"Novi treći put" analizira: Zašto Nemačka ne ulaže (dovoljno) u vojsku?

Samim tim, Lašet će biti jedan od glavnih favorita, pored Markusa Zedera i aktuelnog ministra zdravlja Jensa Špana, da nasledi Angelu Merkel na poziciji kancelara Nemačke posle septembarskih izbora. Nezavisno od pobednika, odlazak “Frau Europa“ sa velike pozornice ostaviće ogromnu prazninu ne samo u Nemačkoj, već i na međunarodnoj političkoj sceni, piše "Novi treći put".

Merkelova je na poziciji provela 16 godina, i imala krucijalnu ulogu u završnoj fazi transformacije (koja je počela nakon završetka Drugog svetskog rata) Nemačke u najmoćniju evropsku državu. Ekonomski, kulturološki i društveno, Nemačka je vaskrsla pod njenim vođstvom. Međutim, ne i nemačka vojno-strateška pozicija, koja se oslikava i kroz kontinuirano veoma nisko ulaganje u vojsku.

Merkel i nemačka vojska

“Čvrst“ oblik sigurnosti nikada nije bio u prvom planu Angele Merkel, koja je oduvek bila u raskoraku sa Bundesvarom; retko kad je lično odgovarala na državno-bezbednosna pitanja medija i otvoreno je izražavala skepticizam povodom vojnih intervencija NATO alijanse. U periodu od 2009-2013, prećutno je podržavala strategiju uzdržanosti tadašnjeg ministra Gida Vestervela, dok je 2011. odbila da se priključi NATO misiji u Libiji. Sa druge strane, Angela Merkel nije ni potpuni pacifista. Podrška NATO-u i jakim i stabilnim transatlanskim odnosima su bili od visokog prioriteta za svih 16 godina koje je provela na poziciji kancelarke Nemačke i nikad nisu dovedeni u pitanje. Nemačka je učestvovala u misijama protiv Islamske države kao i u pojasu Sahela protiv radikalno islamističkih grupacija.

Merkelova se lično zalagala za dalju institicionalizaciju i jačanje evropskih odbrambrenih snaga. Nikada međutim nije koristila svoj politički kapital da “uzdrma i pomeri“ nemačku vojnu poziciju iz statusa quo. Javnosti nije nametano više nego što bi ona mogla da prihvati iz bojazni da se ne otuđi i izgubi poverenje CDU-ovih koalicionih partnera, ali i generalno pacifističkog nemačkog glasačkog tela. Vojnostrateškim pitanjima i polemikama su se bavili premijeri saveznih država, ministri odbrana i visoki zvaničnici Bundestaga.

Na njih je bila prebačena odgovornost da nemačkom javnom mnjenju saopšte činjenično stanje koje ono nije želelo da čuje: Nemačka, da bi ostala evropski lider i ekonomska sila, mora da se ostvari i kao aktivni vojni akter. Ovakvi tonovi i retorika nisu dolazili samo od nemačkih političara sa različitih delova političkih spektruma, već i sa međunarodne scene. Pre agresivnijih Donalda Trampa i Emanuela Makrona, o “magičnih” 2% BDP-a za vojsku pregovarali su i Obama, Džordž Buš i Klinton, mada malo umerenijim tonom i iza zatvorenih vrata. Rezultat je međutim ostajao isti. Zbog čega su dodatna ulaganja u Bundesvar tabu tema u Nemačkoj i koliko tačno Nemci kaskaju za vodećim svetskim vojnim silama, odnosno, koliko bi vremenski trebalo nekom budućem kancelaru da od Nemačke napravi vojnu silu prvog reda?

Koreni zasnovani u geografiji

Visok nivo pacifizma među nemačkom populacijom kao i trenutno “razočaravajuće“ stanje Bundesvara neretko se objašnjavaju kao prirodnom posledicom događaja iz 1940-ih godina prošlog veka. Oteta od strane nacističke ideologije, Nemačka (a i opstanak nemačke nacije) je dovedena na rub propasti, nakon čega je usledio dug i temeljan proces denacifikacije i demilitarizacije društva. Međutim, zbog Hladnog rata, Bundesvar je uzdignut iz pepela već 1955. uz pomoć Teodora Blanka i šačice nemačkih oficira (takozvani “Amt Blank“ projekat).

Već 1959, Bundesvar je brojao 150 000 vojnika, a 1965. godine, dvostruko više. U jeku Hladnog rata, nemačka vojska je imala ulogu vodeće konvencionalne sile Zapada u centralnoj Evropi, koja je u slučaju potencijalnog sukoba sa SSSR-om trebalo da se odupre i uspori silovit nalet Crvene armije dok ne stigne “konjica“ sa one strane Atlantika. Ako uzmemo u obzir i države koje su prošle kroz slična iskustva, poput Južne Koreje i Japana, postoje razlike. Ove dve azijske države, iako su kao i Nemačka, poslednjih 80 godina provele (i dalje su) zavisne u bezbednosnom smislu od Sjedinjenih država i bile su predvođene konzervativnim vladama, polako su se oslobodile moralnih stega i izašle iz perioda apsolutnog pacifizma. Možemo da zaključimo da sem moralnih i kulturoloških faktora, veliku (možda presudnu ulogu) igra i geografski faktor. Okončanjem Hladnog rata,

Nemačka je po prvi put od 1871. prestala da bude “granična država“, odnosno našla se ušuškanom između država saveznica, duboko pod američkom zaštitom, bez mogućih pretnji po nacionalnu bezbednost. “Vojska jedinstva“ je redukovana, njeni kapaciteti i naoružanje smanjeni. To je ultimativno rezultiralo stagnacijom, zatim i smanjenjem potrošnje sredstava na odbranu. Posle 1990, potrošnja na odbranu kao procenat BDP-a se prepolovila. Rašireni osećaj da su se pretnje nemačkoj bezbednosti smanjile, u kombinaciji sa ekonomskim izazovima nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke, značio je da se odbrana više nije smatrala glavnim prioritetom. Nemačka vojska se prilagodila novonastaloj geopolitičkoj situaciji, što je pogrešno shvaćeno kao nužna slabost.

Ilustracija, Foto: Depositphotos, Iurii

Stanje vojske i vojna industrija

Nemačka vojska je usled finansijskih ograničenja i nedostatka političke volje Bundestaga i državnog vrha, fokusirala svoje resurse u jedinice koje su specijalizovane za potencijalno obuzdavanje regionalnih i globalnih sukoba. Takođe, fokus je usmeren i da postane “konektor” NATO snaga u Evropi i glavni centar američkih trupa koje su angažovane na Bliskom Istoku (LRMC je najveća američka vojna bolnica koja se nalazi van teritorije SAD). Ovakva odluka je sa posledicu proizvela do stvaranja prioritetnih listi unutar Bundesvara. Dok su nemačke specijalne jedinice poput EGB, planinskih Gebirgjager i KSK opremljene najsavremenijom tehnologijom na kojoj mogu da im pozavide njihove francuske i britanske kolege (poput Heads up Displays), drugi rodovi nemačke vojske, a naročito logističke jedinice i mornarica, oskudevaju u osnovnoj opremi, često bivajući primorane da dele ili koriste opremu iz vremena Hladnog rata, dok piloti nemačke mornarice provode alarmantno malo sati u vazduhu u poređenju sa ostalim pilotima NATO alijanse.

Na drugoj strani, potencijali su veoma veliki. O nemačkom vojnom potencijalu najbolje govori njena vojna industrija. Kompanije poput: KMW, Rheinmetall, Diehl, H&K, SigSauer, Blohm and Voss, Siemens, Thyssen-Krupp konkurentne su na svetskim tržištima i u mogućnosti su da zadovolje sve potrebe nemačke vojske. Nakon SAD, Rusije i Kine, Nemačka poseduje najveći portfolio što se tiče proizvodnje vojne opreme. Novi južnokorejski tenk, K-2, koristi nemačko naoružanje, dok Izrael koristi nemačke “Delfin“ klasa podmornice.

Ono što ne proizvodi lokalno, Nemačka proizvodi sa svojim EU partnerima (poput EADS). Teoretski, ukoliko bi postojala politička volja i saglasnost nemačkog naroda, država bi mogla u kratkom vremenskom roku da se ostvari i kao nuklearna sila uz pomoć već postojećih veština i znanja (know-how-a). Na sve ovo treba dodati dobro poznate činjenice, a to su da je Nemačka najveća ekonomija Evrope, odnosno da je posle Rusije, Nemačka i najmnogoljudnija država Starog kontinenta. Zaključuje se da nije u pitanju nedostatak sredstava ili znanja i sposobnosti, već da je odsustvo podrške i javnog mnjenja i političke elite glavni “krivac“ za trenutnu poziciju u kojoj se nalazi Bundesvar. Iako se nastavlja trend postepenog povećanja vojnog budžeta, te će on u 2021. biti veći za 3% u odnosu na prethodnu 2020. ( skoro 64 milijarde dolara odnosno 1,57% BDP-a ) on je i dalje daleko od predviđenih 2% sa kojim bi bio zadovoljan Vašington.

Nejasna budućnost

Merkelova nikada nije imala podršku koalicionih partnera za odlučniju i robusniju bezbednosnu politiku., Tokom poslednjih par godina postalo je jasno da takozvani “minhenski konsenzus“, odnosno ideja da Berlin mora preuzeti veći međunarodnu odgovornost u bezbednosnom smislu, zapravo ne postoji. U Nemačkoj još uvek ne postoji konsenzus šta bi zapravo pretpostavka “veće odgovornosti“ trebalo da znači. Između stavova konzervativaca i socijaldemokrata postoji i dalje ogromni jaz, jer se SPD i tradicionalno pozicionira kao nemačka “mirovna stranka“. Po mnogim bezbednosnim pitanjima koalicija se nalazi na suprotnim stranama, tako da se ne nazire jasan državni smer, bilo da se radi o izvozu oružja, bespilotnim letelicama, mandatima za razmeštanje Bundesvera, pronalažanju naslednika zastarelim Tornado bombarderima ili nuklearnog učešća Nemačke u NATO-u. Novi lider CDU, odnosno novi kancelar Nemačke mora da svojim evropskim i transatlantskim saveznicima ponuditi jasan i nedvosmislen smer u kojem će se kretati Berlin. On nužno ne mora biti nalik onom koji odlikuje SAD, Veliku Britaniju ili Francusku. Nemačka ima drugačije političko nasleđe i mora pronaći svoj način da odgovori na novonastalu geopolitičku situaciju. Nemačka bez obzira na to, više ne može da priušti lutanje uokolo bez jasnog političkog kompasa po pitanju uloge svoje vojske.