Kako je Danska, manja od Srbije, postala agro-džin

Prva zadruga u Vojvodini osnovana je u Bačkom Petrovcu 1846, a u centralnoj Srbiji u selu Vranovo 1894. godine.

U Danskoj je zadrugarstvo započelo u trgovini, ali je 1882. godine osnovana prva poljoprivredna zadruga za proizvodnju mleka. Od tada se mnogo stvari promenilo pa je u Srbiji zadrugarstvo praktično zamrlo, dok se u Danskoj skoro cela poljoprivredna i prehrambena industrija, jedna od najjačih u svetu, zasniva na kooperativama, piše list Danas.

Ove godine u Srbiji je započet državni program ponovnog osnivanja i revitalizacije zadruga kojih trenutno prema podacima Zadružnog saveza Srbije, ima 1.568 sa oko 31.000 članova, a prema najavama država će pomoći zadruge sa 25 miliona evra u naredne tri godine.

U se Danskoj između 90 i 95 odsto prehrambenih proizvoda proizvodi na farmama zadrugara i prerađuje u fabrikama koje takođe pripadaju zadrugama.

Neke od najvećih svetskih kompanija u ovom sektoru kao što su mlekarska kompanija "Arla foods", "Danish Crown" koja se bavi proizvodnjom mesa i "DLG foodstuff" su u stvari zadruge.

*Jednakost prvi postulat zadruge

Tri najvažnija postulata zadrugarstva u Danskoj su: jedan član - jedan glas, bez obzira na veličinu farme, što je inkorporirano i u naš zakon o zadrugama. Drugi stub je da svi članovi zadruge dobijaju istu količinu novca po jedinici predate robe, takođe bez obzira na količinu robe i treći je da su svi članovi jednako odgovorni za dugove zadruge, proporcionalno tome koliko robe isporučuju.

Kako objašnjava Anders Sogard, konsultant u danskom Savetu za poljoprivredu i hranu koji objedinjuje skoro sve farmere u Danskoj, farmeri imaju garantovan otkup svega što proizvedu. S druge strane imaju i obavezu da prodaju robu zadrugama tako da i oni mogu da planiraju svoju proizvodnju.

U Danskoj su aktivne 42 male kooperative u koje je udruženo više od 36.000 farmi. Inače ovaj broj se smanjuje kako se farme ukrupnjuju. Tako je 1992. godine bilo 75.000 farmi, a 1964. čak 175.000 farmi u Danskoj. Sve ove farmerske zadruge su zajedno članovi Saveta za poljoprivredu i hranu. Međutim, to je tek polovina sistema zadrugarstva. Drugu polovinu ovog saveta čini prehrambena industrija, mlekare, klanice, proizvođači stočne hrane. Na prvi pogled deluje da ovde teško dolazi do dogovora jer se radi o konfliktnim interesima. Farmeri žele što više cene za svoje proizvode, dok prerađivači žele da plate što manje. Međutim, i same prerađivačke kompanije su zadruge i njihovi vlasnici su isti ti farmeri koji proizvode sirovine, tako da cena i nije posebno bitna. Sav profit koji zadruge ostvare vraćaju se farmerima. Prema rečima Sogarda, u proseku ovaj profit koji se vraća farmerima iznosi oko devet odsto, a pre toga farmeri imaju i zaradu od prodaje svoje robe zadruzi.

Ceo prehrambeni sektor Danske na ovaj način počinje i završava se sa malim farmerima.

Ali ti farmeri moraju da proizvode hranu koja ispunjava najviše standarde, bez antibiotika, sa najmanjim mogućim tragovima lekova u mesu ili mleku, bez zagađivanja životne sredine i bez uznemiravanja okoline. Svaki aspekt proizvodnje je omeđen strogim propisima koje kontroliše država, odnosno razne inspekcije. Na primer, ukoliko se u predatom mleku nađu tragovi antibiotika, farmer koji je predao takvo mleko kažnjava se novčanom kaznom jednakom njegovoj četvorodnevnoj proizvodnji uz zabranu da predaje mleko u naredna četiri dana. Kako ističe Sogard, sami farmeri traže tako oštre kontrole jer hrana iz Danske zahvaljujući tome ima izuzetan tretman u izvozu i postiže odlične cene.

Danski propisi su takvi da farma može dobiti lekova za svinje samo za nedelju dana, a jednom nedeljno dolazi veterinar koji pregleda svinje i kontroliše potrošnju lekova.

Izvoz svinjskog mesa čini skoro 20 odsto ukupnog izvoza poljoprivrednih proizvoda Danske, a oko 90 odsto, od oko 28 miliona svinja koje proizvede oko 5.000 farmera, odlazi u izvoz. Ukupan izvoz poljoprivrede i hrane je 21 milijarda evra što je četvrtina ukupnog izvoza ove zemlje. Zahvaljujući strogim zdravstvenim standardima čak i meso koje je u Danskoj druga kategorija, dobro prolazi na najvećem svetskom tržištu, Kini, jer znaju da je bezbedno, dok je kod njih bilo dosta afera sa proizvodnjom svinjetine. Godišnje u Kinu se izveze danske svinjetine za više od milijardu evra.