Rogozin poklonio maketu S-300, kako ćemo do pravog

Da li je to bila simbolična najava da bi u Srbiju mogao da stigne i onaj u prirodnoj veličini, dva državnika nisu otkrila u zajedničkom obraćanju javnosti.

Rogozin je, kada je ta tema potegnuta, kazao da će Rusija razmotriti tehničke detalje zahteva Srbije o nabavci naoružanja i sistema protivvazdušne odbrane S-300. "Obezbedićemo direktnu podršku savezniku na Balkanu. U najskorije vreme razmotrićemo vaše molbe", rekao je zamenik premijera Rusije.

Međutim, na pitanje da li će Rusija pomoći Srbiji prilikom nabavke sistema S300, za koji je srpski premijer rekao da su za našu zemlju preskupi, ni Rogozin ni Vučić nisu želeli da iznose detalje razgovora koji je u toku, a koji će prema srpskom premijeru trajati još mnogo meseci.

Rogozin, međutim, nije propustio priliku da kaže kako Srbija ne bi bila ni bombardovana 1999. godine da je takav sistem imala. Šta nam, pitamo se, sada to vredi.

Ali mogla bi i sama ova najava da možda malo smiri sve probuđene patriote, i naše i njihove.

Ipak, koliko je realno da Srbija nabavi takvo oružje? Iako će oni koji prate trendove vojnog naoružanja reći da je S-300 pomalo već zastareo, njegova cena je za skromne srpske budžetske stavke preambiciozna. Ipak, možda postoji i drugi način na koji bismo mogli da ga nabavimo, osim u gotovini.

Teško je, međutim, verovati da će nas Rusija u tom poslu smatrati za nešto drugo do za redovnog kupca koji za robu mora da plati.

Ruski raketni sistem S-300 postao je veoma poznat na samom početku devedesetih godina prošlog veka. Odluka u vezi sa stvaranjem S-300 doneta je zbog toga što se u SAD sedamdesetih godina pojavilo novo napadačko oružje – krilate rakete.

Zbog pariranja ovoj pretnji bilo je potrebno izraditi principijelno novi zenitni raketni sistem, što je i bilo učinjeno. Rezultat je da S-300 automatski određuje parametre trajektorije kretanja vazdušnog objekta (udaljenost, brzinu, visinu, smer), pripadnost državi – „svoj-tuđi“, tip i stepen opasnosti, uslove pucanja i obezbeđuje optimalni raspored vazdušnih objekata po vatrenim divizionima radi njihovog gađanja.

Ovaj kompleks, u stanju je da vrlo efikasno brani objekte i vojsku od bilo kakvih sredstava za napade iz vazduha. Savremeni ruski zenitno-raketni kompleksi S-300 stvaraju bazu za izgradnju ešalona odbrane, za čije savladavanje će protivnik morati da plati ogroman ceh – neprihvatljive gubitke aviona i raketa, koje učestvuju u napadu.

Rusija je u međuvremenu razvila još savremeniji raketni sistem S-400, koji obara sve leteće objekte - od aviona do balističkih i krstarećih projektila. Sistem, istovremeno, preuzima do 36 ciljeva, a domet pogodaka je do 400 kilometara na visini do 30 kilometara.

Pri tome koristi rakete tipa S-300PMU zemlja-vazduh.

Celi sistem je na mobilnim vojnim vozilima, a može se postaviti i borbeno aktivirati za samo pet minuta. Na isto vozilo montiran je radar 92N6E, zajedno s baterijom projektila.

Radar detektuje sve leteće objekte u dometu od 600 kilometara i u stanju je pratiti ukupno do 300 objekata istovremeno.

S-400 se nalazi u sastavu ratne avijacije Rusije, a prva zemlja kojoj je taj sistem prodat je Alžir.

Cena sistema S-300PMU-1 je oko 160 miliona dolara. (Uključuje 1 bateriju - 6 lansera, 48 raketa, komandna, radarska i pomoćna vozila. Po toj ceni su prodati Iranu i još nekim kupcima), dok je cena sistema S-300PMU-2 - (SA-20B) nešto veća.