Kako nahraniti sve više ljudi sa iste površine zemljišta?

U odgovoru na ovo pitanje leži suština održivosti poljoprivredne proizvodnje, rečeno je na današnjem onlajn panelu "Od njive do kuhinjskog stola".

Panel je deo serije vebinara pod nazivom "Zeleni plan za Srbiju", a organizuje ga EU info mreža.

Govoreći o održivosti poljoprivredne proizvodnje profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, Vesna Rodić je rekla da kao što proizvodnja koja nije ekonomski i socijalno opravdana nije održiva na duži rok, tako ona mora zadovoljit i ekološku komponentu.

Prema njenim rečima, razvoj svesti je ključan u očuvanju životne sredine a on je kod nas u nekim segmentima i bolji od očekivanog. U prilog tome je navela da su domaća istraživanja pokazala da naši ljudi, kako obični građani tako i poljoprivredni proizvođači, visoko vrednuju važnost zdrave životne sredine.

Ipak, puno je nepravilnosti od strane proizvođača kada je reč o primeni hemijskih sredstava. Tako u Vojvodini samo osam odsto gazdinstava uradi analizu zemljišta pre nego što ga tretira mineralnim đubrivom a ispravno bi bilo da to uradi svako gazdinstvo koje koristi ovu vrstu đubriva. Takođe je loše i što petina gazdinstava pitanje ambalažnog otpada od pesticida rešava na, kako su rekli neki drugi način, a ne onaj koji je propisan.

Izvršni direktor Evropske trening akademije i predstavnik Strength2Food projekata, Horizont 2020, Ratko Bojović je predstavljajući ovaj projekat rekao da je reč o velikom istraživanju u poljooprivredi u kome učestvuje 30 partnera, od kojih je pet iz Srbije. Među glavnim ciljevima projekta su unapređenje ishrane u školama koje same pripremaju obroke, unapređenje sistema javnih nabavki kako bi škole kupovale ne samo najjfetnije nego i najkvalitetnije proizvoide. Cilj su i takozvani kratki lanci snabdevanja hranom, kojima bi se omogućilo da proizvođači, a pre svega oni mali, direktno prodaju hranu školama i drugim javnim institucijama na lokalu.

Dodao je da se u okviru projekta radi sa 30 škola i to u Beogradu, Novom Sadu i zapadnoj Srbiji.

Istraživanja koja su rađena pokazala su da ima dosta mesta za poboljšanje situacije jer deca ne pojedu oko 30 odsto hrane koja im se u školama spremi, dosta te hrane se uvozi, a trebalo bi da bude lokalna. Kao zanimljivo tržiste za moguće snabdevanje škola naveo je organsku proizvodnju, ali samo udružene proizvođače pošto pojedinačni proizvođači nisu u stanju da obezbede ni neophodan asortiman ni količine.

"Srećan sam što smo okupili sedam, osam najboljih organskih proizvođača iz Srbije koji isporučuju namirnice velikim trgovinskim lancima a mogli bi i školama. Iako se organski proizvodi smatraju skupim, cene su manje kada proizvođači škole snabdevaju direktno jer nema posrednika", ukazao je on.