Kako se obogatio Ivica Todorić?

Zagreb -- Najbogatiji Hrvat Ivica Todorić imao je veliku političku podršku prilikom stvaranja njegovog poslovnog carstva, piše zagrebački nedeljnik Forum.

Izvor: SEEbiz
Podeli

Prebacivanje starih jugoslovenskih dinara

U jednom intervjuu Večernjem listu objavljen je zanimljiv podatak, koji možda ukazuje na poreklo dela Todorićeve imovine. On kaže "puno robe izvukli smo iz Vojvodine pa smo tako utopili stare dinare". Znači li to da je i Agrokor nakon osamostaljivanja Hrvatske učestvovao u velikoj akciji prebacivanja starih jugoslavenskih dinara u Srbiju i BiH, a u kojoj su se neki tajkuni obogatili?

Tegljači sa starim dinarima tada su pretvarani u devize, a osobe koje su u tome sudelovale mogle su određeni deo zadržati, dok je većina novca išla za obranu zemlje. O tome ko je koliko zamenio i zadržao, naravno, ne postoji nikakva dokumentacija, a Todorićevo se ime dosad nije spominjalo u tom kontekstu.

U koncernu tvrde drugačije: "Agrokor niti jedan dolar nije zaradio plaćanjem starim jugoslavenskim dinarima, time se nikad nije bavio. Dok je dinar bio redovno platežno sredstvo njime smo obavljali normalne poslovne transakcije".

Prosečan Hrvat uglavnom kupuje namernice u Konzumu, gde opet dobija proizvode koncerna Agrokor - voće i povrće. Agrokor ima nekoliko poljoprivrednih kombinata, vino- vinarije u Istri, Sremu, Baranji, okolini Zagreba, mineralnu vodu - punionice Jamnica i Kiseljak u BiH, Zvijedino ulje, Ledov sladoled...

Kada hrvatski građanin nije u Todorićevoj prodavnici, verovatno i dalje troši u Agrokoru, bez obzira kupuje li na kiosku Agrokorovog Tiska ili sipa benzin na Agrokorovim pumpama. Statistički, velika je šansa i da radi u Agrokoru, koncernu koji samo u Hrvatskoj zapošljava 30.000 ljudi.

Zagrebački nedeljnik Forum prenosi tekst koji je nastao zahvaljujući danskoj mreži za istraživačko novinarstvo Scoop, u kome se pokušava dati odgovor kako je Todorić došao do tolikog bogatstva.

Agrokor se pojavio naglo, usred rata 1992. godine, kad je u svega dve godine kupio nekoliko uglednih kompanija kao što su zagrebački trgovački lanac Konzum, tvornica ulja Zvijezda, punionica vode Jamnica. Pre tačno dvadeset godina, 1992. godine, šira hrvatska javnost je prvi put čula za uspešnog cvećara Ivicu Todorića, i to u tekstu objavljenom u Globusu gde je prozvan zbog načina na koji se uključio u privatizaciju bivših društvenih poduzeća.

Tada je bila aktuelna priča o transakciji Agrokora sa Zagrebačkom bankom vezano za kredit od šest miliona maraka. Agrokor je trebalo da kupi od poljoprivrednog kombinata u Osijeku pšenicu i kukuruz za robne rezerve RH, ali deo te robe Agrokor je izvezao, prodao devize Ini, a da bi se izbegao skandal zbog praznih državnih magacina i pravdao kredit nabavili su pšenicu po niskim cenama od vojvođanskih poduzeća.

Početak kupovine 1993. godine

Već naredne, 1993. počinje veliki šoping - Ivica Todorić kupuje punonicu vode Jamnica, tvornicu ulja Zvijezda i DIP Turopolje, a 1994. steče velike udele u još sedam bivših društvenih kompanija – splitskom Bobisu i mlekari Mils, kompaniji Silos mlinovi Vinkovci, PIK Vrbovcu, zagrebačkom Ledu, hotelu Intercontinental i, što je najvažnije, Konzumu.

Želeo je stvoriti prehrambeni koncern koji će se moći odupreti multinacionalkama. Bio je to pravi trenutak, jer u zemlju u ratu stranci nisu željeli ulagati, pa je nekadašnje društveno vlasništvo prodavano po vrlo pristupačnim cenama, a država je pritom davala i dodatni popust za kupovinu tzv. starom deviznom štednjom.

Vrlo brzo, zaređalo je nekoliko novinskih tekstova u kojima se kritkuje Agrokorov način poslovanja. Povodom vesti da je "Zagrebačka banka dala kredit od 80 miliona maraka za otkup kukuruza, a finansijska policija otkrila da je od toga 48,9 miliona maraka Agrokor nenamenski potrošio" u Slobodnoj Dalmaciji izlazi intervju s Nikolom Baračem, direktorom tada moćnog Dalmacommerca, koji je podigao krivičnu prijavu protiv Agrokora i Zagrebačke banke. Barač je ljutito izjavio kako takve kredite za podsticaj proizvodnje za izvoz, gde je kamata četiri umesto tada standardnih 12 posto, dobija samo Todorić.

"Ako je Agrokor 80 posto potrošio nenamenski, jasno je koliku je protivpravnu dobit ostvario. Na zapadu bi platio i realnu kamatu i poveliku kaznu, a uz to bi bio uvršten na crne liste i zatvorio bi vrata vlastite poslovne budućnosti. Zato sam odlučio da javno reagujem", rekao je tada Barač.

Širenje Agrokora nije stalo, nastavilo se i narednih desetak godina, po raznim zemljama regiona. Trajalo je sve do početka ekonomske krize, pa je tako na primer 2007. kupljeno još osam novih kompanija, a rekordne 2008. čak njih 11 - u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori...

Međutim, najvažnije su mu ostale one prve kupovine u ratnim godinama, kojima je postao vodeći proizvođač raznih roba i stekao Konzum. A kad je Agrokor u jednom trenutku narastao i probio granicu od 10.000 zaposlenih dobio je važan argument u svim budućim pregovorima s vlastima, što je koristio za novi rast. Poziciju prema vlasnicima medija bazirao je na autoritetu velikog oglašivača, a kasnije i većinskog vlasnika maloprodajnog lanca Tisak. Odabrane novinare pridobivao je, primjerice, vozeći ih iznad Panonske ravnice svojim helikopterom.

Koliko je vlast pomogla Todoriću?

Koliko je u svemu tome pomogla vlast, naročito u eri Franje Tuđmana, kad je celo društvo, u rasponu od sporta do privrede, bilo pod kontrolom politike? Iako u Agrokoru s ponosom vole da kažu da im država nikada nije pomagala u širenju, izgleda da nije baš tako, a činjenica je da su se Tuđmani i Todorići družili još od početka 70-tih.

Nedeljnik Feral je pisao kako je Vlada početkom 1993. "ukinula visoke prelevmane na uvoz soje dan ili dva pre dolaska broda sa teretom za Agrokorovu Sojaru Zadar, da bi ih dan nakon prekrcaja vratila na stare postotke, bez objašnjenja".

Krunski dokaz o državnoj pomoći stiže 2008. kad je odnekud isplivao dokument iz 1999. s potpisom ministra finansija Borislava Škegre. Bilo je to državno jemstvo za 31 miliona evra vredno instrano izdanje korporativnih obveznica čiji je agent bila jedna luksemburška banka, a kojim je finansirana gradnja Agrokorovog distributivnog centra u Zagrebu.

"Poznavaoci prilika iz tog vremena kažu kako je upravo Agrokorov izlazak na međunarodno tržište kapitala te 1999. godine, kada je za zaduženje jamčila država, bio glavni impuls kojim je krenulo njegovo širenje. Tada je imao ukupne prihode od 3,2 milijarde kuna, otprilike deset puta manje nego danas", navodi se u tekstu objavljenom uz otkriće tog dokumenta.

Od 2000, dakle godinu dana nakon dobijanja Škregrina jamstva, započinje širenje Konzuma po Hrvatskoj i pretvara ga u najveći domaći trgovački lanac, u koji plasira znatan deo robe koja dolazi iz Agrokorove proizvodne sekcije.

Vlasnik Agrokora, koji se pokazao korektnijim poslodavcem od prosečnog hrvatskog tajkuna, stvorio je i čvrste veze sa sindikatima - poklanja im hranu za sindikalne kongrese, njegove kompanije se oglašavaju u glasilu Sindikalna akcija. Zatreba li mu, lako može pobuniti radnike, kao što je to bio slučaj 1999. kad je vlada najavila da će pomoći izgradnju uljare u osječkom Čepinu, blizu mesta gde je on nameravao sagraditi svoju uljaru.

Zašto je baš Ivica Todorić uspeo? Početkom 90- tih bilo je i drugih koji su uzletili, no danas ih više nema na hrvatskoj poslovnoj sceni. Osim Todorića, preostala trojica iz pokera najpoznatijih tajkuna - Miroslav Kutle, Josip Gucić i Luka Rajić danas su u inostranstvu, a pritom je samo Rajić, prodavši Dukat kupljen na nikada rasvijeljeni način, otišao preko granice dobrovoljno, dok su ostala dvojica pobegla pred hrvatskim pravosuđem. Iako je u nekoliko navrata zapretio da će prodati strancima sve što ima, Todorić to nikada nije učinio- ostao je ovde, nastavio jačati Agrokor i postao najbogatiji građanin Hrvatske.

Osobe upućene u poslovanje Agrokora svedoče o postojanju cele mreže koja funkcioniše tako što se veliki broj ministara koji su se nakon staža u Vladi skrasili u Agrokoru. Todorićev prijatelj, bivši zagrebački gradonačelnik Branko Mikša, koji je tokom rata bio HDZ- ov ministar privrede a potom i trgovine, i danas je zaposlen u Agrokoru, a takođe je i zamenik predsednika NO tog koncerna.

Uz predstavnike Vlade, isti je poslodavac je zaposlio i bivše sindikalne lidere Vitomira Begovića i Anu Knežević, pa se čini kao da je koncern stvorio svoje Gospodarsko-socijalno vijeće.

Todorić i guverner narodne banke

Od svih dosadašnjih zaposlenih u Agrokoru, najzanimljiviji je ipak Željko Rohatinski - bivši guverner Hrvatske narodne banke između 2000. i 2012. prve dve godine svog mandata, dakle sve do 2002. godine, sedeo je u NO Agrokora. U novije je vreme izbila afera kad se otkrilo da je njegova supruga Marija Rohatinski prodala svoju gubitašku špeditersku firmu Romah d.o.o. Agrokoru, a u čijem je vlasništvu kuća u kojoj guvernerova obitelj živi, što je zamrljalo lepu sliku koju su Hrvati imali o guverneru i pojačala sumnju u njegova eventualna pogodovanja bivšem poslodavcu.

Uprkos bliskosti s delom HDZ-a, zlatno dobra umreženost isprepletenosti Agrokora s državnim vlastima počinje tek pobedom opozicione koalicije na parlamentarnim izborima 2000. Tako je Damir Kuštrak, koji je bio član pet NO Todorićevih kompanija, otišao nakon petogodišnjeg staža u upravi Agrokora na mesto zamenika ministra finansija Mate Crkvenca (čiji je sin menadžer u Konzumu), da bi se kasnije vratio u upravu Agrokora čiji je i danas član.

Pre desetak godina Agrokor je ojačao, odvojio se od Zagrebačke banke, našao novog kreditora u Europskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD), koja je dobila udel u koncernu, potom i u Svetskoj banci. Počeo se širiti po regiji, što mediji uglavnom prate bez nekih kritičkih komentara. Mario Iveković je bio jedna od zadnjih javnih osoba koja je o Todoriću javno progovorio, a da to nije bio hvalospev, davne 2000. je izjavio: "Todorić je iznad vlade. On je kontroliše, a Vlada je preslaba da mu se odupre" .

strana 1 od 58 idi na stranu