Zamolila sam premijera da kaže - "Ja verujem u Srbiju"

Zbog toga ovaj tekst predstavlja pokušaj sažimanja korisnih lekcija koje smo tom prilikom naučili u nadi da će svima nama koji verujemo da Srbija može privući strane investicije ozbiljno pomoći da shvatimo da je to dugotrajan i zahtevan posao, ali ne i nemoguća misija.

Za početak, ono što sada smem da priznam je da smo u startu imali duboko pogrešna očekivanja u vezi odziva učesnika konferencije, iznad svega jer smo pošli od sopstvene percepcije značaja događaja. Za nas je sama činjenica da delegaciju predvodi premijer Srbije predstavljala nezaobilazni garant uspeha za koji je bilo potrebno još samo obezbediti kvalitetnu listu učesnika i zabaciti udicu.

Nažalost, u praksi nije bilo tako. Većina naših potencijalnih učesnika nije imala gotovo nikakvo predznanje o zemlji iz koje dolazi prvi čovek njene Vlade, pa ih samim tim ni činjenica njegovog liderstva nije ‘dojmila’ onoliko koliko smo mi očekivali. Dobra pak strana ovog saznanja bila je da naša publika nije bila opterećena negativnim predrasudama o Srbiji što nam je donekle olakšalo promociju događaja.

Na početku svog uvodnog obraćanja napravila sam mali kviz u kome sam pitala učesnike da li su čuli za Tesla auto, trenutno inače vrlo popularan u Americi. Munjevito su podigli ruke. Zatim sam pitala da li znaju da je ovaj auto dobio naziv po Nikoli Tesli. Tu je već bio slabiji odziv, mada ne mogu reći da nije bilo ruku. Ali kada sam konačno upitala koliko njih zna da je Nikola Tesla bio srpski naučnik koji je živeo u drugoj polovini XIX i prvoj polovini XX veka, tek tu i tamo bojažljivo se pojavila po koja ruka, a i to verovatno od ljudi našeg porekla koji rade u Silicijumskoj dolini. Slično je bilo i sa Novakom Đokovićem. Svi su naravno čuli za najboljeg tenisera na svetu, ali retko ko ga je povezivao sa Srbijom ili Nikolom Teslom.

U tom smislu, druga lekcija glasila bi da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo, već umesto toga, pažljivo proučiti svoju publiku, odabranu ciljnu grupu i prilagoditi se njihovim saznanjima i potrebama, a nikako obrnuto.

Treća lekcija tiče se poruka koje želimo da pošaljemo, a koje su odgovor na pitanje šta je to što želimo da im kažemo, a što verujemo da bi ih moglo zainteresovati da naprave sledeći korak i pokažu želju da saznaju nešto više. Ovim pitanjem smo se bavili u okviru samog koncepta i tu smo, mogu slobodno reći, najmanje lutali. Pažljivo smo odabrali ključne poruke i precizno ih raspodelili među panelistima. Tako je na primer, premijer akcenat stavio na političku stabilnost, na otvorenost Vlade Srbije za biznis i svoju ličnu posvećenost privlačenju stranih investicija iz oblasti informacionih tehnologija. Američki ambasador u Srbiji govorio je o najvećim američkim kompanijama koje su već dugo u Srbiji i veoma uspešno posluju, dok su predstavnici američkih IT kompanija, od skora prisutnih u Srbiji, izrazili svoje oduševljenje kvalitetom profesionalnog kadra – ljudima. Prosto su se utrkivali ko će punim ustima pohvala, ali i konkretnih primera i poređenjima između Kalifornije i Srbije ukazati na neverovatan rezervoar mladih, visoko obrazovanih, motivisanih ljudi koji sjajno govore engleski. Niko od učesnika nije zaboravio da pomene ni jedinstven kvalitet života u Srbiji, otvorenost i gostoljubivost Beograđana, dobar provod i izuzetne restorane.

Kad se sve to sabere, ova treća lekcija mogla bi da glasi: dobro zaokružite poruke koje želite da pošaljete i postarajte se da svi govornici disciplinovano obave svoj zadatak.

Kao uvodničar događaja, ja sam imala dodatnu privilegiju koju sam nadam se i iskoristila, da dam ton čitavom događaju, dok sam u ulozi moderatora nastojala da napravim dobru atmosferu koja će se preneti na publiku i sve paneliste. Dodatno, zamolila sam govornike da svako svoje kratko izlaganje počne rečenicom ‘Ja verujem u Srbiju’, a da onda objasni zbog čega. Do poslednjeg trenutka bilo je neizvesno da li će mi ovo uspeti, ali kada je premijer prvi probio led i čak više nego jednom ponovio ovaj svoj stav, i to veoma ubedljivo, svi ostali su mogli samo da ga slede.

Četvrta lekcija koju izvlačim iz ove situacije glasi: uvek dajte sve od sebe da ono sto zavisi od vas uradite najbolje što možete, jer ćete svojom inspiracijom, znanjem i dobrom energijom ostaviti željeni utisak na svoju publiku i time otvoriti vrata za nastavak komunikacije.

Peta lekcija je kratka ali veoma važna: sreća dolazi hrabrima, vrednima i odlučnima. Ako verujete u svoj projekat, bilo koji da je u pitanju, morate verovati do kraja i biti spremni na izvesne žrtve kako bi ga ostvarili.

Ja verujem u Srbiju!