Modernizacija naoružanja: Rumunija kupuje sistem Patriot od Amerike, Bugarska osam F-16

To je trend i među vojskama vodećih ekonomija Evrope i sveta.

Nedavna nabavka raketnog sistema Mistral, plan kupovine kineskih bespilotnih letelica i najava srpskog predsednika Aleksandra Vučića da će u skladu sa ekonomskim prilikama biti izdvojeno više novca za odbranu ukazuje da Srbija nastoji da uhvati korak sa vremenom i nabavi nove vojne tehnologije.

Srpski i francuski predsednik potpisali su sredinom jula u Beogradu sporazum o kupovini lakih prenosnih raketnih sistema (LPRS) za protivvazduhoplovnu odbranu (PVO) Mistral 3+. Javnosti je saopšteno da će na taj način u značajnoj meri biti unapređeni kapaciteti PVO VS jer će u Srbiju iz Francuske stići 18 raketnih sistema, sa ukupno čak 50 raketa.

Ova kupovina značajna je za Srbiju jer je reč o prvoj nabavci bilo kakvih raketnih sistema u proteklih četvrt veka, tačnije od 1994. godine. Pretpostavlja se da je tada tajnim kanalima iz Bugarske nabavljena manja količina raketa Igla-1 (SA-16) kojima je 1995. godine oboren jedan francuski Miraž 2000 iznad Pala.

Kupovina ove količine Mistrala deo je regionalnog i svetskog trenda. Dok su se u eri hladnog rata nabavke brojale stotinama primeraka skupocene vojne opreme, sadašnje kupovine su izražene u desetinama a nekada i manje od toga. Vojni potencijali Balkana i sveta danas su zbog toga kvantitativno višestruko manji u odnosu na protekle decenije, piše portal Balkanska bezbednosna mreža.

Poređenja radi, u vremenu rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije bilo je 4.400 lansirnih mehanizama za LPRS Strela-2M koji je po licenci izrađivan u fabrici Krušik u Valjevu. Stok sa 20.762 raketa predstavljao je neobično veliku količinu čak i za standarde hladnog rata.

Iako je borbena upotrebna vrednost Mistrala 3+ značajno veća od zastarelih Strela-2M iz vremena SFRJ ovo stavljanje u kontekst pruža ilustraciju o brojkama nekada i sada.

Dok su se nekadašnje kupovine helikoptera merile pukovima, sada je za vojsku u periodu od nekoliko godina naručeno ukupno 14 letelica u tri tipa od dva proizvođača. U novim vremenima i takva nabavka predstavlja, bez sumnje, značajno pojačanje s obzirom na to da se dugi niz godina pre toga nije nabavljalo ništa.

Granice modernizacije u regionu

Da su kupovine u manjim količinama uobičajene u novom veku govore i primeri iz komšiluka.

Bugarska koja po ekonomskoj moći i broju stanovnika u velikoj meri podseća na Srbiju - odlučila je da vojnu avijaciju obnovi nabavkom osam višenamenskih borbenih aviona F-16 blok 70 kojima planira da zameni veliki broj različitih tipova letelica do sada korišćenih u ratnom vazduhoplovstvu (RV) te zemlje.

Ta brojka neuporedivo je manja u odnosu na stanje u Bugarskom RV sa početka devedesetih godina prošlog veka. Samo jurišna avijacija te zemlje imala je tri puka avijacije (Su-22, Su-25 i MiG-23BN) dok, je povrh toga, lovačka avijacija imala za to vreme respektabilne kapacitete (MiG-21, 23 i 29, kao i manji broj izviđačkih Migova 25).

Dok se planirana nabavka četiri helikoptera Mi-35M za Srbiju danas vidi kao značajno unapređenje borbenih sposobnost, Bugari su još pre 30 godina imali na raspolaganju čitav puk borbenih helikoptera Mi-24V koji se može smatrati "starijim bratom" Mi-35M.

Hrvatska je u vreme građanskog rata nabavila dve eskadrile Migova-21 da bi sada planirala održavanje jedne eskadrile višenamenskih borbenih aviona. U realnosti, međutim, ta zemlja muku muči sa održavanjem nekoliko ispravnih aviona Mig-21, nedokučivog pedigrea ali sigurno starijih od pilota koji ih lete.

Na jugu, u Severnoj Makedoniji, borbenih aviona odavno nema. A pre samo 17 godina, u vreme oružane pobune etničkih Albanaca, tadašnja Armija Makedonije mogla je da računa na ukupno 20 borbenih i transportnih helikoptera Mi-24, UH-1 i Mi-8/17, kao i na četiri jurišna aviona Su-25. Sada su brojke znatno drugačije i helikopterska komponenta je svedena na 4+2 transportna i borbena helikoptera dok su avioni trajno prizemljeni.

Državna zajednica koja je doživela, možda, i najveći sunovrat u tom smislu je Bosna i Hercegovina gde je i posle ujedinjenja dve entitetske vojske čitava avijacija svedena na dva helikoptera Mi-8 u letnom stanju - jedan iz Federacije i jedan nasleđen od Republike Srpske.

U trenutku raspada Varšavskog pakta početkom poslednje decenije prošlog veka, Mađarska je mogla da računa na oko 1.000 letelica. Čitava borbena komponenta mađarske vojske danas je svedena na 14 iznajmljenih aviona Gripen C i D verzije.

Zahvaljujući snažnoj ekonomiji Budimpešta kupuje nešto više u odnosu na druge u regionu ali se i te nabavke broje desetinama komada.

Najavljena je modernizacija 12 borbenih helikoptera Mi-24 u Rusiji, naručeno je 20 višenamenskih Erbasovih helikoptera H145M (kakve je kupila i Srbija), 16 transportnih helikoptera H225M Super Puma i dva aviona za prevoz trupa A319. Izuzetak na spisku čini narudžbina 180 savremenih raketa vazduh-vazduh AMRAAM.

Rumunija kao najjača ekonomija regiona ima vojni budžet od oko pet milijardi dolara. To je dvostruko više od Mađarske čiji je budžet dvostruko veći u odnosi na bugarski, srpski ili hrvatski.

U skladu sa tim Bukurešt je regionalno gledano ušao u najskupocenije aranžmane modernizacije oružanih snaga.

Kupljeno je 12 aviona F-16 od Portugalije i najavljena je kupovina još pet letelica. Započet je program modernizacije domaćeg školsko-borbenog aviona IAR-99 i potpisan ugovor o nabavci sedam baterija američkog PVO sistema Patriot u vrednosti od četiri milijarde evra. I pored izdvojene sume koja izgleda impresivno za regionalne prilike nabavke Bukurešta kvantitativno gledano su male u odnosu na prošla vremena.

Svetski trend ograničenih nabavki

Na globalnom nivou već godinama vlada trend vrlo ograničenih nabavki i posledičnog smanjivanja vojnih potencijala.

Ruska vojna avijacija je iz procesa raspada Sovjetskog Saveza izašla sa nešto više od 10.000 letelica dok sada koristi dva i po puta manje. Nove letelice jesu modernije i njihova borbena upotrebna vrednost je znatno veća, ali čak i masovna ruska vojska više u tom smislu ne može da računa na onu statistiku i zasićenost bojišta na koju je nekada mogla.

Vojska Velike Britanije je u vreme Pustinjske oluje koristila više od 800 aviona a sada su borbeni efektivi svedeni na 119 letelica. Prilikom raspada Čehoslovačke, vojna imovina u RV bila je podeljena u razmeri 72/48 u korist Češke. Na kraju su se oba ratna vazduhoplovstva svela na jednu eskadrilu Gripena u Češkoj i nekoliko ispravnih Migova 29 u Slovačkoj (F-16 blok 70 je naručen ali još nije primljen u naoružanje).

Iz očiglednog klišea još se izdvajaju Grčka i Turska, čije su vojske iz očiglednih razloga bile i ostale solidno opremljene i brojne. Na snazi je i dalje neformalna mera da se novo naoružanje za te zemlje prodaje u razmeri 2:1 u korist Turske.

Ono gde Ankara takođe ima razloga za zadovoljstvo je što je Turska u znatnoj meri samodovljna jer tamošnja vojna industrija proizvodi sopstveni tenk, avion, transportni i borbeni helikopter, fregatu i pušku, dok se Grčka uglavnom oslanja na kupovinu na tržištu.

Uprkos tom izuzetku, ostaje utisak da će se nastaviti tendencija umerenih pa čak i sitnih nabavki nastaviti iako je nakon sukoba u Gruziji, Ukrajini i Siriji svet izašao iz uspavanog perioda u kome je prestalo da se razmišlja o opasnosti od globalnog konvencionalnog sukoba.

Pored procena o ugroženosti sve veće cene vojne opreme i tehnologija koji se koriste u ratovanju jedan su od glavnih ograničavajućih faktora u nabavkama. Prema procenama američkog ministarstva odbrane cena opreme jednog vojnika u Drugom svetskom ratu iznosila je 170 dolara, tokom hladnog rata bila je 1.112 dolara a danas čak 17.472 dolara. U budućnosti se procenjuje da bi cena opreme vojnika mogla da iznosi između 28 i 60.000 dolara.

Ograničene nabavke i perspektive vojske

Nabavke kapitalne vojne opreme u manjim količinama nameću pitanje kako da se spreči atomizacija vojske, odumiranje kadrova i očuva njena funkcionalnost.

U slučaju Srbije izazov pojačava sadašnja struktura oružanih snaga. Ona je napravljena u skladu sa kadrovskom bazom preostalom nakon izdvajanja Crne Gore iz državne zajednice i velikog talasa penzionisanja u leto 2005. godine a ne prema očekivanim pretnjama ili količinama dostupne tehnike.

Imajući u vidu da zbog ekonomskih prilika nije realna kupovina veće količine modernog naoružanja otvara dilemu šta i kako dalje.

U domenu PVO zaštite jedinica Kopnene vojske, naručeni Mistrali donekle će popraviti stanje. Obzirom da inicijalna količina od pedeset raketa nije optimalna za zaštitu svih brigada koje zahtevaju sopstvenu PVO (Prva, Druga, Treća i Četvrta brigada KoV i Mešovita artiljerijska brigada) u budućnosti će verovatno biti nabavljena dodatna količina tih raketa.

Što se tiče PVO sistema, ukoliko se iduće godine realizuje najavljena nabavka artiljerijsko-raketnog sistema Pancir S-1 iz Rusije, biće to dobrodošlo osveženje i u tehnološkom i u moralnom pogledu. Pa opet, Srbija će, kako se očekuje, zbog finansijskih ograničenja kupiti samo jednu bateriju tog sistema.

U 250. raketnoj brigadi trenutno funkcioniše pet diviziona PVO koji, makar teoretski, mogu da angažuju 11 do 13 baterija sistema Neva i Kub-M. Radi se o broju jedinica koji ovim tempom ne može da bude preoružan još narednih nekoliko desetina godina.