Ekonomista i pravnika imamo previše

Koliko dugo čekaju na zaposlenje, da li su ikada radili ili još uvek zavise od roditelja, teško je reći, ali je izvesno da je broj onih koji su u godinama kada su najproduktivniji, kada bi trebalo da zasnivaju porodicu i stiču karijeru, prevelik.

Umesto da rade i zarađuju, primenjuju naučeno, ne zavise ni od koga i budu korisni članovi društva, ogroman broj nezaposlenih mladih ljudi stoji u mestu i strepi od budućnosti. Zanimljivo je i to da u zemlji kao što je naša, gde broj visokobrazovanih ljudi ne dostiže ni deset procenata, ima mnogo baš takvih koji su na evidenciji NSZ-a.

Naime, od oko 50.000 ukupno nezaposlenih u Vojvodini starih od 25 do 34 godine, više do 12.800 je visokoobrazovano jer na posao čeka oko 12.600 akademskih građana, a od tog broja gotovo je 8.000 žena.

Ima nezaposlenih koji su, uglavnom čekajući na posao, učili i dalje, te stekli još viši stepen obrazovanja – VII 2 – na evidenciji ih je 216, među kojima je 126 žena, a onih s najvišim stepenom stručnosti, VIII, ukupno je 20, uz isti broj žena i muškaraca.

Godine ulaganja u obrazovanje, znanje, knjige – po svemu sudeći, za mnoge će biti izgubljene. Neki od njih će, možda, uskoro i dobiti posao, mnogi, nažalost i neće, deo njih će se okrenuti nekom poslu koji blage veze sa strukom koju imaju neće imati, a sigurno je da će ih biti mnogo i koji će se odlučiti da odu iz zemlje, u neizvesnost. Jer je ovde ne vide.

Različite su struke onih koji su visokoobrazovani i nezaposleni, a kao i uvek, najviše je ekonomista, pravnika, profesora, menadžera, lekara.

Nije nužno biti dobar poznavalac strukture potreba za kadrovima u firmama, školama, domovima zdravlja, bolnicama, sudovima, advokatskim kancelarijama, poljoprivrednim preduzećima.... i reći da je broj nezaposlenih akademaca velik i da je izvesnije da će do posla stići veoma teško, nikako ili, ako budu imali sreće i nekoga, uz malo muke, ipak nekako.

Jer, u našoj zemlji je sve manje stanovnika, što je i prošlogodišnji popis potvrdio, pa je manje i dece i razreda u školama te će manje biti i potrebe za tim kadrom, a sasvim sigurno i za svim ostalim. Uz to, biće nas i još manje, ako samo deset odsto mladih koji sada čekaju posao odluči da ode.

Jer će, kad zasnuju porodice, živeti tamo gde rade, i izvesno je, tamo i ostati. Ili se, recimo vratiti, kad više ne budu mladi, a njihova deca neće biti tu.