"Dolaze Srpkinje da rade na primorje - dajem otkaz"

Međutim, jedan broj stalno zaposlenih je burno reagovao. Zbog toga što stranci imaju iste uslove, odlučili su da daju otkaze i podignu medijsku prašinu.

"Kada sam čula da će ovog leta dovesti Srpkinje da rade kao sobarice, dala sam otkaz. To je bila kap koja mi je prelila čašu. Nema to, ne daj Bože, veze sa nacionalnošću, ratom, nisu te žene ništa krive. Ali one će raditi za istu platu, a još će im obezbediti i smeštaj. Kada možeš njima da platiš smeštaj znači da možeš i nama da povećaš platu. Pa više će te one koštati nego mi koje živimo ovde. Ma neću više da radim iz principa, nećeš me više praviti budalom", ljutiti je rekla za Slobodnu Dalmaciju bivša radnica jednog luksuznijeg splitskog hotela koja je želela ostati anonimna.

Čim je čula da u hotel, u kom je nekoliko sezona radila kao sobarica, stiže uvozna radna snaga, pukao joj je film. Prolivala je tamo, kaže, iz meseca u mesec krv, suze i znoj za 4 hiljade kuna sa uključenim putnim troškovima, bez lipe stimulacije nezavisno od povećanog obima posla. Eventualno bi zaradila koju kunu više zahvaljujući radu praznikom, ali to je bio beznačajan doprinos mesečnom prihodu. Jedino što je raslo bio je, priča, broj svakodnevnih radnih zadataka jer je sobarica bilo premalo.

"Pa kako očekuju da će zadržati žene!? Ne žele ih zaposliti za stalno, a kamoli im podići platu, nego i dalje traže jeftinu radnu snagu. I još kukaju kako nema radnika. Čuj, sezonke iz Srbije!? Ma otići će im i one kada iskuse leto u njihovom hotelu. I onda još kukamo kako nema radnika, kako svi odoše u Nemačku", prenosi Jutarnji list reči ove Splićanke koju je "nevolja naterala na letnje crnčenje za 4.000 kuna na dalmatinskoj hit destinaciji".

O tome kako su izgledali njihovi radni dani u hotelu posvedočila je i njena bivša koleginica i sugrađanka koja je radila isti sezonski posao. Izdržala je, kaže, nekoliko meseci, a onda je zbog zdravstvenih razloga odlučila da kaže „dosta”.

"Žene su svakodnevno dolazile, neke bih videla samo jedne nedelje i više se ne bi pojavile. Taj posao rade mlade devojke, mahom studentkinje ili mi, žene srednjih godina, bez stalnog posla. I onda dođemo tamo i izgubimo volju da ikada više radimo taj posao. Nisam tip koji odustaje, ali na kraju sam i ja morala da dignem ruke od svega", priča ova bivša radnica i priseća se dana kada je bezuspešno trčala po splitskom hotelu znajući unapred da je izgubila bitku sa vremenom. Jer posla je bilo previše, a minuta nikada dovoljno.

"Soba se čisti 20 minuta, nekada pet minuta manje ili više u zavisnosti od stanja u kakvom smo je zatekle. A u tih 20 minuta mora se proći sve – od usisavanja, promene posteljine, kompletnog čišćenja, poliranja kupatila, odvajanja smeća, pranja čaša, provere balkona... Zahtevalo se čak i da slažemo odeću koju su gosti razbacali po podu. Postaneš robot, samo vrtiš slike, ova soba, ona soba. I trčiš non-stop".

Dodaje da su najgore prolazile nove radnice.

"Prvih sedam dana se zapravo uči sa nekom stalnom sobaricom i nakon toga vam odmah daju samostalno da čistite. Dnevno je to bilo uglavnom 14, nekad 16 ili 18 soba pošto je često znalo doći do iznenadnih bolovanja pa bi ostale radnice dobijale i njihov deo posla. Naravno za istu platu. Bolovanja nisu bila iscenirana nego su žene jednostavno bile premorene. Dobile bi upalu mišića, imale problema sa kičmim i slično. Videla sam svašta, iscrpljene žene, ukočene žene jer su znojave radile pod klumom. Jedna je imala hroničnu upalu ramena, išla je na terapiju šest meseci. I izgubila je 12-13 kilograma".

Najviše ju je iznenadila, priznaje, štednja na krpama.

„Čisti se iskidanim, starim krpama ili pocepanim komadima dotrajalih čaršafa, ali smete ih uzeti samo nekoliko. Strogo se čuvaju, nikad ih dosta. Kako je njima nemoguće pokupiti vodu u kupatilu za poliranje smo nakon pranja koristile prljave peškire gostiju koje smo menjale čistim”.

I to nije bilo sve.

"Nadzornica je stalno išla za nama i naravno u kontroli bi uvek nešto našla. Videla bi prašinu u ormarima, tačkice na staklu, nešto što zbog nedostatka vremena jednostavno nismo stigle da uradimo. A koliko se tek vremena, od tih 20 minuta gubilo na raspremanje dodatnih ležajeva jer su nam često gosti bile porodice. To je značilo raspremanje i izvlačenje teških kreveta za decu ili čišćenje kupaonica u kojima su gosti na raspolaganju imali i kadu i tuš kabinu. I sve za istu minutažu. Često bi se dešavalo da se zaglavi lift pa bismo sa posteljinom i prekrivačima trčale sa sprata na sprat. Bila je to teška fizikalija, ne ponovilo se", završava priču ova žena koja kaže da sada za istu platu u trgovini radi neuporedivo lakši posao.