Godine Britpopa

Tog ružičastog blerovskog jutra, činilo se da su Novi Laburisti i Britpop stvoreni jedno za drugo.

U februaru 1996, Tony Blair je održao jedan od najčudnijih govora u svojoj karijeri. To su bili dani kada je tek trebalo da se baci na teške državničke zadatke, pa je u svom rokovniku našao slobodno mesto i za dodelu Brit Awards te godine. Osim što je prisustvovao čuvenoj sprdnji Jarvisa Cockera sa Michaelom Jacksonom, njemu je pripala i odgovornost da Davidu Bowieu uruči nagradu za životno delo. Međutim, srž njegovog govora teško da je bila karakteristična za standardno političko govorništvo.

"Ovo je bila sjajna godina za britansku muziku," rekao je Blair. "Godina kreativnosti, vitalnosti, energije. Britanski bendovi na top listama. Britanska muzika ponovo na pravom mestu, u svetskom vrhu. A u najmanju ruku, deo razloga za to je inspiracija koju današnji bendovi imaju od onih koji su nekada svirali. Bendovi moje generacije kao The Beatles i The Kinks. I sledeće generacije: The Clash, The Smiths, The Stone Roses…"

Zastanimo načas i porazmislimo kako je nadrealan bio taj trenutak. Tony Blair – Bushov prijatelj, Rumsfeldov ortak, internacionalni agent hrišćanskog neo-imperijalizma – veliča uticaj The Clash, autore pesama kao što su "Hate and War", "Clampdown" i "Rock The Casbah". Njegovo odobravanje The Smithsa možda implicira priznanje koliko je briljantan njihov najbolji album, The Queen is Dead. Ako The Stone Roses deluju kao manje neadekvatan izbor, ipak treba primetiti da se vrhunac njihove slave, pet godina ranije, bazirao na koliziji rock muzike i droge ecstasy. Blair, koji voli da odlazi u crkvu, sigurno bi ustao mirno dok svira njihova himna, prilično blasfemična pesma pod nazivom "I Am The Resurrection".

Dvadeset minuta pre svog Brits govora, Blair je doživeo neočekivanu podršku. Kada je Pete Townshend uručio Oasis nagradu za najbolji bend, Noel Gallagher je uzeo mikrofon i odao priznanje sebi, svojoj grupi, Alanu McGeeju – direktoru njegove diskografske kuće, Creation – i Lideru Opozicije. "U ovoj prostoriji ima sedam ljudi koji daju malo nade mladima u ovoj zemlji," rekao je, vidno se trudeći da ostane na nogama. "To sam (sic) ja, Bonehead, Guigs, Alan White, Alan McGee i Tony Blair. Idite gore i stisnite ruku Tonyja Blaira, čoveče. On je taj! Vlast narodu!"

I Noelove i Blairove reči bile su simbolične za eru Britpopa, period od 1994 do 1998, tokom kojeg je – kako je Blair primetio – britanska rock muzika dostigla neviđen komercijalni uspeh, pod istovremenim uticajem prošlosti. U jednom periodu, bezbrojni novinski članci posvećeni Britpopu ostavljali su utisak da je London mutirao u neki film set Austina Powersa, krcat mladim i lepim stvarima, a da su soundtrack uradili naslednici The Beatles ili The Stones.

Do 1996, najviše zahvaljujući Oasis, boje Britpopa, crvena, bela i plava obmotane su oko čitave zemlje. Kada su objavili da će dve noći svirati u Knebworth Parku pred 250,000 ljudi, za karte se prijavilo 2.6 miliona ljudi, svaki dvadeseti Britanac. Balada "Wonderwall" koja je u novembru 1995 stigla na top liste, i dalje je treštala iz automobila i svirkala po prodavnicama.

Dokaz da Blair zna šta je rock'n'roll čuo se u maju 1994, kada je objavio da će se kandidovati za lidera Laburista. Na oduševljenje onih koji su zaduženi za pisanje brzopoteznih biografija, otkriveno je da je Blair na koledžu jedno kratko vreme bio pevač u bendu pod imenom Ugly Rumours. A krajem te godine, pojavio se na godišnjoj dodeli nagrada časopisa Q, gde je uslikan kako vodi živu konverzaciju sa likovima kao što su Bono iz U2 i David Gilmour iz Pink Floyd. Sledećeg proleća, on je uspostavio svoj prvi Britpop kontakt – nakon što je to bombastično najavio u seriji intervjua – kada je Damon Albarn iz Blura pozvan na piće sa Liderom Opozicije.

Međutim, 2,000. godine, čak je i Mc Gee govorio protiv Novih Laburista. U svakom slučaju, dani kada su muzičari i njihovi saradnici pozivani u Downing Street su prošli. Britaniji sada definitivno treba nešto temeljnije od "rebrandovanja"; a Tony Blair, ni na čije iznenađenje, sada izgleda ima ozbiljnijih poslova.

 Knjiga Johna Harrisa, 'The Last Party: Britpop, Blair and the Demise of English Rock', izlazi iz štampe ove nedelje, u izdanju Fourth Estate.