Ograda iz Markovca za kralja Saudijske Arabije

Mnogi u Srbiji ne znaju za Markovac, ali su za ovo selo kod Mladenovca zbog proizvoda od kovanog gvožđa čuli u Rusiji, Saudijskoj Arabiji, Francuskoj...

Izvor: Večernje novosti
Podeli
(Foto: Thinkstock.com)
(Foto: Thinkstock.com)

Ni Poljane, nadomak Požarevca, nisu mesto koje bi iz prve svi mogli locirati. A biber--crepom, koji proizvode u ovom selu, pokriveni su krovovi kuća u Švajcarskoj, Italiji, Austriji i podovi manastira Hilandar, kao i katedrale u Zagrebu, pišu Večernje novosti.

Stefan Srećković iz Markovca i Dejan Ristić iz Poljana, sa po 26 godina, sigurno su među najmlađim direktorima firmi u Srbiji. Oba mladića su nasledila porodični biznis, ali su mu dali potpuno drugu dimenziju. Preci su im bili seoske zanatlije, a oni su unapredili posao, poradili na marketingu i bore se da svoje proizvode prodaju na svetskoj pijaci. Pokazali su da poljoprivreda i seoski turizam nisu jedina mogućnost, već da se i drugi uspešni i veliki poslovi mogu voditi iz provincije.

Kapije proizvedene u preduzeću "Oganj", koje vodi Stefan Srećković, krase vilu kraljevske porodice u Saudijskoj Arabiji. Vredni majstori iz ovog malog mesta svojim veštim rukama napravili su i ograde za terase kojima se šeta ruski predsednik Vladimir Putin u svojoj rezidenciji u Sočiju. A sve je počelo u maloj kovačkoj radionici Stefanovog pradede.

"Bavio se potkivanjem konja i radio za potrebe stanovništva u selu", priča direktor "Ognja".

Deda posle nije bio mnogo zainteresovan, već se više posvetio poljoprivredi. Moj tata Radoslav je kasnije radio u "Petru Drapšinu" kao alatničar, ali kada je devedesetih fabrika propala, sa stricem je počeo da se bavi umetničkom bravarijom. To je u početku bilo sitno, jer su se namučili oko prve ograde, ali postepeno su se usavršavali i posao se širio. On je bukvalno izmišljao zanat. Mi i danas sami pravimo mašine na kojima radimo, jer to nema nigde da se kupi.

Svi članovi porodice Srećković angažovani su u fabrici. Stefanov otac Radoslav, majka Marina, sestra Lana i supruga Mirjana. Zapošljavaju oko 120 radnika, među kojima su najbrojniji rođaci i komšije iz sela. Njihov uspeh je doprineo tome da se u Markovcu bolje živi.

"Ovo nije serijski posao i mnogo zavisi od spretnosti i umeća radnika. Najlepši ukrasi na ogradama se prave ručno", ističe Stefan Srećković. - Zato ljudi moraju biti dobro plaćeni i motivisani. Ono što su zaradili moraju dobiti na vreme. Među zaposlenima imamo i cele porodice, pa kod nas zajedno rade muž, žena i dva sina.

I za posao Dejana Ristića presudne su vešte ruke. Za vrednost njihovih crepova i pločica najznačajniji je prirodan proces nastanka i kompletna ručna izrada.

"Počinjemo od iskopa gline koji se radi ručno kako bi se sva prljavština izdvojila i dobila čista, kvalitetna glina", objašnjava Dejan proces proizvodnje u firmi Cotto Rustico. - Posle kvašenja i mešanja gline, vozi se na sto na kome majstori ručno pune glinom kalupe, jedan po jedan komad i tako celog dana. Na red dolazi desetodnevni proces sušenja na prirodnom vazduhu. Pločice se čuvaju od prevelike temperature, jakog vetra kako bi sačuvale svoju formu i čvrstinu. Kada su dovoljno suve, pakuju se u peć koja se loži kvalitetnim drvetom, zahvaljujući čemu pločice imaju najrazličitije nijanse. Posle 30 sati loženja, pločice se hlade sedam dana.

Ovaj posao, dakle, nije ni brz ni lak. Treba postići kvalitet koji zadovoljava prohteve zahtevnih kupaca iz Italije, Slovenije, Austrije i Grčke kojima se isporuči više od 10 šlepera godišnje. Kako se onda mlad čovek odluči da ruke uprlja glinom, umesto da sedi u kancelariji i bavi se menadžmentom?

"U jesen 2009. sam upisao Fakultet organizacionih nauka u Beogradu, ali zbog iznenadne smrti oca iste jeseni sam morao da preuzmem posao kojim se nekada deda bavio i koji je išao jako loše", odgovara mladi biznismen.

- Morao sam da pokušam da izdržavam sebe i ostatak porodice. Studirao sam i radio, pa je posao dosta trpeo. Ono što je prelomilo u korist posla je to što sam u tome od rođenja i to najbolje znam da radim. Ali presudno je bilo predavanje profesora o tome kako u jednoj od najvećih firmi u Srbiji postoji kodeks ponašanja, takav da kada vlasnik prolazi zaposleni se mora pomeriti i gledati u pod sve dok ovaj ne prođe. Rekao sam sebi da neću da studiram da bih jednog dana gledao u pod i tako je sve počelo.

strana 1 od 293 idi na stranu