Srednji put Telekoma Srbija

I dok će ovaj, kao i prethodni, tenderski postupak brzo pasti u zaborav, ostaje ključno pitanje dalje sudbine ove kompanije. Ima li srednjeg puta za Telekom, između višegodišnjeg stanja učaurenog državnog preduzeća i prodaje strateškom partneru?

Sa aspekta javnog interesa, jasno je da je status kvo najgora moguća opcija, rešenje koje je blisko srcu raznim interesdžijama sindikalnog tipa, dobro ukotvljenim partijskim kadrovima i favorizovanim dobavljačima javnih nabavki. Ovo stanje dugoročno ne može opstati, ali može potrajati sasvim dugo da se ove interesne grupacije obezbede dok se kapital ove velike kompanije ne svede na prosečno stanje ovdašnjih državnih preduzeća.

Ove anomalije domaćih privrednih kretanja poznate su i laicima, pa nije čudo što su Vladini zvaničnici nakon poništavanja tendera zavapili za uvođenjem profesionalnog menadžmenta, restrukturiranjem kompanije i drugim rezovima. Čini se da je u ovom okupljanju oko strategije “zasukivanja rukava” preskočen odgovor na jedno veoma važno pitanje: šta je to do sada sprečavalo državne organe da uvedu red u ovu kompaniju, povećaju njenu efikasnost i reše je balasta viška zaposlenih? Odnosno, kako će to sada biti sprovedeno, s obzirom da sve ove godine ova tema nijednom nije stigla ni do dnevnog reda, uključujući i prethodne ešalone vlasti?

Foto: Thinkstock

Dakle, šanse da Telekom u trenutnoj konstelaciji snaga izađe na „zelenu granu“ u rangu su sa verovanjem da će radnici ove kompanije „raditi još uspešnije i bolje“, kako obeća jedan od sindikalnih lidera ponesen ishodom prodaje. Naravno, problem nije do radnika već do većinskog vlasnika ove kompanije koji nema jasne motivacione mehanizme da ovu kompaniju učini efikasnim i održivim preduzećem na duži rok.

Naravno, to nije nemoguće uraditi, ali je potrebno preduzeti veći broj strateških koraka nakon utvrđivanja činjenice da postoji jasna politička volja za ove postupke. Telekom bi najpre trebalo da postane transparentna i odgovorna kompanija koja ne može izbegavati berzansko tržište kako je to radila godinama unazad.

Vlasnička struktura ove kompanije, u kojoj ona poseduje 20 odsto sopstvenih akcija, idealna je da se ovaj kapital odmah ponudi portfeljnim investitorima, dok bi građani u cilju masovnijeg učešća u ovom procesu mogli biti motivisani diskontnom cenom akcija. Telekom bi, pak, prikupio nekoliko stotina miliona evra koji bi mogli biti zamajac novog investicionog ciklusa u odnosu na protekle godine trošenja sredstava na kupovinu sopstvenih akcija i otplaćivanje visokih kredita.

Listiranje kompanije na berzi sa značajnim, ali ipak manjinskim interesom portfeljnih investitora, ublažilo bi ali ne bi otklonilo goruće probleme ovdašnjih kompanija pod državnom upravom. Stoga bi dugoročna strategija korporativizacije ove kompanije morala podrazumevati postepeno povlačenje države iz statusa dominantnog akcionara, zadržavši se samo na manjinskom interesu. Nešto poput nemačke države u Deutsche Telekomu koja poseduje manjinski paket akcija i utiče na strateške odluke, dok tržište odnosno portfeljni investitori nadziru upravu i kontrolišu njene rezultate.

Za ovu strategiju neophodan je intezivan rad na razvoju domaćeg tržišta kapitala koje se godinama nalazi u zapećku usled nemara državnih organa i nefunkcionisanja ključnih institucija. Ova poluga, čija je mera razvoja zaštita prava manjinskih akcionara, trebalo bi da bude ključna u pokušaju da se od Telekoma stvori efikasna korporacija čiji rok trajanja neće biti omeđen političkim izbornim ciklusima. Bez efikasnog berzanskog tržišta, Telekom i svaka druga kompanija sa izraženim državnim interesom, ne mogu postati bolji protokom vremena, niti se nakon četiri godine može konstatovati bilo šta drugo osim da su nanovo proćerdane budžetske pare i nerealna nadanja.