dovoljno sluha državnih institucija da se pomogne izgradnja neophodne infrastrukture i da se iskoriste resursi Čarobnog sela za otvaranje ozbiljnog resursnog centra.

Foto: Privatna arhiva

Izjavili ste ranije da su učitelji čarobnjaci, samo treba da su toga svesni.

Da, učitelji jesu čarobnjaci i istina jeste da toga ponekad nisu svesni. Roditelji đaka prvaka daju učitelju svoje blanko poverenje predajući mu u stručne ruke svoju najveću dragocenost, nebrušeni biser. Učitelj ima slobodu da taj biser brusi obrazujući i stvarajući temelje buduće odrasle ličnosti. Zar to nije čarobnjaštvo? I ne samo to, to je i privilegija, a kvalitet učitelja se meri po broju izmamljenih dečjih osmeha. Osmesi se najlakše izmame pohvalom za svaki uloženi trud i za svaki i najmanji rezultat, a to je ono što prija, što pokreće i što tera dete da bude bolje od samog sebe u odnosu na ono od juče.

Imali ste još jednu lepu izjavu: “Učitelji kažu - imamo samo tablu i kredu. E, pa ja se s tim ne slažem, jer pored krede postoje i flomasteri, a pored table postoji i kolaž papir”.

Ukoliko decu podučava učitelj koji inspiriše i motiviše, nema te lekcije koja je nesavladiva i nema tog predmeta koji je težak i dosadan. Naravno, takav učitelj iznalazi načine za motivaciju i inspiraciju, trudi se da unosi inovacije, da uči od drugih kolega, da samostalno priprema nastavna sredstva, da svakodnevno stvara i gradi podsticajnu sredinu za učenje. Pre par dana moji učenici su mi napisali na ceduljici 'Hvala Vam što nas svaki dan nečim iznenadite' i u toj rečenici je sadržana jasna poruka da đaci od nas očekuju da svaki dan budemo drugačiji, da ih nečim lepim iznenadimo. To nije lako postići, lako je nekoliko meseci, ali posle posustane i zato je neophodno da se istinski prepustimo svom pozivu, da ga volimo i da energiju crpimo na učeničkim radostima. Ko tako ne ume, taj je zalutao u svet obrazovanja.
Uvek se setim svog školovanja i matematike, koja mi je tokom osnovne škole zadavala muke. Imala sam uvek peticu, ali stalno sam dobijala ukore da ne razumem najbolje, da ne vežbam dovoljno, da mogu i bolje. Na početku sam patila, a kasnije sam se pomirila sa činjenicom da ja nemam dara za taj predmet i to je ono najgore što se može desiti đaku. Odlaskom u srednju školu, pored profesorice koja je znala i da motiviše i inspiriše, ja sam bila učenik koji je išao na matematička takmičenja.

Foto: Privatna arhiva

Šta je najveći problem obrazovanja u Srbiji i kako se boriti protiv njega?

Najveći problem obrazovanja je siromaštvo. Siromaštvo u vidu malih plata, preko siromaštva školske infrastrukture, pa do siromašnog i prevaziđenog kurikuluma. Plate nastavnika su takve kakve jesu i bojim se da se tu neće skoro nešto promeniti, a ja i ne pamtim za ovih 28 godina, koliko radim u obrazovanju, da smo mi nekada bili pristojno nagrađeni. Strategija razvoja obrazovanja kaže da se do 2020. predviđa rast bruto društvenog proizvoda sa 4,5% na ambicioznih 6%, a ja priželjkujem da to bude i 5% (prosek u zemljama zapadne Evrope) i već će se osetiti pomak u našem razorenom obrazovnom sistemu, ako znamo da je od trenutka pisanja Strategije do danas bruto društveni proizvod pao na 3%.
Naravno, nastavnicima može biti nagrada i obezbeđivanje pristojnih uslova za rad. Recimo, ja radim u seoskoj školi koja se nalazi u turističkom mestu u Banji Vrujci, ali ta naša školska zgrada nema ni fiskulturnu salu, ni đačku kuhinju, ni trpezariju, čak nema ni pristojne sportske terene. Što se tiče siromaštva kurikuluma, za to je potrebno ozbiljno vreme, ozbiljan rad i ozbiljan tim nastavnika povučenih iz nastave, jer ne možemo očekivati od ljudi koji sede po kancelarijama da nam urade reformu kurikuluma, ne zato što nisu stručni, nego prosto nemaju praktična iskustva neophodna za reformisanje zastarelih nastavnih planova i programa. Kako reče moj kolega iz Prijepolja, ja volim Branka Ćopića bezgranično, uramio bih mu sliku i postavio u svaku učionicu, napravio bih mu najveći spomenik u dvorištu škole, ali njegova književna dela su nerazumljiva današnjim đacima. To ne možeš da znaš ako nisi obrađivao književno delo sa đacima i preznojio se nekoliko puta objašnjavajući nepoznate reči, koje su prošloj generaciji bile poznate. Moramo biti svesni da smo učitelji digitalnim urođenicima koji ne trpe sporost, koji tragaju za uzbuđenjem i koje sputava ono što je našu generaciju podsticalo na razmišljanje.

Izjavili ste ranije da reforma obrazovanja o kojoj se godinama priča treba da ”krene odozdo“.

Ovih dana smo imali aktivnosti u Udruženju za podsticanje preduzetništva Živojin Mišić i upravo razgovarali na ovu temu. Svi okupljeni su se saglasili da je reforma jedino moguća ukoliko bude bilo volje i visprenosti sadašnjeg ili nekog budućeg ministra da čuje glas nastavnika, da ih na godinu dana izvuče iz učionica, da budu plaćeni i da naprave novi nacionalni kurikulum. Susedna Hrvatska je napravila nešto slično i ne vidimo razlog da se ne ugledamo na dobre primere iz komšiluka.

Foto: GettyImages

Kako ste došli na ideju “Čarobnog sela“? Vile i čarobnice lakše nauče decu ili deca lakše nauče od njih?

Ono što mi je stalno bilo u fokusu pri stvaranju Čarobnog sela je težnja da se tu uči neosetno kroz igru, ali da igra mora da bude vođena na neobičan način. U Čarobnom selu umesto učiteljica postoje vile čarobnice koje decu motivišu da uče uranjanjem u bajku gde kroz čaroban svet priče zajednički otkrivaju stvarnost u kojoj žive.
Deca vole kostime, deca vole osmeh, deca vole da budu inspirisana, a vile i motivišu i inspirišu i privlače dečju pažnju svojim kostimom. Posmatram ih kad dođu kod nas u Čarobno selo, upijaju svaku izgovorenu reč, dok im pogled klizi od čarobnog štapića kojeg nose vile, preko njene raskošne haljine, pa do krila. Deca imaju utisak da su uronila u bajku, da se to ne dešava zaista i skroz se prepuste čarima ambijentalnog obrazovanja. Imam utisak da deca prolaskom kroz kapiju Čarobnog sela urone u bajku, i tek po izlasku shvate da je to bila java, da im je bilo lepo i da već žele da dođu ponovo.

Čega sve ima u “Čarobnom selu“? U njemu žive vidarke, vile, a postoje i bašte, meteorološke stanice…

Stvarajući Čarobno selo rukovodila sam se činjenicom da nas navike koje steknemo u detinjstvu prate kroz život postajući naši autentični obrasci življenja i ponašanja. Upravo je to bio razlog što sam uz pomoć mog tima osmislila koncept učenja zasnovan na inovativnim nastavnim sredstvima bliskim dečjim interesovanjima i dečjoj kulturi učenja. Od kućica, u kojima žive vile čarobnice, preko različitih ambijentalnih učionica, poput povrtnjaka, voćnjaka, štale, do solarne sušare, automatske meteorološke stanice, ljudskog sunčanog sata ili teleskopa.
Sva ta inovativna nastavna sredstva komponovana su u jedinstvenu celinu koja omogućavaju realizaciju radioničarskih aktivnosti zasnovanih na integrativnoj nastavi, odnosno na prirodnom povezivanju nastavnih sadržaja različitih predmeta u jedinstvenu celinu. Samim tim, deci je omogućeno sagledavanje sveta u njegovoj celovitosti, što mora da bude i putokaz reformi postojećeg formalnog obrazovanja.

Ishrana, obnovljivi izvori energije... Teme kojih nema u tolikoj meri u školama. Zbog čega je važno da deca uče o tome?

Ima ovih tema i u školi, izučavaju se čak i u mlađim razredima osnovne škole, ali na drugačiji način. Svaka tema, čak i ona najteža, ako se izučava u podsticajnoj sredini, može da bude laka za usvajanje, ali i poželjna. Obnovljivi izvori energije se neosetno izučavaju putem upoznavanja sa funkcionisanjem solarne sušare i sušenjem čaja. Priznaćete da takav pristup teško da može i najinovativniji nastavnik da realizuje u zatvorenoj i nepodsticajnoj sredini, kao što je školska učionica.

Foto: Prihvatna arhiva

Takođe, sa decom ste izlazili u prirodu i na primer brali nanu. Zbog čega je to bitno?

Deca iz grada imaju iskustvo kupovine čaja u apoteci i oni ne razmišljaju o tome gde ta biljka raste, kako se sakuplja, gde se suši, a Čarobno selo nudi privilegiju trčanja po livadi obrasloj divljom nanom, ali i privilegiju direktnog učešća u prepoznavanju biljke, pravilnom sakupljanju, sušenju i pakovanju. Trudimo se da ovde decu upoznamo sa celim procesom nastanka čaja, a to jeste privilegija i zato se deca ovde iznova vraćaju.

Kod vas su dolazila i deca iz Kembriža...

Lepo je saznanje da Čarobno selo privlači decu i njihove roditelje iz celog sveta. Deca iz Kembridža, ali i deca iz Rusije, Jordana, Tajlanda, Amerike, sa uživanjem su merila vreme na sunčanom satu, mesila lepinje od brašna mlevenog na reci, mazali ih kajmakom i učili kako se izgovara ta srpska reč koja je tako ukusna. Čak su na kraju pri rukovanju izgovarali “kajmak, mmmm”, što je dovoljno govorilo da ispraćamo male ambasadore koji će se jednoga dana kao odrasli ljudi možda ovde vratiti sa svojom decom.

Imajući sve to u vidu, šta mislite o korišćenju savremenih tehnologija u obrazovanju? Tableti, programiranje...

Nisam protivnik savremenih tehnologija u obrazovanju i smatram da je njihovo umereno korišćenje poželjno, ali jesam protivnik informatike kao obaveznog predmeta, jer je moj stav da informatika može da bude sastavni deo bilo kojeg predmeta, ako imamo potrebnu tehniku i ako imamo obučenog nastavnika da je kvalitetno koristi.

Na kraju ovog našeg razgovora sledi vam možda i najveći izazov. Ako bih vas pitao šta je dete, šta biste mi odgovorili? I šta je onda učitelj?

Dete je nebrušeni biser koji priželjkuje učitelja koji će razotkriti njegov skriveni i drugima nepoznat sjaj. Učitelj je filigranski zanatlija, zahtevan i uporan, ali i nežan i pažljiv u nameri da pronađe najskrivenije tragove sjaja svojih učenika.

Slobodan Maričić