U Hrvatskoj se "malo govori" o finansiranju obnove

"Kao da samih razmera štete, pa i iznosa nužnih za sanaciju još nitko nije svestan. Retko se događa da neku zemlju pogodi prirodna katastrofa koja prouzrokuje štetu veću od deset odsto BDP-a, a kod nas će ona biti znatno veća od toga. Kad se razmišlja o tako većim štetama na pamet pada katastrofa koja se dogodila na Haitiju, ali s time se ništa ne može uporediti. Ta zemlja je imala štetu veću od svog godišnjeg BDP-a, a broj smrtno stradalih veći je od 200 hiljada. Kod nas se sada raspravlja o Zakonu o obnovi i dobro je da se ta obnova na Baniji ne čeka kao obnova Zagreba, ali ni oni koji predlažu zakon, ni oni koji ga hvale, ni oni koji ga kritikuju, ne govore o finansiranju", kaže Lovrinčević za Novi list, prenosi SEEbiz.

On napominje da se države, koje su pogodile katastrofe koje su uzrokovale tako visoke štete kao u Hrvatskoj, mogu podeliti u dve grupe: one koje nakon katastrofe osmisle dobar način oporavka i obnove i iz toga izvuku rast privrede ili one koje godinama nakon prirodne katastrofe ne uspevaju da pokrenu svoj oporavk i sanaciju regija kojima se ta katastrofa dogodila.

"Ako zaista planira da sprovede obnovu koju obećava zakonom i ako ne planira da je oteže čitavu deceniju, Hrvatska može biti u prvoj grupi, ali onda to nešto košta, onda Hrvatska mora da izdvoji novac iz budžeta, mora da se zaduži, mora da poveća deficit".

To znači da će morati, uz probleme koje je donela pandemija, dodatno da se odmakne od ispunjenja kriterijuma na koje se obvezala za uvođenje evra. U tom slučaju Vlada mora građanima da kaže da možda evro neće uvesti kad je planirala, ili mora partnerima u Evropskoj komisiji da objasni da joj se dogodila katastrofa kakvu, uz pandemiju, u prošloj godini nije imala nijedna članica Unije i da i u tom kontekstu treba gledati ispunjavanje kriterijuma, kaže Lovrinčević.

Na pitanje može li Hrvatska uopšte očekivati razumevanje ako ne uspe da ispuniti zahteve, Lovrinčević odgovara da evrozoni, uz Hrvatsku, treba da se pridruži i Bugarska, dakle dve države koje ne mogu da uzrokuju nikakve potrese sve da i nemaju baš svaki kriterijum ispunjen.

"Hrvatska će teško moći da ispunjava te zahteve ako će trošak obnove pasti na državni budžet, i ako će ući u javni dug, ali Hrvatska drugog izbora nema. Od pomoći koja je dosad stigla iz Unije i onoga što još može povući iz evropskih fondova kroz projekte, na primer, ruralnog razvoja, Hrvatska može da računa na pokrivanje deset odsto troškova". Znači sama mora da pokrije 90 odsto troškova obnove za potres koji je uzrokovao štete koje su možda i veće od 25 odsto BDP-a. U Uniji to moraju da razumeju, a na kraju je odluka o ulasku u evrozonu, kao i ona o ulasku u Uniju, politička, napominje Lovrinčević.

Druga opcija je smanjenje drugih rashoda u budžetu, nekih možda i radikalno, posebno onih koje je država odbijala da dira dirati godinama.

Najlošija bi opcija, smatra on, bila da se donese zakon, i obeća nešto ljudima, a onda da se oteže sa obnovom, jer bi to, uveren je, značilo velike društvene i političke štete.

Uz to, ako pametno odradi obnovu, Hrvatska može na tome da pokrene i svoj privredni rast, ali bi pri tome morala da ima jasan plan šta želi da učini s Banijom, a to znači i odluku hoće li se obnavljati baš svaka kuća u svakom zaseoku iako do nje nema ni puta ni infrastrukture, ili će se graditi potpuno nova naselja bliža urbanim centrima.

"Za život u Zagrebu će uvek postojati interes, koliko god obnova trajala, ali ljudi s Banije će, ako država odradi samo obnovu kuća i dalje odlaziti. Broj stanovnika u Gunji se nakon obnove posle poplave smanjio za 20 posto, iako je to mesto relativno brzo obnovljeno".

Ni ljude na Baniji neće zadržati samo nova kuća. Država im mora dati još puno podsticaja da ostanu, a to znači dodatni trošak za ostatak društva. Na takav način u pojedinim svojim krajevima zadržavanje stanovništva sve teže finanisiraju i bogata Austrija i Švedska, a pokazalo se i da su ti izdašni podsticaji uglavnom usporili trend iseljavanja, ali ga nisu zaustavili.

I o tome Vlada mora da razmišlja da na Baniji ne bi izgradila nove kuće koje će nekoliko godina nakon obnove biti prazne, kako je slučaj s brojnim kućama obnovljenim nakon Domovinskog rata u Slavoniji.

Takvo razmišljanje i postupanje vlasti, koje neće naići na odobravanje kod svih, dosad baš nismo imali prilike gledati u Hrvatskoj, kaže Lovrinčević.