Da li se Nedić ubio ili je bio ubijen?

Milan Nedić je izuzetno složena istorijska ličnost, on je emanacija jedne epohe, jednog traumatičnog života na ovim prostorima u 20. veku, Nedić je heroj Prvog svetskog rata, nesporni rodoljub i patriota u vremenu između dva rata, koji je u Drugom svetskom ratu bio predsednik kolaboracionističke vlade za šta bi odgovarao i bio osuđen pred bilo kojim sudom, bilo koje zemlje, kaže u intervjuu za b92.net istoričar dr Aleksandar Stojanović, autor knjige "Ideje, politički projekti i praksa vlade Milana Nedića".

Branislav Grković
Podeli

Stojanović, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, navodi da se za Nedića može reći da je do avgusta 1941. bio jedna krajnje pozitivna istorijska ličnost. Ipak, kako kaže, prenaglašeno je njegovo poređenje sa francuskim generalom Petenom, iako se Nediću ne može osporiti značajna uloga u organizovanju povlačenja srpske vojske preko Albanije i u probijanju solunskog fronta.

Zašto su Nemci izabrali Nedića?

То je nešto što još do kraja nije jasno. Nije razjašnjeno ni zašto nije odveden u ratno zarobljeništvo, već je završio u kućnom pritvoru. Nedić je među Srbima figurirao kao neka vrsta vojnog autoritetа i kad je trebalo da se zavede jedan režim čvršće ruke, prirodno je bilo da se jadna takva ličnost dovede. To nije mogao da bude neki trećerazredni političar poput Milana Aćimovića. Nedić je imao taj autoritet zbog kojeg bi ga narod sledio.

Da li ga je narod sledio?

To ne može egzaktno da se pokaže. Deluje da u početku jeste, da su neke njegove akcije u smislu sprečavanja represalija nailazile na izvesno odobrenje i razumevanje kod naroda. Ali svakim novim represalijama i progonom komunista i tom antisemitskom i antimasonskom propagandom, u kojoj je učestvovao i sam Nedić, on je postajao sve manje simpatičan narodu.

"Nedić je neko ko se prihvatio formiranja kolaboracionističke vlade u složenim istorijskim okolnostima sa ciljem da u izvesnoj meri zaštiti srpski narod od stradanja. Međutim, u toj vladi on je prekršio oblike saradnje dozvoljene međunarodnim pravom, svrstao se u mnogim elementima uz okupatora, uključio se u građanski rat, izvršeni su i zločini, maltretiranja dela stanovništva Srbije i to je nešto zbog čega bi njega osudio svaki sud. Nedić jeste bio kolaboracionista".

Nedić je nešto više od mesec dana bio u pritvoru u Srbiji. Zvanična verzija je da je on izvršio samoubistvo. Da li verujete u zvaničnu verziju ili ima prostora za sumnju da je on ubijen?

To ne možemo pouzdano da znamo. Pročitao sam skoro sve što je napisano na tu temu, konsultovao sam i lekare iz bolnice "Laza Lazarević" koji su probali da mi profilišu psihičko stanje Milana Nedića. Oni su rekli da je Nedić još od smrti sina, snaje i unuka u eksploziji u Smederevu u juna 1941, imao nešto što oni zovu depresivna reakcija, da je imao taj suicidni momenat, da nije imao strah za svoj život. Iz spisa Đoke Slijepčeviće koji ga je u Kicbilu pratio poslednjih meseci pre nego što je odveden u američku vojnu bazu, vidi se da je bio depresivan, ali da je čvrsto verovao u ispravnost onoga što je činio i da nije ima želju da napusti tu svoju borbu. Zbog svega toga ne sme se isključiti ni mogućnost samoubistva. S druge strane, čoveka koji je državni neprijatelj broj jedan sprovodi jedan stražar, taj dan je saslušan, sprovode ga hodnikom gde su prozori na visini od oko jednog metra, metar i dvadeset, Nedić ima više od 100 kilograma, 70 godina i ozbiljno je narušenog zdravlja. Ne deluje realno da može iz čista mira da se baci kroz prozor. To će uvek izazivati sumnju. Ipak, postupak rehabilitacije bi mogao da donese nešto korisno. Neki oficiri Ozne su porodici rekli da je tajno sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Ako oni budu pokrenuli postupak da se izvrši ekshumacija, da se uradi veštačenje kako je došlo do smrti, to bi bilo vrlo korisno. Zasad se ne sme isključiti ni samoubistvo, niti ubistvo.

Šta je Nedić govorio na saslušanjima i kako je objašnjavao svoju saradnju sa nemačkim okupacionim snagama?

Saveznici su Nedića izručili 1. januara, a ispitivanja su počela tek oko 20. Pitanje je i zašto se toliko čekalo. Nekoliko osnovnih tačaka je interesovalo islednike: zašto je formirana njegova vlada, da li je bio svestan da je služio Nemcima, koji su bili motivi za to, zatim njegov susret sa Hitlerom i saradnja sa pokretom generala Draže Mihailovića. Iz spisa se vidi da je Nedić govorio da je prihvatio da obrazuje tu vladu jer je postojala opasnost da Nemci intervenciju protiv ustanaka povere ustašama, Bugarima i Mađarima. Zatim je govorio da je nevoljno prihvatio da bude predsednik vlade po nagovoru uglednih ličnost na čelu sa predsednikom Srpske kraljevske akademije Aleksandrom Belićem. Govorio je da je situacija bila takva da se toga prihvatio nevoljno, uz uslove koje je postavio Nemcima. Kad je bio suočen od strane islednika da Nemci ništa od toga što je tražio nisu ispunili, Nedić je odgovarao da se slaže s tim, ali da je neprekidno radio na tome da se od toga nešto ostvari.

Šta je to što je Nedić tražio od Nemaca?

Tražio je da Srbija ima autonomiju, da ta vlada ima autonomiju da joj se omogući da se sama obračunava sa ustankom, da u tome ne bude masovnih represija koje su Nemci sprovodili. Tražio je da se zadrži postojeće zakonodavstvo, odnosno zakoni Kraljevine Jugoslavije, da za hranu i materijale koji se izvlače iz Srbije postoje unapred dogovorene kvote. Nemci jesu njemu obećali većinu toga, ali suštinski ništa nije urađeno. Nedić ništa nije mogao da uradi bez odobrenja Nemaca. Vlada je bila ideološki heterogena, tu je bilo, različitih nacionalista, konzervativaca, ali i istaknutih simpatizera fašizma i nacizma. Zbog načina funkcionisanja okupacionog aparata, neki ljudi, poput Dragog Jovanovića, koristili su svoje predratne veze sa Nemcima i direktno sarađivali sa njima, zaobilazeći Nedića kao svog formalnog pretpostavljenog.

Zašto je Nedić ostao na čelu te vlade, ako Nemci nisu ništa ispunili od onoga što je tražio?

To pitanje je legitiman argument Nedićeve krivice. On je bio svestan stanja i mogao je da da ostavku. Pojedini izvori navode da je šest puta nudio ostavke, čak pretio samoubistvom, ali prosto je ostajao zbog toga što iz njegove vizure i vizure njemu bliskih ljudi nije postojala pogodna ličnost koja bi ga zamenila i to bi ponovo aktuelizovalo pitanje da li treba da sa strane neko interveniše u Srbiji. To je bila njegova odbrana u tom smislu. I to su Nedićevi saradnici u emigraciji navodili, "da se Nedić povukao ko zna šta bi nas još snašlo". Ja kao naučnik ne mogu da pretpostavim, ali i Nemci su gledali da on ostane tu. Na te neke pretnje oni bi davali sitan ustupak, ali nikada nešto suštinski.

Šta je Nedić govorio o svom susretu sa Hitlerom?

Nedić je govorio da je sam tražio susret sa Hitlerom kako bi mu izneo nezadovoljstvo stanjem u Srbiji. Bio je nezadovoljan ponašanjem nemačkih faktora, pre svega policijskog i SS generala Augusta Majsnera koji je maltretirao stanovništvo, ali i da se požali na Franca Nojhauzena koji je bio lično prijatelj Hermana Geringa i za čiji je račun nemilosrdno pljačkao Srbiju. Takođe je, kako je govorio, tražio da se ukine streljanje 100 za jednog i da nemačke vlasti zaustave stradanja Srba na drugim teritorijama okupirane Jugoslavije. Još dve stavri su značajne. Nedić je pokušavao da stvori jednu novu vrstu državnog uređenja uvođenjem institucije državnog sabora koji bi bio sastavljen od predstavnka seljaka i građanstva. Cilj toga je verovatno bio da se teret kolaboracije podeli sa još nekim. On je to tražio još 1941. ali je uvek bio odbijan. Odbio ga je i Hitler. Takođe je sa Hitlerom i Ribentropom razgovara o mogućnosti da se teritorija pod njegovom kontrolom proširi na Crnu Goru, delove Makedonije, istočne Bosne koji su bili pod NDH i Srem. Ti zahtevi su bili legitimni u smislu zaštite srpskog stanovništva.

Oprezno sa Nedićem i holokaustom

„Mislim da Nedić u vrednosnom smislu nikada nije postao fašista, ali jeste bio ekstremni nacionalista. On jeste govorio o srpskom narodu kao izabranom, ali smatram da je to više govorio pod uticajem vremena u kojem je živeo. Pre rata Jevreji su bili apsolutno integrisani u srpskom društvu i bili su potpuno ravnopravni građani. O njima se govorilo kao o Srbima sa Davidovom zvezdom. Pitanje Jevreja otvaraju Nemci. Oni organizuju holokaust, oni ga sprovode. Bilo je na najnižem nivou saradnika, pre svega Ljotićevih dobrovoljaca, ali u suštini sve je poteklo od Nemaca. Sve relevantne studije na svetu navode da je u Srbiji ubijeno između 80 i 90 odsto Jevreja, ali niko od relevantnih istraživača ne krivi domaće vlasti. Holokaust je nešto što su Nemci doneli, čega pre Nemaca nije bilo. Ja ne znam čiji je interes da potpaljuje tu priču o navodnoj Nedićevoj organizaciji holokausta. Za razliku od NDH koja je na svoju ruku, nezavisno od Nemačke, donosila antisemitske mere, Nedićeva vlada tako nešto nije činila.“

Da li je Nedić od Hitlera tražio dozvolu da stvori nekakvu "Veliku Srbiju"?

To jeste na neki način bilo stvaranje "Velike Srbije", ali ne u smislu 90-ih. Situacija je bila sledeća, Srbija praktično ne postoji i to se zove "Teritorija pod jurisdikcijom vojno upravnog komandanta". Nedić je više puta tražio da Nemci definišu granice, da kažu vi Srbi možete da računate na te i te teritorije. Oni su to odbijali. Hitler je lično insistirao da o bilo kakvoj srpskoj državi nema govora do kraj rata. Kad bude kraj rata, Nemci su zamišljali da će doći do nekog novog Versaj na kojem će oni diktirati uslove i onda bi se moglo videti šta su Srbi uradili tokom rata, koliko su bili lojalni i da im da teritoriju. Kada su na saslušanju Nedića optuživali da je pravio "Veliku Srbiju", on je govorio da je pre svega išao da moli da se ukine 100 za jedan i da se smanji represija.

Da li je Nedićevo svedočenje jedini izvor o tom susretu ili postoje potvrde njegovih reči?

To što je rekao to je potvrđeno i na osnovu nemačkih dokumenata. Ostaje pitanje da li je osim toga bilo još nečega. Na neki način njegova poseta Hitleru je obavijena velom tajni. Velibor Jonić, koji je bio ministar prosvete i koji je bio Nedićev lični čovek unutar vlade, je na svom saslušanju rekao da je sam Nedić i prema ministrima držao tajnovito o rezultatima te poste, da je samo u najširim crtama govorio da je Hitler rekao da će pomoći, da će biti bolje. Poseta Hitleru je, može se reći, bila neuspešna. Treba reći i da su Nedić i cela vlada uvek bili pod operativnim merama Gestapo. Njima Nemci nisu verovali iako su bilo lojalni saradnici, iako nisu ništa učinili na štetu nemačkih interesa. Svi su bili kolaboracionisit. Doduše, Nedić nije kao Kvisling pre rati bio pobornik nacinalsocijalizma. Niko ne spori njegovu negativnu ulogu. Nedić je po svojim uverenjima bio konzervativac koji se našao u jednoj tragičnoj epohi u kojoj se nije snašao, izabrao je pogrešnu stranu, ali je inicajlno bio vođen ispravnim pobudama.

Kako se Nedić ponaša od momenta kada beži iz Beograda oktobra 1944. pa do momenta dok ga nisu uhapsile savezničke snage?

Nedić prvo odlazi u Beč, a zatim u Kicbil gde je je boravio do dolaska saveznika i gde je uhapšen. Iako je bilo jasno da Nemačka gubi rat, on izgleda nije razumeo položaj u kojem se nalazi. Nemačka je 3. oktobra raspustila Nedićevu vladu, ali je on nastavio da održava privid postojanja te vlade, da održava sednice. Njegova ideja je bila da se pokuša formiranje oružane silu koja bi se suprotstavila Narodnooslobodilačkom pokretu i koja bi oslobodila Srbiju od komunista. Dva momenta su tu bitna. Prvi je prepiska Nedića sa Hermanom Nojbaherom, koji je specijalni izaslanik Adolfa Hitlera za Balkan, s kraja januara 1945. Nedić nudi mogućnost stvaranja nove srpske vlade koja bi bila sačinjena od Nedićevih i Ljotićevih ljudi i ljudi Draže Mihailovića, i da ta vlada formira vojsku koja bi dejstvovala protiv komunista u Jugoslaviji. Nemci su hteli to da podrže pod uslovom da se te snage upotrebe na drugim ratištima protiv saveznika, ali je Nedić to odbio i ta priča je tako završena. Ali je činjenica da je Nedić krajem januara 1945, kad je sasvim izvesno da će Nemačka izgubiti rat, pokušavao da napravi, kako je on to nazivao, nove osnove srpsko-nemačke saradnje. Drugi bitan momenat je Nedićev memorandum generalu Ajzenhaueru, komandantu savezničkih snaga u Zapadnoj Evropi iz maja 1945. u kojem on izlaže svoj slučaj kolaboracije i u uvodnom delu izražava sreću što je Nemačka poražena, što su pobedile zemlje demokratske orjentacije i moli da on i njegovi ljudi ne budu izručeni novim vlastima Jugoslavije. Nedić navodi da nikada nije bio protiv saveznika, da se njegove snage nikada nisu borile protiv njih i da je on bio protiv partizana, odnosno komunista. Nedić u memorandumu navodi da se nada da saveznici neće dozvoliti uspostavljanje komunističog režima u Srbiji. Komunizam je za Nedića bio nešto najstrašnije što postoji.

Da li postoji nešto pozitivno što se Nediću može pripisati iz perioda dok je bio predsednik srpske vlade?

U principu samo dve stvari. Prva, zbrinjavanje izbeglica koje su došle iz NDH i drugih delova Jugoslavije. On ih je primio u zemlju koja je sama imala problema da se prehrani, da prehrani okupatora i da pošalje kontribucije u Nemačku koje nisu bile male. Primio je 241.000 izbeglica, po nekim procenma čak 400.000, od toga oko 40.000 su bili Slovenci. Ti ljudi su zbrinuti. Neki jesu bili zloupotrebljeni, neki su se prijavili u dobrovoljačke odrede koji su se borili protiv partizana i četnika, ali je činjenica da je tim ljudima spasena glava. Ti ljudi imaju potomstvo. To je nešto što čak ni pošteni komunistički istoričari nisu osporavali. Druga stvar za koju se može reći da je pozitivna jeste da je Nedić, iako je i sama njegova uprava sprovodila represiju i maltretirala određene kategorije stanovništva, uspeo da umanji broj stradalih u nemačkim represijama. Dešavalo se da kada je počeo ustanak da nedeljno bude streljano i do 10.000 ljudi. Iako je to podrazumevalo saradnju sa okupatorom, to je nešto što može da bude okarakterisano kao pozitivna tekovina, kao i to što je uspeo, doduše mnogo kasno, tek krajem 1943. da bude ukinuto pravilo 100 za jednog. Sve ostalo iz vremena kolaboracije je negativino zbog čega bi, ponavljam, Nedić bio osuđen pred bilo kojim sudom.

Da li bi trebalo rehabilitovati Milana Nedića?

On ne bi trebalo da bude rehabilitovan. Njegova krivica je jasna. Problem je u tome što on nije osuđen, što su sudovi iz tog vremena, iako su mogli da sude pravično kao što su recimo Francuzi sudili Petenu, nisu bili pravični. Suđenje Draži Mihailoviću zaista nije bilo pravično i on je zbog toga mogao da bude rehabilitovan. I to je ostalo iz tog vremena, da neko ko je mogao da bude pravično osuđen, po nekoj komandnoj odgovornosti nije imao pravično, fer suđenje. Jedan od razloga zbog kojih Nedića ne bi trebalo rehabilitovati je i taj što nijedna ličnost tog profila nije rehabilitovana u Evropi, ako izuzmemo baltičke zemlje, ali to je već potpuno drugačiji slučaj nego što je slučaj sa Srbijom i tadašnjom Jugoslavijom. Smatram da porodica ima pravo da pokrene taj postupak, da se postavi pitanje kako je umro i mislim da je dobra prilika da se makar to razreši. Postoji previše dokaza za njegovu krivicu. Ono što treba reći jeste da je mnogo pre vlade FNRJ njega osudila vlada u izbeglištvu koja mu je u decembru 1941. skinula čin generala, oduzela sva odlikovanja koja je imao i rekla da će biti izveden pred vojni sud čim se za to steknu uslovi. I to je objavljeno u Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije i ta oduka je imala snagu zakona. Čak i da su četnici oslobodili Beograd, i oni bi ga osudili. To nije sporno.

strana 1 od 105 idi na stranu