"Moguće je drugačije pregovarati o Kosovu"

Najava dijaloga o Kosovu možda je šansa da se umesto stereotipa čuju priče o običnim ljudima, o Albancima koji se leče u Beogradu ili o Srbima koji uživaju na prištinskim žurkama, kaže za DW novinar Idro Seferi.

Nemanja Rujević, Dojče vele
Podeli
Foto: Tanjug
Foto: Tanjug

DW: Kada je Vučić najavio dijalog o Kosovu, u nemačkoj štampi je moglo da se primeti nekoliko veoma pozitivnih komentara. Recimo u Frankfurter algemajne cajtungu je pisalo da je „preskočio mračnu senku istorije“ na čijem je stvaranju nekad radio. To su hvalospevi. Šta ti misliš?

Idro Seferi: Mislim da to nije nužno loše, iako ovde, u Beogradu, ima dosta negodovanja. Početak te priče u Srbiji je važniji za Srbiju nego za odnose sa Kosovom. Treba biti pažljiv i ne krenuti od ideje da će Albanci prihvatiti bilo koje rešenje koje bi došlo iz Srbije. Za sve Albance na Kosovu, to je nezavisna država i oni neće pregovarati o tome, ukoliko to dođe na dnevni red.

DW: A da li je u Srbiji o tome moguć dijalog? Opozicija kaže da nije u ovoj atmosferi gde vlast praktično ne razgovara ni o čemu, ali i da je priča zakasnela jer je Briselski sporazum davno potpisan.

Idro Seferi: Smisao može biti u tome da ljudi u Srbiji čuju da je moguće pregovarati o Kosovu, ali ne po ustaljenom aršinu – pričamo tek pod uslovom da Albanci prihvate da je Kosovo Srbija. To je šansa da se čuju drugačije teme. Ovde se o Kosovu i tamošnjem životu uopšte ne priča. Vlada mišljenje da su Albanci nekakav patrijarhat koji sluša vođe, plemenski narod, što uopšte nije tačno.

DW: Da li zvuči iskreno kada Vučić najavi dijalog, ali kaže da će svoj stav reći tek kada se svi drugi izjasne?

Idro Seferi: Postoje razne stvari o kojima će morati da se priča, poput ustavnih promena. Srbiji je važno da, kada se već priča o reformi Ustava, ispuni uslove za EU, ali mi se čini da će u fokus biti stavljeno da li će u preambuli ostati da li je Kosovo Srbija ili ne. Priča je mnogo važnija stoga što nešto u Srbiji postaje prihvatljiva tema tek kada o tome pričaju političari. Dobre trenutke je briselski dijalog doživeo samo kada su se ovde smirivale strasti, kada se nije pisalo o Albancima kao o „Šiptarima“ – a to se dešava samo kada ima političke volje. Kad god krenu tenzije, vrati se stara retorika pa se iznova pita da li uopšte treba pregovarati.

DW: Kada građane Srbije u anketama pitaju da pobroje glavne probleme, oni su uvek ekonomske i socijalne prirode. Kosovo više nije visoko na toj listi. Pa ipak, čini se da, kada se Kosovo pomene, emocije ipak pokuljaju.

Idro Seferi: Mislim da, prema anketama, 78 odsto Srba nikada nije bilo na Kosovu. Ljudi prvo nemaju para da putuju, a kada imaju, svakako ne biraju Kosovo kao destinaciju ako nemaju poseban razlog da idu tamo. Komunikacija je na niskom nivou iako četiri puta dnevno ima autobusa od Beograda do Prištine. Mnogi moji prijatelji iz Beograda koje sam vodio tamo – a recimo trenutno je filmski festival u Prizrenu – upoznaju ljude, idu na žurke i sve najnormalnije funkcioniše. Ali toga u Srbiji nema u medijima, jer postoji politička odluka da toga ne bude. Nema ni kada srpski filmovi budu nagrađeni na Kosovu. Na pomenutom festivalu se čekao red za film koji je bio na srpskom. Takve stvari približavaju ljude, ali ih nema u zvaničnim kanalima. Srbija na Kosovu i Kosovo u Srbiji posmatraju se preko stavova vlasti, a ne običnih ljudi.

Prve reakcije na Vučićev poziv – recimo Edija Rame ili Azema Vlasija – bile su pozitivne, ali uz opasku da Srbija na kraju treba da prizna Kosovo. Nedavno je nemački politikolog Verner Vajdenfeld za DW rekao da bi Beograd i Priština mogli da pričaju kao nekada dve Nemačke – da stave u zagradu pitanje statusa Kosova i da razgovaraju o svemu ostalom. Ima li ta ideja prođu u Srbiji i na Kosovu?

Teško, jer su sva očekivanja na obe strane isključivo iz sopstvene vizure. Kosovo je proglasilo nezavisnost pre skoro deset godina, dok za Srbiju to i dalje ne dolazi u obzir. Najrealnije je da se na kraju procesa postigne još neki sporazum, neki „Brisel 2“ za koji verujem da se od Beograda i Prištine i očekuje. To je neka vrsta „mirovnog akta“, mada nije ratno stanje, koji bi omogućio zbližavanje bez obzira na političko pitanje. Da ne budu proglašeni nepodobnim oni sa dve strane koji međusobno razgovaraju, ako već toliko pričamo o dijalogu. Danas je situacija paradoksalna – podrška se ukraćuje upravo onima koji u praksi rade ono za šta se političari deklarativno zalažu. Recimo organizacijama koje hoće da naprave neki festival ili razmenu mladih prikače se razne konotacije, i na Kosovu i u Srbiji.

Kosovo ima svoj problem jer ne shvata da postoji intenzivna potreba dijaloga sa Srbima na Kosovu, stvaranja uslova da oni tu žive, formiranja univerziteta na srpskom jeziku u Prištini, gde danas na srpskom može da se studira tek poneki ogranak i poneki predmet. Ljudi imaju potrebu da se školuju, ali moraju da idu do Mitrovice. Doduše nije loše ako neko bilo šta i bilo gde uči, ali ako u Prištini imamo univerzitete na nemačkom, engleskom i francuskom, zašto ne na jeziku ljudi koji tu žive godinama, vekovima?

DW: Možeš li da nam približiš situaciju na kosovskoj političkoj sceni malo? Spolja deluje da podršku, baš kao i u Srbiji, imaju ratni jastrebovi iz devedesetih, s tim što je na Kosovu moćna opozicija – Samoopredeljenje – još oštrija po pitanju nacionalizma.

Idro Seferi: Mislim da većina stranaka na Balkanu ima nacionalističku liniju, bez obzira da li su levica ili desnica. Glavna retorika je da nacionaliste pobeđuješ tako što smisliš još veću nacionalističku priču. Da bi uopšte bio u igri na Balkanu, moraš da gajiš neku neprijateljsku priču.

U Srbiji, međutim, nije jasno da na Kosovu postoje razne političke struje, ali i veliki broj ljudi koji su nezadovoljni celokupnom političkom ponudom. Izlaznost na prošlim izborima je bila veoma niska. Mnogi ljudi imaju problem sa visokim stepenom korupcije, nefunkcionisanjem institucija, potragom za radnim mestom – do svega se dolazi preko političkih partija. Ljudi su nezadovoljni što se problemi koji su važni za građane amortizuju jeftinim političkim stavovima pa građani uopšte nemaju mogućnost da kažu šta ih brine.

Samoopredeljenje je dobilo dosta glasova na osnovu unutrašnjih potreba na Kosovu, a ne na osnovu nacionalističke priče. Verovatno je više od plovine birača glasalo za njih jer ih vide kao jedine koji pričaju o korupciji, nefunkcionisanju pravosuđa i tako dalje.

DW: Hoće li Ramuš Haradinaj ipak postati premijer? I da li će to postati podrškom srpskih poslanika koje kontroliše Beograd, odakle se Haradinaj napada kao najveći zločinac?

Idro Seferi: Svako u regionu o drugima tvrdi da su zločinci. Ne bi me čudilo da Haradinaj postane premijer uz podršku Srba – zapravo, u ovoj situaciji većinu može da skupi samo uz podršku Srba. Iako u Srbiji to nije preneto, Srbi su glasali i za Tačija kao predsednika Kosova, dakle čoveka koga u Srbiji zovu nadimkom „Zmija“ i važi za simbol svog zla. Neki ljudi ipak pamte da je Haradinaj, čim je prošli put postao premijer, u više navrata pokušao da se bavi Srbima, pozivao ih da se vrate, angažovao se da promeni sliku... prvi put su na vlasti bili i srpski ministri iako se Beograd tada žestoko protivio učešću u kosovskim institucijama.

DW: Kad smo već kod optužbi za zločine, pročitao sam da si bio protiv osnivanja Tribunala za zločine OVK u inostranstvu. Možeš li to da pojasniš?

Idro Seferi: Ne može neki sud da se zove „sud za zločine OVK“ ili „sud za zločine Srba“. To je pogrešan način suočavanja sa prošlošću. Ako sudije na Kosovu nisu spremne da se time bave, verujem da to pokazuje nespremnost društva da se time bavi. A to je zato što se ne otvaraju teške teme.

DW: Ne misliš valjda da sudski procesi treba da pričekaju dok neko društvo ne bude „spremno“?

Idro Seferi: Ne, ali bi prihvaćenost činjenica bila viša da već odavno imamo sud na Kosovu koji bi se bavio svim zločinima na teritoriji Kosova, ko god da ih je počinio, pa do sada već ima gotove sudske postupke. Ovde smo suočeni sa Hagom koji svi u regionu negiraju i niko se ozbiljno ne bavi temom ratnih zločina. Time niko ne želi da se bavi. Ne znamo čak ni koliko je tačno ljudi ubijeno na Kosovu, u Bosni, Hrvatskoj ili tokom bombardovanja u Srbiji.

Postoji dobar razlog što se ljudi u Srbiji bune oko svake godišnjice „Oluje“ – njima se ne priznaje ono što su preživeli, da su bili primorani da napuste kuće, da su mnogi ubijeni... ista je situacija kada je godišnjica bombardovanja NATO. Albanci – a među njima i ja – morali smo da dugo hodamo peške, da preturimo razne stvari preko glave, da izgubimo neke bliske ljude, kao što se desilo i Srbima sa Kosova. Ali toga nema u priči, uvek ima samo jedne strane. A svima je zapravo važno da im neko drugi makar malo prizna šta im je učinjeno. Ali to se ne dešava.

DW: Misliš da to sa strane nametnuto sudstvo – kao recimo Haški tribunal – nije ničemu doprinelo?

Idro Seferi: Zapravo nikad niko nije ustanovio zbog čega je došlo do ratova i zašto su neki ljudi ispaštali. Aktivira se kolektivna odbrana jer osećamo kolektivni napad, iako nismo lično odgovorni, niti nas je iko pitao. Recimo, ne znam ko je smislio tezu o Srbima kao genocidnom narodu, kako može jedan narod biti kriv za dela pojedinaca, bez obzira da li su ti pojedinci radili u sistemu ili ne? Ljudi teško prihvataju da je neki pripadnik njihove nacije nekoga zaklao nožem – jer oni sami, obični građani, to ne bi uradili. Nemcima se dogodio Hitler, ali su oni kasnije to tako prihvatili. Nije se Hitleru dogodila Nemačka, pa da Nemci svi budu krivi.

Pravimo filmove o junacima koji su u ratu ostali ljudi, zaštitili nekoga sa druge strane, takvi nam se sviđaju. Ali nam se ne sviđa da je neko ipak počinio sve te zločine tokom raspada Jugoslavije. Sve dok to ne prihvatimo, vraćaćemo se na Jasenovac, Goli Otok i druge teme. Uvek se vraćamo sto godina unazad i uvek nam fali pet godina da postignemo trajni mir. Taj mir se jedino može postići institucionalnim kompromisom i političkim konsenzusom – da je u redu da idemo dalje, da produžimo autoput do Prištine, da budemo malo kao Švajcarci i gledamo šta ko može, a ne šta ko ne može i čija je nacija veća od tuđe.

*Idro Seferi, 1984, je kosovski novinar rođen u Peći. Poslednjih deset godina živi i radi u Beogradu kao slobodni novinar i sarađivao je sa brojnim medijima: NIN, Vreme, Newsweek, RTV, Al Džazira, Slobodna Evropa, švajcarski javni servis SRF...

Izvor: DW, Nemanja Rujević

Info

"Ne možemo da dopustimo da prođe 20 godina od ubistva novinara"

Nakon raspada bivše Jugoslavije, nekoliko novinara je ubijeno u Srbiji samo zato što su radili svoj posao. Često neuspešne istrage njihovih ubistava naterale su Verana Matića da uvidi da novinari moraju aktivno da učestvuju u rešavanju ovih ubistava. Zajedno sa vladinim institucijama, on je osnovao srpsku Komisiju za istraživanje ubistava novinara 2013. godine.

intervju četvrtak 2.11. 17:39 Komentara: 0

"Zna se ko odlučuje o BG izborima, a opozicija već kasni"

Održavanje beogradskih izbora početkom decembra najviše odgovara Srpskoj naprednoj stranci i aktuelnoj vlasti jer niko iz opozicije ne zna kako će na izbore, navodi u intervjuu za B92.net doktorand na Fakultetu političkih nauka i osnivač Grupe za analizu i kreiranje javnih politika Boban Stojanović, ali i ističe da bi i pored toga izbori u glavnom gradu mogli da budu prvi neizvesni izbori posle dosta godina.

intervju utorak 26.09. 11:00 Komentara: 36
strana 1 od 101 idi na stranu