Ima li bankarska štednja alternativu?

Rapidni pad pasivnih bankarskih kamata usledio je kao posledica smanjene kreditne tražnje odnosno proste činjenice da je sve manje građana i preduzeća kojima se prikupljena sredstva mogu plasirati. Pad kreditne aktivnosti, ruku pod ruku sa gomilom nenaplativih kredita, snažno je destimulisao banke u privlačenju deponenata te se nizu godina sa smanjenim kamatama ne nazire kraj. I dok se štediše moraju zadovoljiti crkavicom u odnosu na uložena sredstva, banke su ostvarile i te kako visoke uštede na troškovima kamata. Smanjenje pasivnih kamata za jedan procentni poen bankarskom sektoru omogućava uštedu na godišnjem nivou od oko 80 miliona evra što nije zanemarljiva stavka u bilansima snažno pritisnutim visokim rezervacijama i otpisima.

Građani se, istina, mogu orijentisati i na dinarsku štednju, sa znatno višim nominalnim stopama, ali je jasno da burna istorija domaće valute neće u skorijoj budućnosti privući veći broj deviznih štediša. A kako stoje stvari sa drugim vrstama ulaganja, i da li je jedino „slamarica“ alternativa bankarskim depozitima? Ako po strani ostavimo neveliku edukovanost prosečnog štediše, glavno ograničenje „bega“ depozita iz banaka jeste skroman izbor investicionih alternativa te stoga ne čudi neracionalni rast ukupne štednje uprkos silaznom trendu kamata. Državne dužničke hartije nose prinose koji su neznatno iznad bankarskih kamata, dok je odsustvo likvidnog, sekundarnog tržišta ovu vrstu investicija do sada činilo slabije vidljivom. Od sledeće nedelje na Beogradskoj berzi postojaće sekundarno tržište za ove hartije što je svakako značajan napredak, ali bi ovo tržište izgledalo daleko atraktivnije da je profunkcionisalo kada su prinosi bili na višem nivou. Bilo kako bilo, po riziku, ovo je investiciona alternativa najsličnija štednji, na koju banke svakako neće rado gledati jer bi u perspektivi mogla značiti masovniji odliv depozita.

Jedna od alternativa mogli bi biti i privatni penzioni fondovi koji lagano krče put na domaćem finansijskom tržištu. Glavna opasnost ulaganja u ove mlade finansijske institucije jeste činjenica da su previše izložene državnim dužničkim hartijama, s obzirom da su i penzioni fondovi kolateralna šteta tržišta s malim brojem investicionih alternativa. Investicioni fondovi nude takođe profesionalni menadžment u vođenju portfelja, ali osim novčanih fondova (instrument sličan štednji), ostale vrste ovih finansijskih institucija nisu daleko odmakle u svom razvoju.

Direktno ulaganje u akcije na Beogradskoj berzi trenutno upražnjava veoma mali broj građana, što zbog spomenutog niskog nivoa znanja, što zbog neslavnog nastupa velikog broja pojedinačnih investitora privučenih berzanskom pomamom 2007. godine. I dok stoji generalni stav da je domaće tržište akcija potcenjeno, nizak nivo prava manjinskih akcionara i slaba likvidnost tržišta teško na kraće staze mogu privući veći broj deviznih štediša. Skrajnutost akcija kao investicione alternative dobrano podržava sama država koja okleva da listira najveća državna preduzeća (poput Telekoma) što bi donelo veći broj investicionih prilika, kako građanima, tako i institucionalnim investitorima kao što su investicioni i penzioni fondovi.

Skroman izbor domaćih investicionih prilika mogao bi građane okrenuti inostranom finansijskom tržištu, te se već sada stidljivo spominju slučajevi prenošenja depozita u zemlje regiona u kojima su pasivne kamatne stope na višem nivou. Naravno, osim depozita, na razvijenim finansijskim tržištima postoji mnoštvo drugih investicionih alternativa koje bi se usled globalizacije finansijskog tržišta i niskih troškova veoma lako mogli naći na „tapetu“ domaćih deponenata. Naročito s obzirom na činjenicu da je domaće finansijsko tržište pri dnu svetske liste po zaštiti manjinskih akcionara pa globalni finansijski instumenti još više dobijaju na atraktivnosti.

Čini se, ipak, da ovdašnji kreatori ekonomske politike veoma malo pažnje poklanjaju ovom mogućem scenariju, te se umesto mukotrpnog rada na uređenju poslovnog ambijenta u cilju privlačenja investitora i dalje služe lepezom administrativnih mera kao što su subvencije. Na polju portfeljnih investicija, desetak godina ranije, slična politika razvila je bankocentrični finansijski sistem u čijoj je osnovi kredit (depozit) kao dominantan finansijski instrument, a cenu ovog pravca razvoja već godinama, direktno i posredno, skupo plaćamo.

(Autor je broker Nenad Gujaničić iz brokerske kuće Wise broker)