San se pretvorio u noćnu moru: "Izgledaju kao okovani osuđenici u logorima"

Portugalska poljoprivreda je sve uspešnija, ali ima i tamnu stranu.

Izvor: Deutsche Welle
Podeli
Foto: Depositphotos/zenpix
Foto: Depositphotos/zenpix

Njeno pogonsko gorivo je jeftina radna snaga iz Azije. Ljude prepune nada često dovode krijumčari ljudi, a mnogi rade u maltene ropskim uslovima.

Izgledaju kao okovani osuđenici u logorima kada ranim jutrom krenu u polja, staklenike i vinograde u blizini Almejrima, grada usred Portugalije. To su migranti iz Azije kojima će predradnik odrediti šta će tog dana obaviti, piše Dojče vele (DW)

Indijci orezuju vinovu lozu, Tajlanđani beru maline koje se izvoze i u Nemačku, Nepalci beru brokoli za Veliku Britaniju, Pakistanci vade slatki krompir koji ide u Francusku.

Borci za ljudska prava procenjuju da ih samo u ovom regionu ima više od tri hiljade, a u čitavom Portugalu deset puta više. Većina još uvek čeka portugalske papire – sada rade u sivoj zoni. Žive u nehumanim uslovima, često rade i više od deset sati dnevno, a sumnjive agencije za privremeno zapošljavanje brutalno ih eksploatišu.

"Azijci ovde dolaze od 2018", kaže Katja Sekeira, socijalna radnica iz nevladine organizacije Proabrasar (Zagrljaj), koja se brine o migrantima u Almeirimu i pomaže im u legalizaciji boravka.

Ranije su Azijci dolazili pre svega u region Alentežo, na jugu Portugalije, gde je cvetao uzgoj jagodičastog voća. Danas ih ima svuda. Što je Portugal uspešnije izvozio poljoprivredne proizvode, to je više farmi tražilo jeftinu radnu snagu. Prema rečima socijalne radnice Sekeire, broj ilegalaca neprekidno raste.

Mafija krijumčara ljudi

Međutim, portugalske vlasti su se aktivirale prošle godine kada je izbila pandemija. Da bi se situacija stavila pod kontrolu, trebalo je legalizovati sve koji su mogli da dokažu da su primali platu i plaćali doprinose tri meseca, piše DW.

To nije rešilo problem: portugalskoj imigracionoj policiji su potrebni meseci, često i do godinu dana, da bi obradili zahteve za legalizaciju boravka. Neki od ljudi su za to vreme živeli u stambenim kontejnerima ili bili strpani u trošne kuće. I još uvek su zavisili od mafijaških agencija – uglavnom zbog neznanja.

"S jedne strane, pandemija je bila blagoslov jer je omogućila legalizacije", kaže socijalna radnica. "S druge strane, ljudske drame još uvek traju."

Arđun Joši (31) iz grada Kerale na jugu Indije o tome ima šta da kaže: automobilski inženjer je došao u Portugal pre dve godine, najpre sa turističkom vizom, jer je želeo da proputuje Evropom. Ali još na lisabonskom aerodromu naseo je na slatkorečivu ponudu čoveka koji je nudio posao i platio mu je 1.350 evra. Toliko navodno košta pomoć pri dobijanju posla i papira.

Posle nekoliko meseci odustao je od branja bobica na jugu; zarađivao je nešto više od 200 evra mesečno, a od papira – ništa. "Razboleo sam se, ali se ispostavilo da nisam prijavljen kod zdravstvenih vlasti. Morao sam za lečenje da platim 800 evra iz svog džepa", kaže Joši.

Posle je našao posao u kineskoj radnji, kao vozač. "Onda je došla korona i sedam meseci sam sedeo kući očajan i bez posla", kaže mladić, koji je za to vreme živeo od svoje ušteđevine.

Sve dok mu Portugalac nije pomogao da se prijavi i obezbedi potrebna dokumenta. "Sve je koštalo samo oko sto evra", kaže Joši radostan. U međuvremenu je otvorio mali auto-servis.

Kasnije bi voleo da ponovo radi u svojoj profesiji. Sanja o startapu u oblasti hibridnih motora: "Za nekoliko godina, kada dovoljno uštedim i konačno su svi dokumenti budu u redu."

Bekstvo od nezaposlenosti

Većina imigranata ima manje sreće: oni zvanično rade za 600 evra, minimalnu zaradu koju garantuje država. Ali poslodavcu moraju da plate smeštaj, prevoz do posla, pa čak i hranu. Često imaju samo deset evra ili manje po radnom danu, kaže Joši.

Mnogi njegovi sunarodnici plaćaju krijumčarskoj mafiji više od 10.000 evra kako bi ispunili svoj san o boljem životu u Portugalu. Čak i ako bi mogli da legalizuju svoj status, zbog velikih dugova imaju malo šanse da pobegnu iz začaranog kruga: "San se pretvorio u noćnu moru."

Uspeh portugalske poljoprivrede poslednjih godina postao je njeno prokletstvo: jer zemlja izvozi sve više bobica i povrća, i potrebna joj je sve više jeftine radne snage.

"Portugalci više ne žele da rade ovaj posao", žali se farmer Vitor Žorži. Zbog toga je morao da zaposli Azijate, na svojoj farmi od 40 hektara kod grada Tores Vedras u centru zemlje.

Sedam Nepalaca trenutno tamo bere brokoli koji se dobro prodaje u inostranstvu. "Kod mene je sve legalno", uverava nas farmer. "Radnici primaju minimalnu zaradu, svi su prijavljeni." Za njihov smeštaj, koji pruža besplatno, Žorži je preuredio stare poljoprivredne zgrade na svojoj farmi – u spartanske sobe sa krevetima na sprat i sa jednom zajedničkom kuhinjom.

Međutim, nije baš sve legalno. "Apartmani" nisu sertifikovani kao takvi. "Šta da radim? Zavod za zapošljavanje ne može da mi nabavi Portugalce, a stambeni propisi su previše birokratski i ne mogu se ispuniti na staroj farmi."

Ranđanu Dahalu (29) za to nije briga. Nepalac već tri dana bere brokoli na polju Vitora Žoržia: "Godinu dana sam u Portugalu i srećan sam što sam pronašao ovaj posao."

Pre toga, radio je za jednu od ozloglašenih agencija za privremeno zapošljavanje, berući maline na jugu. "Morao sam da delim malu kuću sa 15 drugih, i uvek je bilo problema, uključujući i plate."

U Nepalu jedva da ima posla, a u Portugal je došao jer mora da izdržava porodicu kod kuće. I umesto da spava na podu, sada barem spava u jednom od prostih kreveta na sprat…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 103 idi na stranu