Kako nam se dogodio “Erbas”?

Ugovor o kupovini osam aviona od „Erbasa” (tip A-319), evropske kompanije sa sedištem u francuskom gradu Tuluzi, za našeg nacionalnog prevoznika 1998. godine potpisao je u ime „Jata” Žika Petrović, kao direktor, kasnije ubijen i to ubistvo je do danas nerasvetljeno, i Vojislav Šešelj kao tadašnji potpredsednik vlade.

Ovaj ugovor, kako tvrdi Draško Vujović, direktor „Jata” od 2001. do 2004. godine, nije čisto komercijalne prirode, veoma je nepovoljan za „Jat” i našu državu, a potpisan je pred mirovnu konferenciju u Rambujeu, verovatno da bi se smanjili pritisci na Srbiju i obezbedila bolja pregovaračka pozicija za nas. Od svega toga nije bilo ništa, a onome što je ostalo od Srbije i od „Jata” sada „Erbas” preti sudom zbog nerealizovanog ugovora, a vraćanje avansa od 23,5 miliona dolara se i ne pominje.

“Od oktobra do decembra 2001. godine ja, kao generalni direktor „Jata”, Marija Rašeta-Vukosavljević, kao ministar saobraćaja, i Zoran Đinđić, kao premijer, razmatrali smo ovaj ugovor sa „Erbasom”. Angažovali smo dve ozbiljne advokatske kancelarije – iz Pariza i Londona. U Upravnom odboru „Jata” sedeli su pravnici poput Miloša Aligrudića, Vojina Dimitrijevića, Bruna Vekarića i Dragoslava Jankovića i krajnji rezultat je bio da je ugovor o kupovini aviona neprihvatljiv i nesprovodljiv za „Jat” i za državu”, kaže Draško Vujović.

Ovi zaključci, doneti posle veoma ozbiljnih konsultacija sa timovima pravnika, poslati su tadašnjoj vladi Srbije.

Ono što se sada već zaboravlja jeste i činjenica da je tadašnja Jugoslavija bila pod ekonomskim sankcijama, da nije bilo platnog prometa sa inostranstvom, a za ovakve poslove vredne stotine miliona dolara neophodne su garancije prvorazredne strane banke, što mi tada nismo mogli da obezbedimo. Ono što je mogao da ponudi „Erbas” kao partner bilo je preskupo.

Sve ovo jasno govori da ni kasnije ubijeni Žika Petrović, ni sada zatočeni Vojislav Šešelj nisu mnogo pitani za sadržaj ugovora, ali su ga kao ljudi na odgovornim pozicijama potpisali, veruje Vujović. Elementi ugovora su i dalje tajna, ali može se reći da su od tridesetak nepovoljnih stavki bar 10 veoma ozbiljne i neuobičajene za komercijalne ugovore ovog tipa u kojima se precizira kupovina aviona.

Od potpisivanja ovog ugovora proteklo je 14 godina i Slobodan Milošević, verovatno najupućeniji čovek u to, preminuo je u Hagu 2006, bankar koji je takođe znao nešto više, ako i nas sećanje nije izdalo, Borka Vučić upokojila se 2009, a preko banke koju je ona kontrolisala uplaćen je avans.

“Ako stignemo na arbitražni sud, sigurno gubimo”, jasan je Draško Vujović.

A prema onome što je preneo „Tango siks blog“, u pismu premijeru Cvetkoviću „Erbas” obaveštava vladu Srbije da će od 30. marta zaustaviti sve pregovore i obratiti se arbitraži u Parizu. Tako se stvara mogućnost da ne samo izgubimo 23,5 miliona dolara, koje smo uplatili pre 14 godina, već i da platimo još 25 miliona dolara kao odštetu „Erbasu.

Samo to vrednije je od jednog aviona, tako potrebnog ruiniranom „Jatu”. A na današnji dan, zašto ne podsetiti i na to, počelo je bombardovanje Jugoslavije od strane NATO-a, sedam godina pre toga uvedene su nam sankcije. Flota tada uglednog i ipak uspešnog „Jata” bila je prizemljena. Bio je to početak propasti.

Ovo valja pomenuti i zbog toga što, po tvrdnji Vujovića, ovaj ugovor nije moguće raskinuti, osim ako „Erbas” bankrotira. Čak nije predviđena ni takozvana viša sila, recimo rat. A to nam se dogodilo, bombardovani smo, ekonomski razoreni.

Vlada Srbije je dobila pismo „Erbasa”, potvrdio nam je Milivoje Mihajlović, direktor vladine kancelarije za saradnju sa medijima. Odgovor se sprema i sve će biti učinjeno da se zaštite i interesi „Jata”, kao javnog preduzeća, i države Srbije, kaže Mihajlović.

Mihajlović kao opravdanje za nastalu situaciju navodi, između ostalog, neuspelu privatizaciju „Jata“, što znači da bi „Erbas“ trebalo da sačeka prodaju domaće avio-kompanije.

Ovim povodom se oglasio i samostalni sindikat saobraćajnih pilota Srbije koji je apelovao na Vladu i "Erbas" da se nađe rešenje.