Jedan neobičan bum u Srbiji

Cveće je nekad bilo preskupo, isključivo luksuz za povlašćene. I danas je izazov za prosečan džep, ali je dostupno. Glavni kupci su cvećare, pa agencije za planiranje i organizovanje venčanja i različitih ceremonija. Preko cvećara i dilera snabdevaju se hoteli, a ulepšavaju se i službene kancelarije, banke i sedišta korporacija, da se ostavi što bolji utisak

Izvor: Jelica Stojančić, Nova ekonomija
Podeli
(Foto: Thinkstock)
(Foto: Thinkstock)

"Izvinite, da vas pitam, koja je ovo biljka“, izgovorila je ulazeću u cvećaru u beogradskoj Kondinoj ulici jedna radoznala žena pokazujući vlasnici radnje fotografiju nepoznatog nečeg na ekranu mobilnog telefona. "Dobili smo je na poklon, pa me zanima šta je to i kako je negovati“.

"To vam je dracena ili drvo života, dekorativna i nezahtevna sorta, “ odgovorila je spremno šarmantna cura i kao iz rukava izdeklamovala kako održavati zelenog kućnog ljubimca.

"Hvala mnogo, sad znam šta mi stoji na komodi“.

Cvećari mu dođu kao lekari opšte prakse, apotekari od kojih tražiš lek za glavobolju, kijavicu, kao biljne sveznalice koje nepogrešivo moraju da ti odgovore na sva moguća i nemoguća pitanja. Znam jednog starog cvećara Branka Mitića, starog po iskustvu, mladog po godinama, koji je u fioci ispod radnog pulta držao nekakvu ilustrovanu enciklopediju cveća. Bio je to botanički atlas sveta, da ne veruješ šta sve dobra Zemlja rađa u svim bojama duginog spektra. Praznik za oči i primisao da nešto od te fantazije nikada uživo nećeš videti ali ti je milo što postoji i što možeš da mu se diviš širom otvorenih očiju kad ga ugledaš u Brankovoj strukovnoj bibliji ili negde na televiziji.

U davno vreme preskupo, isključivo luksuz za povlašćene, danas je cveće opšte dobro. I dalje ono retko izgleda kao visoka meta, prkosi prosečnom džepu ali je dosegljivo, kad tad biće tvoje, ako se zaintačiš.

Cene na bazaru na Zrenjaninskom putu su različite, niže nego u cvećarama. Deset ruža u buketu košta od 500 do 1.200 dinara, zavisi od od boje i dužine. Ljiljani (pakovanje od deset) su 1.200 do 1.800 dinara, a orijental 2.500. Astromerija hiljadu dinara (deset stabljika). Grana orhideje od 650 do 1.500 dinara. Gerberi, pola kartona po 45 dinara komad

Domaćice, srećna slava

Zimska sezona cveća vezuje se uglavnom za slave, Novu godinu, Božić, tradicionalno se u goste nose kafa, piće i cveće za domaćicu. Zna se red.

U Tržnom centru Krnjača, popularnoj cvetnoj pijaci, a zovu je i berza, u decembarsko-januarskim slavljima vlada naglašena živost. Sneg se uveliko zapatio ali šarena procvetala ponuda kao da ne mari. Uvozna roba, tek izvađena iz hladnjača, sigurno ne primećuje razliku, ledeno joj u transporteru, hladno u hali na Zrenjaninskom putu broj 28.

Snežanu Zlatanović iz Kačareva, vlasnicu cvećare "Oaza“, sreli smo na pijaci u Krnjači. Podsetila je da se čuvena slaninijada u njenom mestu održava sredinom februara i pozvala da naiđemo. "Ima šta da se piše i slika“. Birala je asortiman za radnju, koju drži već 25 godina, spremala se za slavu, za Sv. Nikolu, uzela pola kartona gerbera (ili u prevodu 25 komada), velike bukete ruža, ljiljana. Dva puta nedeljno dolazi da pazari.

Kupci, kaže, najviše vole crvene ruže, kao i orhideje "jer dugo traju“, a oko Nove godine i Božića popularna je "božićnja zvezda“ crveno-zelena biljka poreklom iz Meksika za čiji je nastanak vezano nekoliko legendi. Po jednom mitu, čudesna zvezda nastala je od darova devojčice Marije i njenog brata Pabla. Bili su do te mere siromašni da malom Isusu nisu mogli da kupe poklon. Na Badnji dan, ubrali su poljsko cveće i položili ga na Isusovu kolevku. Iz skromnog buketa nastala je "božićna zvezda“. Prema drugoj legendi, raskošnu pojavu duguje astečkoj boginji kojoj je zbog nesretne ljubavi prepuklo srce. Iz kapljica njene krvi izrastao je cvet jarko crvene boje “okovan” intenzivno zelenim listovima.

" Biti cvećar je izrazito kreativan posao, dozvoljava da daš mašti na volju i ponekada se toliko razmašem da se iskreno divim svom finalnom proizvodu“, priča gospođa Zlatanović i dodaje da ljudi luduju za cvećem ali da je sa godinama opala kupovna moć. "Ljudi imaju naviku, ali na žalost nemaju novca da ugode sebi raskošnim aranžmanima. “

A smeta joj kaže što poreski i drugi nameti nikako da se smanje nego se neprekidno izmišljaju novi. "Nepravda je što država dovodi strane partnere, oslobađa ih poreza, nudi im razne povlastice da startuju biznis, a nas male preduzetnike ignoriše. Izgleda kao da hoće da nas eliminišu, kao što se gase male prodavnice, preko noći nestaju iz naših komšiluka, a dovode veliki trgovinski lanci koji ih sahranjuju“, navodi gospođa Zlatanović.

Nove navike u baštama

Dosta je sveta iz njenog grada otišlo u inostranstvo, neki su se vratili a neki jedino odmore provode u zavičaju. Doneli su sa sobom naviku da uređuju prostor oko svojih kuća, neguju bašte, žardinjere. Pokažu i fotografije divno uređenih vrtova i traže da im nabavimo identično rastlinje i da im stvorimo raj ‘k’o na slici’. Teško je naći kuću bez negovanih travnjaka, cveća, drveća.

Dragoslav Mihailović, poljoprivrednik iz Saranova kod Rače, vlasnik Plantaže Mihailović, već 22 godine uzgaja cveće. Završio je poljoprivrednu školu, opšti smer, počeo povrćem da se bavi ali u startu shvatio da poseduje isuviše mali komad zemlje za nešto ambicioznije u izvornoj poljoprivredi. Prebacio se na cvećarstvo i nije zažalio, kaže. Na 65 ari ima otvoreni i zaštićeni prostor odnosno plastenike. Od pre dve godine uzgaja raskošni lizijantus, a počeo je sa ružama, pa nastavio sa ukrasnim suncokretom (proizvede oko 10 hiljada komada godišnje), kalama, perenama. Bele elegantne kale ne trpe letnje žege, preferiraju zimu. Cvetaju u plastenicima sa "podnim grejanjem“, da im mnogi pozavide. Naime, para iz kotlova na čvrsto gorive prolazi kroz mrežu cevi položenih na zemlju plastenika i utopljava kale. Berba počinje od polovine januara, februara i traje do pola juna.

"Na plantaži radimo žena i ja, i imamo šest stalnih sezonskih radnika i tri vozača“, priča Mihailović. Robu prodaju u Beogradu, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Inđiji, Rumi, Kragujevcu, Aranđelovcu, Lapovu, Veliko Plani, Ivanjici, Požegi...nabraja domaćin mesta do kojih dobacuje njegova plantaža.

"Problem je naći radnike. Planiram da proširim prizvodnju i tražim bar dvoje ljudi od aprila. Ali, kao i svuda u zemlji, mladi odlaze u inostranstvo tražeći bolji život, nisu zainteresovani za motiku“, priča i dodaje da se radi deset sati, da se plaća 200 dinara sat, dva obroka su obezbeđena i plaćen prevoz.

"Žena i ja ustajemo u četiri ujutru da upakujemo robu za vozače. Ruža mora biti sveža kad dođe do krajnjeg potrošača. Danas sečemo, sutra ujutru se distribuira i za tri maksimalno pet dana je na vašem stolu da vam ukrasi kuću. Poenta je da kupac bude zadovoljan, pa onda sve što radimo ima smisla “, naglašava Mihailović.

Ističe da država počinje da ima sluha za cvećare, a bila je to nerazvijena grana. Poljoprivrednici dobijaju podsticajna sredstva odnosno subvencije od države, "vrate im 40 odsto uloženog za namensku investiciju - plastenike, sisteme za navodnjavanje i grejanje...“

Tržište određuje cene, napominje, možeš da držiš cenu ali nećeš da prodaš robu. Letnji period je praznik za cvećare, vrhunac posla, veselja su na sve strane, cveće se bolje prodaje. Ko čeka samo slave, mrka kapa, nema zarade.

"Pre sedamnaest godina nisi mogao da prodaš cvet, šta će mi ruža kad je imam u dvorištu, govorili su ljudi. Sad posao i kultura kupovine cveća idu uzlaznom linijom“, podvlači Mihailović.

Sa otpremninom u plastenik

Na pijaci na Zrenjaninskom putu, naglašeno živahno. Biljke kojima ponekada ni ime ne znaš, uglavnom stižu iz Holandije, a iz Turske se dopremaju gerber, karanfil i buntovi (veze, naramci) gipsofila odnosno šlajera. Iz Makedonije od marta do novembra hladnjačama dopreme nekoliko vrsta ruža. Iz Mađarske se uvozi uglavnom pogranično, pokrivaju Subotica i okolina...

Pričaju ljudi cvećarske priče, a neki ne bi da im se ime pominje "nije važno“. Javna je tajna da su mnogi startovali flora bizis kad su ostali bez posla. Raspala im se firme ili su dobili otkaze kao tehnološki viškovi, sledovala im je otpremnina, pa su dobijeni novac uložili u plastenike, rasade, počeli da uzgajaju cveće, rezano ili saksijsko. Rade na crno.

Nedeljom se na pijaci naručuje cveće, u sredu stiže iz Holandije u četvrtak razvozi po Srbiji. A u "zemlju lala“ doleće iz Kenije, Južne Afrike, Kine, Evkvadora...Od Latinske Amerike do naše dnevne sobe, na primer, ruža ekvadorka, krupne glave velike kao božur, izdangubi bar dve nedelje. Dok je iseku, upakuju, isprate na avion za Amsterdam, pa je izlože na berzi, ponovo upakuju, stave u hladnjače, prođe bar deset dana, pa onda se uputi za Beograd i sastave se bezmalo dve sedmice. Uz put preko okeana i drumova se, kažu, namuči, pa je "oporavljaju“ raznim gelovima. U Srbiji posluje pet, šest velikih distributera. Kontrola na našoj granici je rigorozna, fitopatolozi temeljno proveravaju svaku pošiljku.

Cene na bazaru su različite, niže nego u cvećarama. Deset ruža u buketu košta od 500 do 1.200 dinara, zavisi od od boje i dužine. Ljiljani (pakovanje od deset) su 1.200 do 1.800 dinara, a orijental 2.500. Astromerija hiljadu dinara (deset stabljika). Grana orhideje od 650 do 1.500 dinara. Gerberi, pola kartona po 45 dinara komad i tako redom... Berza radi od 11 sati do osam narednog dana. Najaktivnije je od šest do osam i od 11 do 17 časova.

Svadba, svadba

A ko su su glavni kupci ? Cvećare, pre svega, pa agencije za planiranje i organizovanje venčanja i ceremonija širokog raspona. Preko cvećara i dilera snabdevaju se hoteli, što elitniji to više skupog šarenila u holu sačakuje drage goste. Ulepšavaju se i službene kancelarije, banke, sedišta korporacija da se ostavi što bolji utisak, radnje, butici, slede okupljanja na visokom nivou - kongresi, seminari, konferencije razne, slave, rođenja, krštenje, svadbe, sahrane...

Cure iz beogradske Kondine rekle su: "Hajde da sa pedeset pokrenemo neki ženski biznis, neka to bude cvećara“ i otvorile su radnju ali se, kažu ispostavilo da nije reč o nežnoj ženskoj aktivnosti nego da treba muški potegnuti da se sve započeto završi. Mnogo što šta valja podići, izneti, dopremiti, preneti, pa jači pol priskače u pomoć.

Kreativan je ali zahtevan posao jer rezano cveće ima kratak vek trajanja. Cveće jeste u suštini luksuz, nije hrana, osnovna životna namirnica, hleb i uz hleb, mleko, meso i ostalo ali ga ljudi obožavaju, kažu vlasnice. A kupuju ga i muškarci i žene podjednako, i rezano i u saksijama. Nije se izgubio dobri stari običaj da momci poklanjaju devojkama cveće, muževi ženama, a muškarci umeju da izaberu, a često uzimaju saksijske biljke, da oplemene svoj prostor.

Volimo da sklapamo aranžmane, izmaštamo nešto neobično, drugčije, provokativnije, da izgleda baš kao buket kakav bi mi želele da dobijemo. Zahvaljujući internetu, lako je saznati šta su svetski trendovi, šta će biti IN u narednoj godini. Između ostalog, za svadbe i svetkovine predviđaju se cvetni zidovi, viseće instalacije, mnogo zelenila u cvetnim kreacijama, smelija rešenja... U italijanskim revijama ponuđena je instalaciju tipa- uzmeš žutu baburu, skineš peteljku, napraviš rupu, i ubaciš zeleni karanfil, lizijantus, šlajer, sipaš vodu i staviš vazu na sto ili spremajući musake od tikvica jednu poštediš kuvanja, izdubiš je i transformišeš u vaznu, napuniš ružama, ruzmarinom, zelenilom, koliko stane...bujna mašta čini svašta, Italijani kao adekvatan "sud“ predlažu i plavi patlidžan, pasulj.

Govor cveća

A cveće govori, ma kako ga upakovali. Crveno simboliše ljubav, ljubičasto nežnost, plava vernost, maštu sanjarenje, žuto ljubomoru, narandžasta ponos i životnu energiju, bela nevinost i čestitost...Ruže, zavisno od boje znače strast, ljubav, zahvalnost i zadovoljstvo, čednost, iskrenost i bezgrešnost. Irisi potenciraju dostojanstvo, nadahnuće, slavu i hrabrost, magnolije ističu dostojanstvo i otmenost, lale naglašavaju ponos i slavu, suncokret ističe snagu, zajedništvo, divljenje i obožavanje, orhideja simboliše želju za uspehom i posebnost...

Mnoge države imaju cvet kao svoj simbol, u Kini je to božur, u Americi, po državama različito- na Floridi je to cvet narandže, u Alabami kamelija, u Tenesiju iris i tako redom, u Indiji opet sve zavisi od države do države. Neki slave lotos, Kašmir na primer, Andra Pradež jasmin… Kanada nema zvanični nacionalni cvet, ali svaka od njenih deset provincija ga ima, japanski simbol je hrizantema, singapurski orhideja, ruski kamilica, španski crveni karanfil... Srbija nema cvetni znak dok se neko ne doseti, pa izađe sa listom predloga.

Ja bi hteo ružom da ti kažem koliko te moje srce voli, bolje ta pesma da peva nego tugovanku o dve uvele ruže i šlogiranim karanfilima... O cveću knjige napisane, pesme ispevane, istakli se Van Gog, Gogen, Pol Sezan...da ga nema, trebalo bi ga izmisliti. Srećni vam praznici.