Sveštenicima kredit nemoguća misija

Beograd -- Sveštenike tri najveće konfesije u Srbiji banke tretiraju kao da su nezaposleni – mogu da otvore tekuće račune, ali do kredita stižu uz puno muka i dobre volje.

Izvor: Politika
Podeli

Niže sveštenstvo i zaposleni u crkvama, ali koji nisu u radnom odnosu i nemaju stalna primanja, u sve tri najveće konfesije u Srbiji (pravoslavnoj, katoličkoj i muslimanskoj) u jednom su bar jednaki – po mukama da dođu do kredita u domaćim bankama.

A ako u tome nekako i uspeju potrebno im je puno upornosti, papira, solidarnih jemaca, žiranata, ali i „dobre volje” bankara – da im sve to nekako upakuju i „ubede” risk menadžere da pred sobom imaju pouzdanog i revnosnog dužnika.

Dobra volja
Pitali smo u SPC li se može pomoći njihovim sveštenicima time što će im davati neku potvrdu o prosečnim primanjima, koja objektivno postoje, ali koja se ne evidentiraju preko nekog računa, a još manje preko neke unutrašnje finansijske institucije. Može, kažu, ali to ne bi bio validan dokument. Pravoslavna crkva neće, niti može u tako nečem da učestvuje ili da računa na „dobru volju” pojedinih bankara koji bi na takve papire i njihovu verodostojnost – zažmurili. U pojedinim slučajevima takva „dobra volja” dobro dođe, ali bez zloupotreba s bilo koje strane.

A tako nešto se baš ovih dana događalo u jednoj od naših banaka s većinskim domaćim kapitalom kada je jedan mladi sveštenik došao na šalter da se raspita šta mu sve treba da otvori tekući račun, da dobije karticu i eventualno potrošački kredit.

Prvo pitanje predusretljive šalterske radnice bilo je – imate li stalna primanja? Razgovor je nastavljen u tišini za drugim stolom, a Politika je odgovor dobila od direktora poslovnice te banke, koji nije imao ovlašćenje da javno govori za novine.

Mladom popi, kako nam je ljubazni direktor rekao, otvoren je tekući račun i uručena mu je debitna kartica. Može, dakle, da je koristi tek kada na svoj račun položi novac. Na dozvoljeni minus, čekove, kreditnu karticu ili zajam ne može da računa. Nema stalna primanja i potvrdu firme u kojoj radi i da su mu plaćeni porezi i doprinosi. Konačno, te obaveze sveštena lica i ne plaćaju.

Na zajam, kako nam naš bankar reče, može da računa, najpre i najlakše, ako položi depozit u visini traženog kredita. To je neuobičajeno za naše prilike. Jer, ako neko ima dosta gotovine što bi je davao banci, a potom uzimao skuplji zajam. Ali, situacija nije sasvim bezizgledna. Uz mnogo „dobre volje” bankara, svešteniku se, ipak, može pomoći. Kako?

Da bi mladi sveštenik dobio i najminimalniji zajam mora najpre da dovede solidarnog jemca, koji će preuzeti njegovu otplatu kredita, a onda taj garant mora da dovede jednog ili dva žiranta. Svi moraju da budu besprekorno kreditno „čisti” i s veoma dobrim primanjima u sigurnim, poželjno, državnim kućama.

Ali ni tu se kreditne muke po mladog popu ne završavaju. Banke su obavezne da od Kreditnog biroa zatraže kreditnu istoriju svog budućeg klijenta. Njega tamo nema jer nema ni primanja niti je zaposlen. Ne postoji. A to već nije preporuka za odeljenje u banci koji se bavi procenom visine rizika u pogledu uredne i blagovremene otplate zajma. Dakle – kredita nema. I tu se krug, naoko, zatvara.

Jedno je, međutim, jasno. Sveštena lica ostvaruju zaradu službujući u svojoj parohiji, ne samo od prodaje sveća i svega onog što se u našim crkvama, pogotovo pravoslavnim, nudi, već i od obreda, usluga koje pružaju svojim vernicima – od krštenja, venčanja, opela, preko parastosa, i osveštavanja, svećenja vodice do rezanja slavskih kolača...

U zavisnosti od „atraktivnosti” parohije i broja vernika ta primanja i nisu tako mala. Pogotovo u Beogradu. Za ovu našu priču, međutim, ti iznosi nisu bitni, mada, istini za volju, popriličan broj prestoničkih paroha na sahrane, recimo, dolazi veoma luksuznim automobilima. Ali, to je već priča za sebe.

Ista priča i u Islamskoj zajednici
Generalni sekretar Rijaseta Islamske zajednice Srbije Eldin ef. Ašćerić kaže da, koliko je njemu poznato kao običnom građaninu, ali i verskom službeniku Islamske zajednice, da bi neko bio „kreditno” sposoban potrebno je da ima stalna primanja koja mu ležu na račun banke. Naravno da svaki građanin može otvoriti račun u banci, ali bez stalnih primanja, koja poslodavac uplaćuje na tekući račun, nema kredita. Verski službenici u Srbiji nasledili su ranije probleme iz socijalističkog uređenja društva kada su im mesečne zarade isplaćivane na ruke, što je još uvek praksa u većini slučajeva. Takođe je poseban problem prijavljivanje tih ljudi na socijalno i penziono osiguranje gde se vode kao samostalne delatnosti ili estradni umetnici.

Naš bankar nas uverava da bi on mogao da odobri kredit sveštenom licu, uz jemca, žiranta i ostale instrumente obezbeđenja, jer se, recimo uverio da njegov dužnik ima vrednu imovinu, dosta keša..., ali šta ako sutra kontrola Narodne banke Srbije takav kredit oceni kao veoma rizičan i nisko ga klasifikuje. U tom slučaju banka mora da izdvoji 75 pa čak i sto odsto odobrenog zajma za rezervaciju ili da ga otpiše, a keš otplatu dužnika da vodi kao vanredni prihod.

E, to se bankama i njihovim direktorima nimalo ne dopada. Zato je najjednostavnije odmah na šalteru reći: „Niste kreditno sposobni. Potražite drugu banku ili – živite od keša”.

Politiku je, međutim, interesovalo šta o tome kažu i u tri naše najmnogobrojnije konfesije. Da li je svuda isto i kako se može pomoći, pogotovo mlađim i nižim svešteničkim licima da lakše dođu do zajmova jer nije se lako kućiti, pa ni živeti bez kredita i pozajmica od banaka, a prihoda, ipak, ima.

U dobro obaveštenim krugovima pravoslavne crkve kažu da su veoma dobro upoznati sa svakodnevnim problemima svojih sveštenika, ali da su njihove mogućnosti u tome pomognu sasvim male. Gotovo nikakve.

Koreni tog problema sežu sve do oduzimanja veoma vredne imovine Pravoslavnoj crkvi ne samo posle 1945, već i u razdoblju između dva svetska rata. Od tada, kažu, počinje velika muka pravoslavnih sveštenika u pogledu njihovog ekonomsko-finansijskog i socijalnog položaja. Danas nijedan sveštenik bilo koje crkvene zajednice nema rešen ekonomski i socijalni status.

Kako se finansiraju sveštenici Katoličke crkve

"Svi naši sveštenici zavisni su od darova svojih vernika. Oni daju svoj doprinos sveštenicima kada slave različite bogoslužbena slavlja po njihovim, ali i po merilima, koja odredi Biskupski ordinarijat. Merila se određuju prema uslovima zemlje i mogućnostima vernika. Budući da je naša situacija takva kakva jeste, moramo reći da naši sveštenici žive više nego mizerno, ispod svakog ljudskog dostojanstva”, kaže se u dopisu Nadbiskupskog ordinarijata u Beogradu.

Država je, istina, sve do nekog doba sedamdesetih godina, valjda kao neku vrstu nadoknade za otetu imovinu, stopostotno uplaćivala najminimalnije doprinose sveštenicima. Onda je krajem prošlog veka to prepolovljeno, da bi posle petooktobarskih promena – i ukinuto svako plaćanje poreza i doprinosa sveštenicima.

Šta pravoslavni sveštenici sada čine? Uplaćuju sami socijalno i penziono osiguranje. Svaka crkvena jedinica u kojoj sveštenik služi, dužna je da budžetski godišnje predvidi novac za socijalne, zdravstvene i penzione izdatke. Osnovice koje je država propisala, možda su, procenjuje naš izvor, realne, ali su za Pravoslavnu crkvu dosta visoke.

Jedna prosečna beogradska crkva sa šest sveštenika (tri s fakultetom i tri sa srednjom školom) mora godišnje da izdvoji dva do 3,5 miliona dinara samo za te obaveze. Osnovica za sveštenike s visokom stručnom spremom je 90.000, a sa srednjom 45.000 dinara. Tu je uvek još nekoliko ljudi (crkvenjak, prodavačica sveća, saradnici...). Svaki sveštenik od obreda koje obavlja i pruža svojim vernicima dužan je da prikuplja sredstva i pošto nema stalnu platu bar sebi uplaćuje za socijalno, zdravstveno i penziono zbrinjavanje.

U SPC dodaju da je svaka episkopija svojim internim pravilima odredila koliko kome pripada od prihoda za verske obrede za koje, opet, ne postoji neki jedinstven cenovnik. To najčešće bude: „Koliko date”, ali se, ipak, zna za red i običaje u svakom kraju Srbije. Krštenja ili opela ne „koštaju” isto, recimo, u Beogradu ili na jugu Srbije.

Srbija, kako rekoše na kraju u SPC, nije što i Grčka, gde sveštenici dobijaju platu kao i svi državni službenici, ali bi jednom, ipak, trebalo da se i to pitanje pokrene s mrtve tačke, ne samo za pravoslavne, već i za sveštenike svih ostalih konfesija.

Srbija

strana 1 od 339 idi na stranu