Srpski recept - "uvozimo domaće"

Beograd -- Osim što je preko 200 srpskih preduzeća u hrvatskom vlasništvu, naša zemlja uvozi i ono što bi trebalo da je „srpski brend" - svinjetinu, beli luk i pasulj.

Izvor: Press
Podeli

U Srbiji je sve više domaćih proizvoda koji su na ovaj ili onaj način najmanje - srpski.

Nakon što su čuveni brendovi na kojima su odrasle generacije dece, od „frikom" sladoleda do „smokija" postali vlasništvo hrvatskih firmi, to pokazuje i nedavni slučaj „našeg eurokrema" koji uvozimo iz Bosne.

Tu je i činjenica da je sve više poljoprivrednih proizvoda koji su nekada bili karakteristični za naše podneblje, a koje uvozimo u velikim količinama. „Ekonomskim patriotama" odavno smeta što je preko 200 srpskih preduzeća u hrvatskom vlasništvu, baš kao i činjenica da je Srbija, prema podacima za prošlu godinu, uvezla čak 7.000 tona svinjskog mesa za 18 miliona dolara, iako bi prase po svakoj logici trebalo da bude „srpski brend". Isto tako, u velikim količinama uvozimo i paradajz, beli luk, a pasulj nam najčešće stiže iz Kirgistana!?

Banana država

"Izmeštanje proizvodnje Svislajona u Trebinje, zbog čega građani Srbije uvoze 'svoj eurokrem', pokazuje da Srbija polako, ali sigurno postaje banana država", kaže ekonomista Danijel Cvjetićanin.

On ističe da se u poslednje vreme sve više novca troši na uvoz proizvoda po kojima je Srbija nekada bila prepoznatljiva, dodajući da je na delu „ekonomija destrukcije".

"To su sve simptomi koji su uobičajeni za zemlje koje postaju kolonije. Postoji mehanizam koji podrazumeva da se uzimaju njihovi brendovi, izmešta se proizvodnja, zbog čega takve zemlje treba da uvoze svoju robu. Pa kako samo besmisleno može da zvuči činjenica da beli luk uvozimo iz Kine. Verujem da će biti sve više proizvoda koji su tradicionalno vezani za naše podneblje, koje ćemo morati da uvozimo", kaže on.

Cvjetićanin dodaje da "u konceptu ekonomije destrukcije proizvodnja i rast društvenog proizvoda se oslanjaju na uvoz i trgovinu. Dakle, bez proizvodnje i bez izvoza. A čime se plaća? Zaduživanjem i prodajom resursa, i to može tako da se razvlači dok se ne rasprodaju svi resursi i zemlja ne postane prava banana država, a kao jedan od simptoma je povećavanje socijalnih razlika, udarno mesto u medijima za zabavne sadržaje, razonoda, razvoj kockanja, tržišta droge i kriminala. Jedino mi je čudno da se ljudi mire sa tim".

Miroslav Zdravković, urednik sajta Ekonomija.org smatra da je najveći problem što se u Srbiji ne vodi nimalo računa o proizvodnji.

"O proizvodnji i izvozu se kod nas samo priča. Ali proizvodnja zahteva dugo vremena, ulaganje u tehnologiju i znanje, a uvoz ne zahteva ništa. Pronađeš jeftinu robu i plasiraš je na srpsko tržište i ostvariš laku zaradu. Kakva je to priča o nacionalnoj ekonomiji kada svi gledaju da upropaste nacionalnu proizvodnju. To znači da imamo potpuno neodgovorno državno rukovodstvo", kaže on.

Zdravković dodaje da "mi treba da budemo srećni što dolaze hrvatske firme da kupuju naša preduzeća. Jer, mene kao ekonomistu iz Srbije zanima koliko će ljudi u Srbiji da bude zaposleno i koliko će porodica da bude prehranjeno. Jedan biznismen iz Hrvatske plaća bruto platu radniku oko 1.000 evra, dok mu u Srbiji za bruto platu radniku treba oko 500 evra. Tom Hrvatu je u interesu da preseli proizvodnju ovde, a nama da ne umremo od gladi".

Miroslav Zdravković upozorava da se našim građanima neki proizvodi prodaju po višestruko većim cenama nego što se ti isti proizvodi kao izvozna roba prodaju u zemljama u okruženju. Kako navodi, najdrastičnija razlika je u slučaju srpskog ulja „dijamant" koje je već duže vreme u „hrvatskim rukama".

"Dijamant u vlasništvu biznismena Ivice Todorića proizvodi ulje koje se kod nas prodaje za 114 dinara, a izvozna cena je između 55 i 70 dinara, pri čemu je cena za hrvatsko tržište 40 dinara. Ponašaju se kao da smo ludi pa da plaćamo 114 dinara nešto što se drugde prodaje za 40", kaže Zdravković.

Srbija

strana 1 od 339 idi na stranu