Da li je TVOJE vreme ISPUNJENO smislom?

Kad god razmišljaš o životu na bilo kom nivou, verovatno ne postoji ništa misterioznije od VREMENA. Ne možes ga uhvatiti, zaustaviti, sačuvati ili izgubiti. Vreme nije stvar, nije “to”! Ali ipak mi mislimo, govorimo i ponašamo se kao da je to roba, resurs, “nešto” što može biti akumulirano, sačuvano i potrošeno. Tri iluzije vremena virtuelno upravljaju našim privatnim svetom – vreme će “isteći”; možemo da “uštedimo” vreme ako požurimo; ili ako sačekamo biće “više” vremena …kasnije!

Nekim danima verovatno gledamo u lice časovnika češće nego u lice drugih ljudi. Govorićemo tada kako smo “pritisnuti vremenom”, nekoliko trenutaka bez daha kasnije, jurimo da “stignemo rok” dok priznajemo da ne znamo gde ćemo “naći vreme”. Ali vreme nije pronađeno. Stvoreno je.

Vreme je percepcija. Preciznije vreme je tvoja “percepcija” prostora u kome događaji počinju i završavaju. Mi smo stvaraoci vremena jer smo mi stvaraoci naše percepcije. Svest o prolasku vremena je prirodni, lični “unutrašnji doživljaj”. Kao što platno drži sliku tako je vreme platno na kojem ćemo oslikati put našeg života.

Pa zašto onda toliko nas kreira životni stil sumanuto vođen vremenom? Kako neki od nas (znate ko ste) čini se postaju robovi vremena? Zašto smo pogrešno počeli da verujemo da vreme ističe, da može biti sačuvano I da će više vremena biti sutra? Sve je počelo davno!

Nekada davno, u nekom trenutku u prošlosti, živeo je mladi I pametni stolar. Jednog dana je napravio izvrsnu kutiju. Na kutiji je naslikao najlepše lice I dve savršene ruke. Te večeri, oko ponoći, otišao je u šumu, visoko u planine, I prošaputao je VREMENU “ako uđeš u ovu kutiju, mogu da obećam da ćeš ti konrolisati gotovo svakog čoveka na zemlji”. Nakon trenutka oklevanja, VREME je odgovorilo, “Jesi li siguran?” na šta je stolar odgovorio “Potpuno siguran. Oni će misliti da te kontrolišu, ali ćeš zapravo ti kontrolisati njih. To ti garantujem.” I tako je VREME prihvatilo njegovu ponudu I ušlo je u kutiju. Mladi stolar se vratio niz planinu, kući, i postavio kutiju na sredinu visoke police kako bi svi mogli da joj vide lice. I nazvao je tu kutiju sat! Nedugo zatim, sat je pogrešno poistovećen sa vremenom i svi bi gledali u lice sata da ih vodi kroz život.

Svaki put kada razmišljamo o vremenu, neretko gledamo u neki tip sata, negde. Organizujemo svoj život oko “časovnog vremena” i usklađujemo svoje pokrete prema mestu velike i male kazaljke. Ne uviđamo da gledamo i pominjemo samo mašinu. Nismo svesni da stvaramo pogrešan koncept vremena. Časovno vreme nije pravo vreme. To je samo način na koji pokušavamo da kvantitativno “izmerimo” našu percepciju trenutka između događaja ili trenutka u kojem se desio neki događaj. “Izmišljamo” sekunde, minute I sate kao naše jedinice mere. Biti “svesni vremena” je za većinu nas biti “svesni sata”. Ali to je greška. Izmislili smo I stvorili sat kao jednu od naših prvih mašina. Danas smo većinom robovi svoje sopstvene kreacije. Pa šta je onda “pravo vreme”?

Događaji “tamo negde” u svetu su stimulansi koji se beleže u svetu “ovde” tj. unutar tvoje svesti. Bilo koji podstrek, ukoliko se ponovi radi zadovoljstva, će naposletku postati zavisnost. Kao što će svaki zavisnik od droge potvrditi, kada podstrek postane zavistan više stimulansa je vremenom neophodno kako bi se dobio isti efekat.

Primarna zavisnost koju gotovo svi delimo je stimulans naše svesti “iznutra” događajima iz “spoljnog” sveta. Ti događaji mogu uključivati druge ljude, filmove, poslovne uspehe, porodicu, informacije I slike, dostavljene od strane naših “ličnih gizmoa” kao I mnoge druge stvari. Kod svakoga je različito. Postepeno će neki, ako ne I većina nas, probati da “pojačaju” dozu stimulacije događajima. Stoga rastuća želja za “bržim” načinom života i našom kolektivnom obuzetošću brzinom. Postajemo zavisni o brzinu, koja je zapravo zavisnot o stimulacije na sve više događaja. Ubrzavanje našeg života znatno smanjuje prostor izmedju događaja koristeći više “stimulansa događaja.

Naša veza sa tehnologijom je klasičan primer. Kad tvoj kompjuter “otkaže” pimeti šta se dešava sa tvojim zubima dok radiš grrrrr! nekoliko trenutaka! Stvaraš osećaj razdražljivosti ili frustracije, možda čak I besa, ukoliko se to često ponavlja. Frustriran si jer ne dobijaš svoju dozu “stimulansa događaja”, o kojoj zavisiš i na koju si navikao da dobijaš od mašine putem ekrana. Ako novi model telefona ili laptopa nije brži, spretniji I sposobniji da te snabde sa više događaja, brže od svog prethodnika, smatraće se korakom unazad I nedovoljno vrednim datog novca!

Gramatika života

E sada postaje “zanimljivo”. Kao što su znakovi interpunkcije prirodno obeležje dobre rečenice, tako su I “događaji” znakovi interpunkcije u dugoj, beskrajnoj rečenici koja predstavlja tvoj život. Interpunkcija kada je na pravom mestu u rečenici dopušta rečenici da postane smislena. U prostoru između interpunkcija životnih događaja mi zapravo pripisujemo/stvaramo smisao. Nije sam događaj taj koji ti pruža najdublji smisao. U trenucima između događaja ti zapravo “stvaraš vreme” da “pripišeš” smislenost.

U tom trenutku/vremenu mi razmatramo, istražujemo, razumemo, naslađujemo se I tako stvaramo našu “ličnu smislenost”. Ovo je rezultat procesa mišljenja I posmatranja. Stvorena smislenost koja raste, I uključuje dosta suptilnih osećaja, potom obaveštava naš proces donošenja odluka kako ćemo I gde koristiti našu pažnju I energiju u, kako je mi zovemo, budućnosti.

Ali, I to veliko ali, ako smo zavisni o stimulans samih događaja I uvek gledamo da povećamo brzinu I učestalost događaja (npr. pokušavamo da uključimo više događaja u našu svest) onda smanjujemo trenutak između događaja u kom stvaramo našu smislenost. Takođe smanjujemo mogućnost da “uočimo važnost” tokom samih događaja. Zauzeti smo uzbuđenjem radi samog događaja. To sve rezultira tendencijom da se površinski projuri kroz život, nalazeći sve manje dubine u životu, što dalje smanjuje naš osećaj zadovoljstva I ispunjenosti životom.

Kao da je potrebno da stvorimo “vreme”, koje je u svesti isto što I “unutrašnji prostor”, da razmotrimo, razmislimo I posmatramo, kako bismo stvorili smisao, I samim tim smisleni život. Iz tog razloga, pravo značenje koje stvoriš u vezi sa bilo kojim događajem, će biti jedinstveni za tebe. U suprotnom bi svi bili klonovi.

U suštini, nisu događaji iz života to što ti daje smisao, već to šta sa njima radiš u svojoj svesti, tokom I između događaja, stvara smisao. Što više postaneš ovisan o stimulaciju događjima, preostaje ti manje unutrašnjeg prostora za stvaranje smisla u svom životu. Kao da pokušavaš da napraviš rečenicu bez znakova interpunkcije, što bi naravno rečenicu činilo besmislenom!

Ovo se ogleda u kolektivnoj površnosti u dosta sfera života koje danas vidimo. Stoga i gubitak dubine u toliko oblasti modernog doba. Stoga i odsustvo smisla u puno ljudskih života, možda I najvažnije, u životima mladih. Oni su rođeni I odrasli u već događajima ubrzanom svetu. Stoga eksplozija broja ljudi sa nekim stepenom poremećaja nedostatka pažnje koje se ispoljava nemogućnošću za mirnim sedenjem, razmišljanjem, posmatranjem, stvaranjem I izvlačenjem “soka smislenosti” iz onog šta se desilo i šta se dešava, i onda iskoristiti taj sok za donošenje budućih odluka o tome kako ćemo stvoriti i živeti svoj život

Svest, vreme I smislenost su svi neraskidivo povezani.

Tipovi vremena

Postoje četiri vrste vremena. Prirodno veme, časovno vreme, psiholočko vreme I duhovno vreme. Prirodno vreme je definisano prirodnim pokretom I promenom sezona. Neumoljivi kružni process koji nije ni brz ni spor. Samo postoji, uvek je postojao I najverovatnije će uvek I postojati. Usklađivanje sa ritmom krugova prirodnog sveta deluje terapeutski za čoveka. Čin usporavanja aktivnosti unutar naše svesti kako bi naša pažnja u potpunosti videla I bila u skladu sa spoljnim svetom, stvara dublju svest o našem unutrašnjem svetu.

Lezi na travnatom brdašcetu u letnjoj noći I gledaj u nebo I gotovo je ne moguće ne dozvoliti svojoj svesti, što si ti, da se prebaci u tihu, duboku, beskrajnu prostranost. U takvim trenucima naš se život čini dosta drugačijim. Može biti skroman a ipak uzbudljiv u gotovo istom trenutku. Ali to je nešto što sve ređe radimo, jer je većina nas postala više opsednuta našom vezom sa spretnim I sofisticiranim mašinama I svime što one čini se “rade” za nas

Nestašica vremena

U nekim delovima sveta postoji nestašica hrane. U drugm delovima sveta deluje da postoji “nestašica vremena”. Ljudi zaista veruju da postoji nedostatak vremena. Možete primetiti kada su se ljudi zarobili u razmišljanju određenom veovanjem da “gladuju za vremenom” kada stalno ponavljaju “nemam dovoljno vremena… ili… imam previse obaveza …ili …Trenutno sam previse zauzet… Dok niko nije umro usled nedostatka vremena, neki su se ubili panikom koju stvaraju zbog verovanja da neće biti dovoljno…vremena! U takvim trenucima su se diskonektovali od prirodnog ritma. Postoji “časovno vreme” I život usmeren prema časovniku. Oni su samim tim verovatno zavisni o “stimulaciju događajem”.

Pratiti tok

“Neodostatak vremena” je česta percepcija ljudi u takozvanim “razvijenim” zemljama, gde je brzina obožavana kao moderni Bog. Verovatno je iz tog razloga najpopularnija radionica/kurs/ seminar u tim zemljama … da, pogodili ste, Upravljanje vremenom! Ali retki shvataju da je upravljanje vremenom oksimoron. Vreme nije roba kao novac ili pirinač kojom se može upravljati. Iako možemo govoriti o protoku vremena, za razliku od reke, ne može biti blokirano, presušeno ili razmenjeno . Tek kada shvatiš da si ti kreator vremena I da su njegovi koreni u tvojoj percepciji, postaneš svestan svoje mogućnoti da skupiš ili proširiš vreme.

“Pritisak vremena” nastaje kada odlučimo da imamo puno da uradimo u dodeljenom broju časovnih sati. Pa proizvodimo paniku (strah). Čim priznamo I prihvatimo da sve što želimo da uradimo u dodeljenom broju “časovnih sati” nije moguće, naša percepcija se menja I pritisak (panika) prestaje. Ali to nije jednostavno u ubrzanom svetu rokova, I unapred isplaniranih rasporeda, u kojima nikad ne možeš u celini predvideti ono što ne možemo kontrolisati, neočekivano I na kraju neizbežno.

Često je greška života po satu ujedinjena sa našom potrebom za znanjem. Kao kada tvoje samopouzdanje zavisi od toga da li ćeš završiti posao do određenog “časovnog vremena” ili kada tvoja potreba iziskuje odobrenje od drugih završavanjem posla u roku – tvoja samostalnost i potreba stvaraju “osećanja” pritiska vremena. Čim pokažeš prve znake sraha od gubitka posla ili gubitka odobravanja, pred onima koji i zadaju zadatke sa rokom, oni počnu da koriste to kako bi te motivisali. Tada postaješ zavisnik o adrenalinu dok stvaraš I koristiš strah od neuspeha I gubitka kako bi se motivisao.

Da li ikada ostaviš nešto za poslednji trenutak? Da li radiš stvari brzo kako bi udovoljila drugima? Onda si najverovatnije zavisnik o adrenalinu.neki takozvani profesionalci koriste ovu moćnu drogu koju sami proizvode, čitavog svog života. Onda se pitaju začto je relaksacijatako tečka I sreća tako nedostižna.

Merenje trenutka

Časovno vreme koristimo kako bi merili ili procenjivali naše iskustvo trenutka između ovde i tamo. Na taj način merimo naše iskustvo perceptualnog razmaka između onda i sada i …onda! U stvarnosti, ne možeš meriti niti upravljati samim vremenom jer ne postoji ni u jednoj “formi” koja se može meriti ili upravljati. Vreme nema nezavisno postojanje, kao što su mnogi filozofi kroz vreme pokušali da nam kažu. Sve što percepiramo da se desilo “u vremenu”, se dešava u našoj svesti. Što znači da je vreme svest. Što znači da ti zaista jesi ”gospodar vremena”.

Ovo ima smisla kada primetiš da svi posmatramo I osećamo prolazak vremena drugačije. Svi poznajemo ljude kojima vreme prolazi baš polako. Oni su mirni i oslobođeni, rade jednu po jednu stvar, i deluju sporo i neažurno oko svega. Drugi su brzi, uvek u žurbi, uvek pričaju i sve rade brzo, pokušavajući da urade što više stvari odjednom do te mere da se pitamo na čemu su!

I jedni i drugi žive u istom spoljašnjem svetu, ali vreme protiče drugačije u njihovim unutračnjim svetovima, u njihovom psihološkom svetu. I jedni i drugi kreiraju svoje vreme drugčije. To je razlog što je vreme naša lična kreacija. Potvrđeno prostom činjenicom da kada si nesvestan svaku noć kada odeš na spavanje, vreme potpuno nestane! Upravljanje vremenom I prostorom!

Ovo je ujedno I zašto je upravljanje vremenom ustvari samoupravljanje u najdubljem I najvernijem smislu. Većina seminara o upravljanju vremenom bio zapravo trebalo da se zove “Kako biti organizovaniji I efikasniji”. Oni više govore o tome kako da stvaramo I upravljamo događajima efikasnije u vremenu kojem upravlja časovinik.

Upravljanje “realnim vremenom” bi se onda odnosilo na način na koji ti kreiraš svoj lični doživljaj vremena unutar svoje svesti. Tu bi mogao upotrebiti jednostavnu formulu. Ako želiš da “razvučeš vreme” onda je potrebno manje da razmišljaš. Zbog čega? Jer su misli događaji koje kreiraš unutar svoje svesti. Što više razmišljaš, vreme će se čoniti da brže prolazi. Delovaće da se vreme smanjuje! Manje razmišljaj I postani svesniji o trenucima između svojih misli (tvojim unutrašnjim događajima) I imćeš utisak da je vreme usporilo I da se proširilo. Iskusni meditatori ovo znaju već stotinama godina unazad.

Odatle efikasnost vežbi kao što su meditacija I kontemplacija, u kojima usporiš misli, kreirajući tako više vremena između misi. U tom slobodnom prostoru vidimo jasnije (bez da razmišljamo o tome što vidimo) I osećamo dublje (pre nego razmislimo o tome šta osećamo). Šta osećamo? Dubok osećaj smisla, značaja, ispunjenosti, spokojnog zadovoljstva, tihe radosti, I beskrajano prihvatanje I uvažavanje svih I svega. Kod svakoga je drugačije. Zavisi od toga koliko duboko uđeš u svoj unutrašnji svet. Ali ovo su neki od sastojaka od kojih je napravljen sok života.

Ali čini se da je većini sada teže da naprave I probaju ovaj sok zbog rasejanosti I zavisnosti od stimulansa spoljnih događaja I naših veza (koje podrazumevaju dodatne događaje) u svetu. Čini se da postoji nešto soka u takvim dogadjajima/vezama koje dolaze spolja ali one donose malo “hranljivosti” ukoliko ih koristimo samo za ličnu stimulaciju.

I konačno do duhovnog vremena! Uzmi trenutak da zamisliš da si otišao van polja svesti svih spoljnih događaja …tokom nekoliko časovnih minuta! Uključujući I zvuk sata koji otkucava! Zamisli da si bio u mogućnosti da ostaneš u unutrašnjem prostoru izmedju misli I osećanja, između uspomena I svih podsvesnih impulse. Sada živiš u unutrašnjem trenutku između unutrašnjih događaja. U takvom unutrasnjem stanju ne bi postojala percepcija događaja ili promena bilo kog trenutka između događaja. U takvim trenucima si svesno prestao da stvaraš vreme. Bio bi, u takvom trenutku, svestan svoje bezvremenosti.

Ali trenutak kada bi počela o tome da misliš bi to prekinuo.

Zato duhovno vreme, u svom najčistijem obliku, ne postoji!

Neki to zovu “svest o svojoj beskonačnosti”!

Ali to je za neki drugi seminar!

Pitanje: Šta misliš, zašto je ljudima toliko teško da razumeju I upravljaju svojim vremenom?

Misao: Vreme je život, a život je vreme I svako od nas ima “svoje vreme”. Ali da li ti koristiš svoje vreme maksimalno ili dopuštatš drugima da ti ga koriste? I ako je tako, kako , ko, I zašto?

Radnja: Uzmi bar 10 minuta dnevno sledećih mesec dana I samo gledaj kroz prozor I postani svestan svoje prostranosti!!