Predizborna želja

Jedni nameravaju da nas prečicom odvedu u Evropu, drugi u slavnu istoriju, treći najavljuju odlučan obračun sa korupcijom. Ali sva su ta obećanja već viđena, izgledaju nekako izbledela, istrošena.

Na putu sam da se politički opredelim: glasaću za stranku koja obeća da će – dospe li na vlast – ukinuti najtvrđi porez u našem sistemu koji je iz nepoznatih razloga nazvan „pretplatom na javni servis”. Pretplaćujem se na časopis koji želim redovno da čitam. „Pretplatom na javni servis” mi se otima novac nezavisno od toga da li želim da gledam i slušam to što mi serviraju.

Ako kupim manju kutiju keksa platiću i manji PDV, ako mi je veliki porez na imovinu mogu da se preselim u manji stan. Ali ne mogu da kupim manji televizor pa da plaćam manju „pretplatu”. Ne želim da gledam koještarije kao što je ona svadba od 48 sati – ili kako se već zove. Jednom sam naleteo na „Žikinu šarenicu” u kojoj je Ceca upućivala devojčice u životne radosti. Zašto da plaćam to i bajate serije?

Ne želim da gledam ni večernji dnevnik koji ume da traje beskrajno dugo zato što se u njega ubacuju autorski prilozi koji su sve drugo – neki zaslužuju i posebne emisije – samo ne vest za taj dan, nerviraju me reklame u očekivanju vremenske prognoze na kraju Dnevnika. Generalni direktor se neprestano hvali podizanjem gledanosti, glavni kriterijum u sastavljanju programa je „narod to voli”. On je svojevremeno vrlo uspešno podigao BK televiziju, ali mu, izgleda, niko nije objasnio razliku između komercijalne televizije i javnog servisa, koji bi morao da ima i edukativnu funkciju i kulturnu misiju koja seže dalje od sabora trubača u Guči (uzgred, kada je u pitanju „duša srpskog naroda” izražena muzikom, ja sam voleo Bakiju Bakića, ali sam obožavao Carevca).

Umesto toga ta, rekao bih, i dalje državna televizija samo gleda kako da preotme gledaoce „Pinku”. Kada je TV B92 počela da emituje „Velikog brata” prestao sam na njoj da gledam i vesti, jer se nikad nije znalo kada će nam ponuditi da budemo voajeri; ali to gleda ko voli, a meni niko ne otima novac da bih ga finansirao. Kada je u pitanju radio, ukinuta je „Stereorama”, koju sam slušao decenijama.

Kao i u slučaju „Koncerta Studija B”, obrazloženje je idiotsko: frekvencije su javno dobro te se zbog zavođenja reda u etru mora smanjiti broj programa na toliko i toliko – a sada se i na frekvencijama ukinutih programa emituju preostali programi. Nisam lično oštećen – mogu odmah iz glave da nabrojim petnaestak evropskih radio stanica koje primam preko satelita i koje 24 sata svakodnevno emituju ono što sam slušao na „Stereorami” – ali mislim da su itekako oštećeni brojni učenici muzičkih škola ili studenti muzike za koje je to bila svojevrsna škola i koji su na ovom izvanredno osmišljenom programu, uz kvalifikovani komentar, imali mogućnost da čuju i istorijska i savremena izvođenja.

Olako se odričemo onoga što je u Evropi, kojoj, kao, težimo, civilizacijski standard! Moguće je da ipak rešimo da krenemo u suprotnom smeru?

Dakle, „to što narod voli” je kriterijum primeren komercijalnim televizijama i radio stanicama. Javni servis mora dati više!

O manipulacijama i lažima tek uzgred. Zamole Vas da snimite prilog za neku emisiju, vi iz nekog razloga tražite da ne budete u istoj emisiji sa „tim i tim”; slažu Vas da je taj uslov ispunjen, skupi se njih četvoro-petoro da bi snimili izjavu i onda gledate prilog u kome su iskasapili Vašu izjavu, jer novinar ionako ne zna o čemu je sa Vama razgovarao, ali je „taj i taj” itekako prisutan.

Ni šarmantna voditeljka emisije u kojoj se taj prilog koristi ne zna mnogo o predmetu rasprave, ali ima svoju ideju o tome kako će sagovornicima da digne pritisak. Zašto li u RTS-u ima toliko zaposlenih pa su im, kako reče njihov generalni, plate male?