EU dilema: Cicijašiti ili trošiti

Štednja, manje plate, ograničavanje rashoda ili podsticanje potrošnje?

Nove promene u francuskoj vladi iznele su na videlo sukob dva potpuno suprotna koncepta iz aktuelne faze liberalnog kapitalizma, koji se trenutno sučeljavaju na evropskom tlu u pokušaju izlaska iz ekonomske krize.

Većina zemalja je, bez veće mogućnosti izbora, prihvatila nemački koncept rigorozne štednje, u kom se nastoji da se zavrtanjem svih slavina povrati stabilnost i konsoliduje cela privreda. Štedi se na svim nivoima, smanjuju plate, ograničavaju rashodi. Ovaj put je dug, mukotrpan i neizvestan, a za njega su potrebni jaka volja, germanska upornost, strpljivost i marljivost.

Takvu politiku su, između ostalih, primenili Grčka, Španija, Italija, a za nju se opredelila i Srbija. Ovaj model odlučila je da sledi i francuska socijalistička vlada. Ministri levog krila u ovoj zemlji zato su rešili da napuste brod koji je izašao iz tradicionalnih levičarskih ekonomskih voda.

Sad već bivši francuski ministar ekonomije i privrednog oporavka Arno Monbur i njegovi sledbenici smatraju da se do toliko željenog i očekivanog povratka privrednog rasta može doći samo obrnutim putem, podsticanjem potrošnje. Kad porastu plate, trošiće se i kupovati više, prodavaće se automobili, stanovi, televizori, tako će ponovo proraditi industrija, obnoviće se javni radovi, a samim tim procvetaće i privreda, dok će se nezaposlenost smanjiti. Porašće izvoz, a smanjiti se deficit i prezaduženost.

Ovaj put je lakši i humaniji, ali vrlo rizičan, jer u početku traži nova zaduženja da bi se pokrenuo točak potrošnje, na šta u ovom trenutku malo ko sme da se usudi.

I francuski predsednik Oland je, prvih dana po ulasku u Jelisej, nastojao da ovaj koncept promoviše ne samo u svojoj zemlji, već i u celoj EU. Njegova ideja je, međutim, brzo naišla na ledeni zid iz Berlina, a zna se i ko je u međuvremenu izašao kao pobednik.

Ekonomski pokazatelji u Francuskoj, za sada, daju za pravo Olandovim protivnicima. Privredni rast nikako da se povrati, a nivo nezaposlenosti je potukao sve rekorde. Oland, jednostavno, ne može u svojoj politici da pomiri socijalistički karakter vlade, socijalni mir, uskraćivanje višedecenijskih radničkih tekovina, štednju i privredni oporavak.

Zato je jedan od bivših ministara, Benoa Amon, koji je nekada bio i portparol socijalista, a donedavno i četvrta ličnost u vladi, javno prozvao Angelu Merkel i poručio da Nemačka ne radi za evropske, već za sopstvene interese. Pristalice ovog koncepta, koji trenutno nailazi na daleko veću radničku podršku nego što je ima vlast, smatraju, naime, da princip štednje ogovara samo Nemačkoj, koja na taj način želi privredno i finansijski da pokori celu Evropu.

Merkelova se, međutim, s time ne slaže. Pokazuje prstom u Španiju, kao na svetao primer da se štednja isplati. S druge strane, umnožavaju se glasovi protiv daljeg stezanja kaiša.

Povratak privrednog rasta i potrošnje zagovara i italijanski premijer Mateo Renci, dok je austrijski vicekancelar i savezni ministar finansija Mihael Špindeleger pre nekoliko dana podneo ostavku na sve državne i partijske funkcije, jer je shvatio da je neophodna poreska reforma moguća samo uz nova zaduženja ili povećanje poreza, a nije želeo da uradi ni jedno ni drugo.