Da li je sport naša šansa u krizi?

Odgovor na ovo pitanje može se dobiti samo pod uslovom da se shvati geneza dosadašnje prakse države Srbije kada je reč o ophođenju sa stranim investitorima u ovoj oblasti.

Ta geneza pokazuje kako se više od jedne decenije zbog čisto ličnih interesa nekoliko ljudi koji su iznad svih zakona u ovoj zemlji, mogu odbacivati grinfild investicije u stadione koje su vrednije od NIS-a i Fijata zajedno.

Nedavno usvajanje zakona o javno-privatnom partnerstvu poslednji je zakon nakon koga se ceo okvir za investicije u multifunkcionalnu sportsku infrastrukturu može smatrati potpunim i spremnim za primenu.

Dakle, više nema ničega što se čeka, nikakvog novog zakona koji je potreban da bi država počela sa procesom investicija u nove stadione. Sve što smo decenijama čekali, najzad je usvojeno.

Sada sledi zatvaranje priče o vlasništvu u klubovima, koja je uveliko u toku po postojećem, nedavno usvojenom Zakonu o sportu, i nakon toga ostaje raspisivanje međunarodnih tendera i poziv zainteresovanim investitorima za gradnju multifunkcionalnih sportskih objekata na svim raspoloživim lokacijama u gradovima širom Srbije.

Priča o vlasništvu Crvene zvezde i Partizana, takođe je više mit nego što je istinski složena i nerešiva. Često se čuje da su Crvena zvezda i Partizan suviše vredni, nekako globalno previše važni da bi mogli biti u vlasništvu jednog čoveka ili jedne kompanije...

Ceo tekst pročitajte u rubrici Fokus.