Rusi i Ukrajinci braća po oružju

Naime, kako pišu "Večernje novosti", motori koji pokreću ruske helikoptere proizvode se u Ukrajini, kao i mnogi pogonski agregati ruskih ratnih brodova, i oko polovine raketa vazduh-vazduh pod krilima ruskih lovaca.

Za Dan pobede, 9. maja, u Moskvi se priprema do sada neviđena vojna parada, pišu tamošnji mediji. Rusija je usred modernizacije svojih oružanih snaga, i u te svrhe do kraja decenije namerava da potroši više stotina milijardi dolara.

Deo tog procesa je i nabavka opreme na Zapadu, jer je zemlja od raspada SSSR-a izgubila korak u nekim tehnološkim oblastima. Primer je kupovina nosača helikoptera od Francuske. U ovakvim okolnostima, ne zna se šta će od toga na kraju biti, ali ako Rusija, usled eventualnog kidanja veza s Ukrajinom, ne bi mogla da proizvede helikopter, onda joj ploveći heliodrom ionako ni bi mnogo značio.

Analitičari na Zapadu iz takve međusobne uslovljenosti izvode dve teze: jednu, da Moskva sebi puca u nogu time što otuđuje Kijev, i drugu, da bi Rusija to mogla da shvati kao razlog da zadrži Ukrajinu u svom zagrljaju - po svaku cenu. Ili makar njen deo.

Veliki deo vojnih fabrika iz kojih se oprema ruska vojska nalazi se upravo na istoku Ukrajine, u industrijski razvijenom delu zemlje, gde narod voli Ruse.

Duboka integracija ruske i ukrajinske vojne industrije potiče, naravno, iz vremena Sovjetskog Saveza. Kada je Nikita Hruščov poručivao Amerikancima da SSSR pravi interkontinentalne rakete "kao kobasice“ (što izgleda da je u to vreme još bio blef), mislio je u dobroj meri na fabrike u Ukrajini.

Sovjetski planeri namerno su razmeštali razne pogone u procesu izrade jednog proizvoda u različite delove zemlje, ne bi li ojačali njeno jedinstvo. Slično tome, danas se pominje da bi Srbija i Hrvatska zajednički ponovo mogle da proizvode tenkove - zasebno, teško.

Ruska industrija je, naravno, nesrazmerno jača od srpske ili hrvatske, ali spoljni posmatrači konstatuju ubedljivom većinom da je daleko od samodovoljnosti. Citira se, između ostalog, izjava zamenika premijera Dmitrija Rogozina iz decembra da su projektni biroi i kompanije zadužene za modernizaciju vojske zatrpane poslom, i da nemaju vremena da urade što se od njih očekuje.

U razmatranju vojne sposobnosti Moskve ovih dana se ističe nezavisni londonski institut pod skraćenicom RUSI, koji je, čak, napravio i četiri varijante ruske invazije na Ukrajinu. Njihov stručnjak Igor Sutjagin na primeru transportnih i borbenih helikoptera pokazuje primer upućenosti vojnih fabrika dveju susednih zemalja.

"Rusiji treba oko 3.000 vojnih helikoptera, a do sada je uspela da napravi samo jedan u potpunosti ruski proizvod. Trenutno, u Moskvi planiraju proizvodnju 50 'komada' godišnje. U naredne dve ili tri godine, međutim, zatrebaće im oko 3.000 helikopterskih motora", ukazuje Sutjagin.

Te motore bi trebalo da proizvede fabrika "Motor Sič“ iz Zaporožja, Ukrajina.

Ruske strategijske interkontinentalne rakete takođe imaju veliki procenat delova iz Ukrajine. I mnogi drugi sistemi. Rusija ne bi imala (kratkoročnu) korist od prekida saradnje s ukrajinskim fabrikama, ali bi i one, najverovatnije, propale. Mlazne motore iz Zaporožja teško da bi kupio iko na Zapadu, a tek delove za nuklearne projektile... Desetine hiljada ljudi ostalo bi bez posla, a uzdrmana nacionalna ekonomija s još jednim osloncem manje.

Dve najmnogoljudnije članice bivšeg Sovjetskog Saveza - Rusija i Ukrajina - imaju više vrednih zajedničkih projekata u oblasti vazduhoplovstva. Dve zemlje, na primer, zajednički razvijaju transportni avion "antonov AN-70“ (primerak bi trebalo da košta oko 70 miliona dolara), a prošle godine su se dogovorile o obnavljanju proizvodnje gigantskih mlaznjaka "AN-124 ruslan“.

Ukrajina treba Rusiji da dostavi motore i za avione "jak-130“ i za amfibijski "be-200“, kakav je slat i u Srbiju, radi gašenja požara.

Međuzavisnost je, kao i u slučaju gasa, opredeljujući faktor: niti kupci mogu da ne kupuju, niti prodavci da ne prodaju. Kada nadvlada suprotna logika, svet ulazi u velike krize, turbulencije i previranje.