Najlepša fasada u BG - iza nje pravi mali rat

Zgrada braće Nikolić, zidana 1910-1912, zajedno s kućištem i dvorištem, proglašena je za spomenik kulture još 1973. godine, a "potpisuje" je čuveni arhitekta prof. Branko Tanazević. U njenom dvorištu nalazi se obućarska radionica Dragana Ivkovića, stara 60 godina.

U monografiji Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, obućarska radnja Ivković navedena je kao jedna od najstarijih aktivnih u prestonici. Dragan je radio u čuvenim obućarskim zadrugama, u kojima je bilo i po 30 majstora. Pravio je muške i ženske cipele, a pojedine delove za cipele od njega je naručivala Industrija obuće "Beograd". Pravio je i sličuge, pišu Večernje novosti.

Muke su počele posle odluke Agencije za restituciju da Nikolićima vrati lokale u porodičnoj zgradi, posle čega su počele da pljušte tužbe sa obe strane.

Dragan i njegova kćerka Dragana, koja je od oca nasledila radnju, kažu da su krajem januara napustili lokal na početku dvorišta, u kom je Dragan bio još od 1962, i preselili se u dotadašnji magacin, dublje u dvorištu. Za njega su zahtev za legalizaciju podneli 2003.

Đorđe Nikolić, restitucioni naslednik, predsednik skupštine stanara u zgradi i advokat, kaže da su svi zakupci imali tri godine posle odluke o restituciji da se isele. Ivkovići su, navodi, odbili da vrate ključeve sve dok i poslednjem zakupcu nije istekao ugovor, krajem januara.

Tada su se preselili u nekadašnju radionicu, koju su 1983. podigli, kako kažu, uz saglasnost kućnog saveta.

“Ovu kuću su stari vlasnici podigli kraj nekadašnje cvetne pijace i u njoj namenski napravili prostor za lokale”, kažu Dragan Ivković i njegova kćerka Dragana. “Od 1952. tu je bila čuvena pekara "Blaževski". Iselili su se jer nisu mogli da plaćaju ekonomsku kiriju. Iselila se i foto-kopirnica. Ostao je samo sajdžija.”

Ivkovići tvrde da su im stari vlasnici bez najave isključili struju i odjavili sat:

“Isključena nam je struja na strujomeru, koji smo svojevremeno sami platili, nemamo vodu, uklonjeno nam je ime firme s fasade. Uredno plaćamo dažbine državi, podneli smo zahtev za novi strujomer i priključak za vodu, ali restitucioni naslednici to blokiraju. Hoće da nas isteraju”.

Priča Đorđa Nikolića sasvim je drugačija:

“Kad su se Ivkovići iselili iz lokala, isključili su struju i nezakonito je preneli na tu kućicu. Morali smo da sprečimo krađu struje. Ponudili smo im da iznajme lokal gde je bila foto-kopirnica, po ceni manjoj od tržišne, i da plaćaju struju i komunalije. Hteli smo da uredimo dvorište, da deca mogu da se igraju. Odbili su, jer u ovoj nelegalnoj kućici ne moraju ništa da plaćaju”.

Nikolić kaže i da je podneo zahtev za uklanjanje reklame sa fasade jer je zgrada spomenik kulture. Na fasadi nema više ni obućarskog izloga. Po njihovom zahtevu, sud je doneo rešenje i da se sruši šupa uz kućicu, a animirali su i komunalnu inspekciju za uklanjanje otpada iz dvorišta.

Đorđe Nikolić poručuje da su oni bili voljni za dogovor, ali da ne može neko celog života da koristi sve besplatno. Zato su tražili naknadu za 40 godina istaknute reklame i za korišćenje zemljišta.