Momir Bulatović: Nemačka mi nudila da rušimo Mila

Bivši savezni premijer i predsednik Crne Gore Momir Bulatović razgovarao je sa Nenadom Čalukovićem o slučaju „Laušević", o Miloševiću, Đukanoviću, Republici Srpskoj, crnogorskom referendumu i izneo lična zapažanja o brojnim akterima jugoslovenske ratne i političke drame.

Boljeg svedoka o tome šta je planirao a šta uradio Slobodan Milošević u svojoj vladavini verovatno nema. Niko bolje ne poznaje Mila Đukanovića. Uz Milana Kučana jedini je živi lider one čuvene šestorke koja je na Brdu kod Kranja ili u Karađorđevu pisala poslednje stranice Jugoslavije. Zna kakvi su bili Franjo Tuđman i Alija Izetbegović. A onda nas je u razgovoru za Nedeljnik bivši savezni premijer Momir Bulatović iznenadio da zna sve i o sudbini Žarka Lauševića.

Nenad Čaluković
Podeli

„O slučaju Žarka Lauševića, nažalost, sve znam. Bio sam predsednik Crne Gore kada je Žarko ubio te momke. Ceo sudski predmet je stigao kod mene pošto je Svetlana Ceca Bojković došla u Podgoricu sa peticijom dramskih umetnika i zahtevom da aboliram Lauševića kao značajnog umetnika i veoma popularnog čoveka. Ali postojala je ta nelagoda jer su, s druge strane, bile oštećene tri porodice. Naročito su bitni elementi prekoračenja nužne odbrane zato što Laušević nije pucao samo jednom. Pucao je uprkos upornom ponavljanju momka koji je bežao, koji ga je molio da ne bude upucan. Žarko je pucao prema njemu u stanju neke čudne neuračunljivosti. I ispraznio kompletan šaržer. Izuzetno cenim i poštujem Cecu Bojković, ali nisam to mogao da uradim. Odbio sam da Lauševiću dam aboliciju jer sam procenio da bi to bilo jako nepravedno."

Kako ste onda doživeli to što je Lauševića pomilovao predsednik Srbije Boris Tadić?

"Ne možete prenebregnuti činjenicu da je to krivično delo ipak počinjeno na teritoriji neke druge, nove države. U pravnom smislu Crna Gora nije ni obavezna da to pomilovanje prihvati. Uostalom, ono uopšte ne rešava problem. Problem će biti rešen tek kada vam oproste, odnosno ako vam oproste familije tih momaka. Oduzeli ste nekome život, morate od njegove familije da dobijete oprost."

Sećate li se šta je vama na oproštaju rekao Slobodan Milošević pošto ste vi poslednji s njim razgovarali u haškoj ćeliji?

"On je do kraja bio ubeđen da će da pobedi Haški tribunal. Ja sam ta tri njegova poslednja dana održavao kontakte sa prijateljima i govorio im da Slobodan izgleda sve lošije i lošije. Čovek je kopnio, ali šta je jedan ljudski život u odnosu na sve ovo što se skupa izdešavalo. Pre neku godinu sreo sam se sa čovekom koji mi je rekao da je vreme na neki način rehabilitovalo Miloševića. I mislim da jeste."

Kako je podneo odlazak u Hag?

"Sloba je verovao da neće otići u Hag jer je 6. oktobra dobio pismene garancije od Koštunice i Đinđića da neće biti izručen. Pokazao mi je taj papir sa njihovim potpisima, ali ja nisam u to verovao. Znao sam da to mora da se završi njegovim odlaskom u Hag."

Sa ove distance, šta biste onako na prvu loptu naveli kao njegov uspeh?

Miloševićeva najveća moguća zasluga je što smo uspeli da u Dejtonu donesemo mir u Bosni i stvorimo Republiku Srpsku.

Kako onda gledate na ocene pojedinih da je RS genocidna tvorevina?

"To su besmislice, ali to je već dnevna politika. Ima neoborivih argumenata i činjenica. Zločin u Srebrenici se desio u julu 1995, a RS nastaje Dejtonskim mirovnim sporazumom u novembru te iste godine. Da je Alija Izetbegović imao u rukama zločin u Srebrenici, nikada ne bi potpisao Dejtonski sporazum... I onda jedna velika tekovina koja je donela mir u Bosni, a to je Dejtonski sporazum, osporava se na jedan užasan način. Ne zaboravite, u BiH postoji udruženje bivših logoraša koji broji 60.000 Srba. To je, dakle, bio klasičan građanski rat koji smo zaustavili presudnom ulogom Miloševića i našeg patrijarha Pavla."

Sve češće se čuju glasovi da bi trebalo promeniti Dejtonski sporazum. Koliko je to realno?

"I to je besmislica. Srpski narod je izborio pravo da ima državu, taj dokumenat je validan, ne postoji u istoriji diplomatije trenutno čvršći dokumenat od Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji su potpisale sve učesnice u sukobu, Hrvatska i ondašnja Jugoslavija, odnosno sadašnja Srbija kao garant, i pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN. Sporazum može da se promeni jedino ako svi na to pristanu, a to je očigledno nemoguće."

Mnogo je anegdota o vašoj ulozi u tim pregovorima u Dejtonu, da ste se koristili raznim metodama, najmanje diplomatskim, da biste stigli do željenog rezultata. Ima li nešto što se ne zna?

"To su bili stvarno teški pregovori. Uspeli smo da iskoristimo u gotovo nemogućim uslovima ono malo argumenata koje smo imali. Mnogi ljudi su zaboravili, a ja ću to pamtiti do kraja života. Kad mi odlazimo u Dejton, Banjaluka je pred padom i Trebinje ne možemo da odbranimo. Vojnička premoć koja je dugo godina bila na strani Vojske RS bila je potpuno iscrpljena. I onda kada sam polazio u Dejton meni je moj otac rekao: „Nemoj se, sine, vraćati ako ne sklopite mir." A ja sam onda to u avionu preneo Miloševiću, a on mi je odgovorio: „A jel' ti misliš da bismo imali gde da se vratimo ako ne sklopimo mir?"

Zamerali su vam da ste previše bili verni i odani Miloševiću, da ste čak zbog te ljubavi izdali Crnu Goru...

"Ne, ja sam se Crnoj Gori odužio na taj način što sam mogao da uvedem Crnu Goru u Saveznu Republiku Jugoslaviju bez referenduma, ali sam tražio da se narodna volja poštuje. Referendumom je Crna Gora u tu državu ušla, referendumom je iz te države izašla. Nije bilo sukoba, nije bilo prolivanja krvi. To što ja verujem i dan-danas da je najbolja pozicija i najbolje mesto za Crnu Goru da bude zajedno sa Srbijom, to je stvar mog političkog ubeđenja. S druge strane, pratio sam, neposredno sam bio uključen u te pregovore s evropskim zvaničnicima i znam da sva priča o nezavisnosti Crne Gore počinje da bi se u suštini izdejstvovalo priznanje Kosova i Metohije."

Hoćete da kažete da su nezavisnost Crne Gore i Kosova povezani?

"Glavni argument Brisela protiv tvrdnje Srbije da joj pripada Kosovo bio je sadržan u činjenici: ako vaša jednoverna, jednokrvna i jednorodna braća Crnogorci ne mogu sa vama, kako onda možete sa Kosovom."

Je li zbog toga Podgorica priznala Kosovo?

"Crna Gora nije dobila ništa od toga što je priznala Kosovo, osim unutrašnje raskole i duboku povredu svoje samosvesti. Crna Gora je izgubila i prijateljstvo i naklonost Srbije, a još nije uspostavila diplomatske odnose sa Prištinom. Jednostavno, Đukanović je pristao da bude jedan mali pion u igri velikih interesa i sila. Time je, čini mi se, on izdao Crnu Goru, a ja je nikada nisam izdao, niti bih je mogao izdati jer ja sam je vodio putem njenih predaka i njenog istorijskog trajanja, njenog moralnog bića."

Jeste li vi i Milošević znali da će Kosovo biti nezavisno?

"Meni je u Americi u Beloj kući 1996. godine rečeno: Milošević sad ide niz vodu, a Kosovo će da bude samostalno..."

Bili ste u vreme bombardovanja savezni premijer. Jeste li se nekad pokajali što ste to prihvatili?

"Ne. To je jedna od mojih najuspešnijih političkih uloga koje sam imao. Mogu da se pohvalim da sam bio predsednik savezne vlade koja je proglasila ratno stanje i ratovala sama... U mom CV-ju je to jedna od najznačajnijih karakteristika koju imam."

Jesu li vas doticala peckanja da ste Miloševićev potrčko?

"Meni je u SAD nuđeno da budem Milo Đukanović, ali cena koju bih pri tome morao da platim bila je da budem protiv Srbije. Sa jednom izjavom da je Milošević diktator vi postajete apsolutno cenjeni regionalni lider. Tu cenu ja nisam mogao da platim, platio ju je Đukanović, ali nakon ovog vremena koje je prošlo mislim da sam ja bolje trgovao."

Ko je srušio Jugoslaviju?

"Nemačka i Vatikan. Ubrzavali su Sloveniju i Hrvatsku, a njihov izlazak iz Jugoslavije je doveo do građanskog rata. To je matematički dokazano."

Je li tačna anegdota da su Milošević i Tuđman delili Jugoslaviju na salveti u Karađorđevu?

"Ma ne! Ljudi vole da pojednostave stvari. Besmislice su te priče da je neko pametniji bio na čelu Srbije i Hrvatske, mi se onda ne bismo raspali. Pa nemojte, raspali su se Sovjetski Savez, Čehoslovačka..."

Da li je moguće da se SFRJ ikad ponovo sastavi?

"Očigledno to nije realno. Kao što je Putin fino rekao - ko ne žali Sovjetski Savez, nema srca, a ko misli da će moći ponovo da bude SSSR, taj nema pameti."

Da je prošla ideja o konfederaciji Jugoslavije, da li bi Crna Gora već tada bila nezavisna ili bi ostala u zajedničkoj državi sa Srbijom?

"Imali smo jasnu i nedvosmislenu nameru da ostanemo zajedno sa Srbijom, koju smo potvrdili i na referendumu. Prvo su se građani Crne Gore izjasnili da su za opstanak Jugoslavije, odnosno sa onim republikama koje to budu htele. Ostanak sa Srbijom je bila nedvosmislena želja građana Crne Gore. Ona je i dan-danas dominantna."

Kako kada je većinska Crna Gora izglasala nezavisnost?

"Svako ozbiljan zna šta je bilo 2006. godine na referendumu za državnu samostalnost Crne Gore. Danas kad pogledate pripadnike nekih nezadovoljnih albanskih stranaka i bošnjačkih partija, one vam pokazuju koliko mnogo ljudi je dovedeno iz inostranstva da bi glasalo i prevladalo dominantnu opredeljujuću većinsku volju građana Crne Gore da ostanu zajedno sa Srbijom."

Smatrate da su lažirani rezultati referenduma?

"Naravno da jesu. Postoje matematički dokazi za to. To što je bilo 55 odsto, bilo je jer je toliko nametnuto od EU, a da su tražili 60 odsto, bilo bi i 60 odsto."

Da li je moguće da se za neku deceniju u Crnoj Gori održi referendum o povratku u zajedničku državu sa Srbijom?

"Ja bih to voleo i mislim da bi Crna Gora bila spremna, ali da sada Srbija ne bi bila spremna na to."

Kako biste ocenili trenutne odnose dveju država?

"Da sam u rukovodećim strukturama Srbije, napravio bih ogroman pritisak na Crnu Goru da povuče odluku o priznavanju Kosova. Svaki razgovor bi počinjao i završavao sa pitanjem kada ćete povući tu odluku."

Kako se vi izjašnjavate, kao Crnogorac ili Srbin?

"Ja sam Crnogorac, s tim što ja apsolutno znam da je crnogorsko ime, a srpsko prezime."

Da li vam je to što ste Milu ponudili da bude premijer bila najveća greška?

"On je bio odličan predsednik te vlade. Sa 29 godina, kada sam mu ponudio da bude premijer, on je rekao da to ne zna da radi. Onda sam mu ja rekao da ne znam ni ja da budem predsednik republike, hajde to zajedno da radimo. I mi smo to zajedno radili u najtežem periodu Crne Gore."

Javnost licitira do kada će Đukanović ostati politička figura broj jedan u Crnoj Gori. Možete li vi da procenite?

"Znam iz neposrednih kontakata sa diplomatama EU da traže da se u Crnoj Gori dogodi „sanaderizacija", da Đukanović bude uhapšen. Imao sam ponude da učestvujem u tome, ali smatram da je to nečastan posao. Bez obzira na to koliko mi bili politički protivnici, miliji mi je Đukanović takav kakav jeste, nego bilo koji drugi koga će dovesti nemački ambasador u Podgorici."

Nemačka hoće da sruši Mila?...

"U internoj podeli je Nemačka ta koja sada upravlja Crnom Gorom. A smrtni greh gospodina Đukanovića nije bilo ono što je poznato našoj javnosti, nego činjenica što se opredelio da elektrodistributivni sistem Crne Gore proda italijanskoj firmi, a ne Nemcima."

A šta su Nemci vama nudili?

"Da špijuniram Đukanovića znajući da smo mi protivnici. Ali je to nečastan posao, u kome ja nikada ne bih učestvovao."

Milo vam je miliji od Merkelove?

"Naravno."

Idete li u Podgoricu?

"Pola vremena sam u Beogradu, pola u Podgorici."

Živite li i dalje pored Mila?

"Da."

Viđate li se?

"Ne. Zato što on ima svoje obezbeđenje koje zna kada dolazim i sklanjaju se. Ne može to da se zaboravi - jednom kada ste nekom šef, to ostaje uvek negde urezano."

Jeste li u kontaktu sa Mirom Marković ili decom Miloševića?

"Ne. U onom najneophodnijem kontaktu sam bio poslednji put kada je trebalo da objavim knjigu svojih razgovora sa Slobodanom. Mira je bila jedina koja je mogla da da saglasnost za tu knjigu, inače bi ispalo krajnje nekulturno. Iskreno sam je zamolio da joj pošaljem tekst da pogleda, ona je rekla da ne treba, ali se saglasila da ja tu knjigu objavim."

Liči li vam danas neko u Srbiji na Miloševića?

"Druga su vremena. Sada nam trebaju državnici novog tipa. Ako smo se opredelili da idemo u EU, nama ne trebaju vođe nego vodiči. Svi koji su se opredelili da idu u EU pre nas imali su jasan put. A to je put poniženja i nacionalnih ustupaka... Ali, i Milošević je imao ambiciju da uvede Srbiju u EU jer je to bilo jedino rešenje da jednostavno prevaziđete sve razlike koje su postojale između republika. Tražili smo samo isti tretman, ali nas je EU podelila na dobre i loše momke. Nama je pripala uloga loših."

Planirate li povratak u politiku?

"Ne. U političkom životu sam sve postigao. Danas kad bih ja razmišljao da nekome sa 32 godine poverim da vodi moju firmu, ne bih bio siguran da je to dobro. A meni je pripalo da u 32. godini počnem da vodim Crnu Goru. I vodio sam je dobro."

Družite li se s političarima u Srbiji?

"Sad uživam u periodu koji je najpopularniji u Srbiji, a to je kafanska politička analitika. Istovremeno radim na privatnom evropskom univerzitetu, i to mi je najveće zadovoljstvo što se družim sa beskrajno pametnim mladim ljudima."

Objavili ste i novu knjigu?

"Naslov knjige je „Ekonomija i demokratija" sa podnaslovom „Držati glavu iznad". Ovo što danas proživljamo nije ni demokratija ni ekonomska opasnost, već pljačka međunarodnog bankarskog sistema i sirotinje svuda u svetu. U SAD je jedan odsto stanovništva bogatiji od onih 99 odsto. Čitav pokret „Volstrit" pokazuje da demokratija mora da pobedi ekonomiju. Zašto smo mi robovi kredita, hipoteka, banaka? To je uništilo demokratiju. Osetio sam potrebu da napišem knjigu koja će biti edukacija običnih ljudi. Baš sam zadovoljan kada mi mladi ljudi prilaze na ulici i kažu: „Hvala, sad sam prvi put u vašoj knjizi ukapirao o čemu se radi."

U kojoj biste državi s prostora bivše SFRJ najviše voleli da živite?

"Volim da odem u Republiku Srpsku. Idem Koridorom. Kažu da je dug i zamoran put. Moguće da je tako, osim meni koji je te koridore crtao u Dejtonu."

Sećam se

I Franjo Tuđman... je bio opsednut prošlošću. On je kao istoričar imao 27 svojih savetnika za oblast povjesti, kako je on voleo da govori. Njega ništa drugo nije interesovalo. On je sebe video kao plod nekakvog hiljadugodišnjeg nastojanja da se stvori samostalna i suverena Hrvatska i sa njime nije bilo moguće postići bilo kakvu saglasnost oko nečega što je svakodnevni život - ekonomija ili snabdevanje naftom.

I Alija Izetbegović... dugo sam mislio da on nije verski fanatik. Povodom sukoba u zapadnoj Bosni između Hrvata i muslimana jedan razgovor ću poneti u grob. Tuđman me je molio u Ženevi: „Hajde, razgovarajte sa Alijom, više ne možemo da ubijamo one njihove fanatike koji sa uzvikom 'Alah je veliki' idu pred cev mitraljeza." I pomenuo mi je da su tog dana ubili oko dve hiljade muslimana. Došao sam kod Izetbegovića i pitao ga: „Je li moguće, gospodine predsedniče?", a on je svojim negovanim manikiranim noktom povlačio prst po salveti i rekao: „Pa, ako je to božja volja, onda je to tako." Shvatio sam tada da je kultivisan, ali religiozni fanatik.

I Kiro Gligorov... bio je iz stare garde političara. Pokušavali smo sa njim da razgovaramo i Milošević i ja, da mu ukažemo šta će Makedoniju da snađe ako je ne odvoji na jedan pametan i fin način. Tamo nije bilo nikakvih nesporazuma, nijedan metak nije ispaljen, ali Makedonija je nakon svih ovih godina i dalje država kojoj počinje naziv sa „bivša jugoslovenska republika".

I Milan Kučan... veoma vešt političar iz onog perioda, komunističkog. Stao je na krilo te ogromne želje za slovenačkom samostalnošću po svaku cenu. Nikome se to pravo nije osporavalo, ali smo mu govorili da ipak mora malo da sačeka da se donese opšti sporazum na nivou Jugoslavije, ali to njega nije interesovalo.

I Slobodan Milošević... apsolutno je dominirao u tim razgovorima. I po svom obrazovanju i po intelektu, a i po činjenici da je govorio u ime najbrojnih Srba, koji su svuda predstavljali ili problem ili rešenje.

strana 1 od 105 idi na stranu