Da li su Srbiji potrebne državne banke?

Na kraju juna tekuće godine na domaćem tržištu je poslovalo deset banaka, dakle skoro trećina od ukupnog broja, u kojima država ima direktan ili posredan uticaj na donošenje poslovnih odluka. Samo u prvih šest meseci poreski obveznici su platili oko 200 miliona evra ceha za ovo igranje preduzetništva, dok je još uvek teško sagledati koliki će danak uzeti afera oko Agrobanke.

Nenad GujaničićIzvor: Blic Novac
Podeli

Ne samo ovi događaji ponovo su izbacili u prvi plan pitanje da li su ovoj zemlji potrebne državne banke? Odnosno, da li se iza ovih gubitaka krije kakva nevidljiva korist te je stoga ove nedaće ipak potrebno istrpeti?

Sa aspekta partijskih moćnika, brojnih nameštenika koji su zahvaljujući ovim prvima pronašli posao, njima povezanih lica koji na ovaj ili onaj način imaju kakve lukrativne koristi, spomenuta dilema zasigurno ne postoji. Za njih, ne samo da je poželjno postojanje ovakvih privrednih subjekata već imaju sasvim racionalne razloge za odbranu ovakvog stanja stvari.

No, kako stoje stvari sa ogromnim ostatkom građana ove zemlje koji bi se morali zapitati kakvu vajdu imaju od ovih finansijskih ustanova? U skladu sa dnevnom dozom patriotizma koju vlasti prosipaju kroz sve degutantnije populističke forme, verovatno bi listom podržali postojanje državnih banaka.

U praksi, pak, od ovakvih banaka obični građani teško da mogu imati ikakve koristi: ni jeftinije kredite, niti povoljnije uslove za štednju, niti privreda, generalno gledano, može od ovakvih učesnika ostvariti kakvu vajdu. Štaviše, sa aspekta korisnika usluga, gle čuda, ove banke su veoma često nekonkurentnije od svojih takmaca na tržištu.

Dakle, tek za određeni krug ljudi, maltene interesne grupe, postojanje ovakvih banaka je opravdano. I tu bi bio kraj ceha koji plaćamo da ove finansijske tvorevine na drugoj strani imaju neutralni efekat već nose sa sobom gomilu opasnosti čijih ćemo se posledica tek nagledati u budućnosti.

A ona najveća pretnja leži upravo u osnovi vlasničkog odnosa ovih finansijskih institucija. Umesto da kao i svaka druga banka percipira rizik na tržištu i skladu sa njim prikuplja depozite i plasira zajmove, ove banke imaju „urođenu“ anomaliju da se ne moraju ovako ponašati iz prostog razloga jer ne haju za principe odgovornosti i kontrole. U ovim privrednim subjektima je teško pojmljivo da neko ne može dobiti kredit jer je previše rizičan, niti da nevraćenje zajma povlači sa sobom aktiviranje hipoteka, pošto su partijske procedure bitnije od tržišnih načela.

Gomilanje ovakvih poslovnih poteza u službi „viših“ interesa dovodi do moralnog hazarda koji se u ekstremnijoj varijanti završi kao slučaj Agrobanka. Za napravljene dubioze odgovaraće tek pokoji nebitni činovnik ove neuspele priče, dok se niko neće mašiti demontiranja opasnog mehanizma koji će do istih grešaka dovesti sa nekim novim učesnicima.

Dakle, državi su potrebne banke u njenom vlasništvu isto koliko i fabrika bicikala, s tim da bi u potonjem slučaju bilo samo malo više poderanih kolena usled nekvalitetnih dvotočkaša. U prvom, ovom našem otužnom slučaju, gomilaju se neefikasni projekti, finansiraju propala preduzeća što u krajnjoj liniji vodi sve većim dubiozama u džepovima građana.

Jasno je da se ovde radi o „nebeskom“ narodu, ali čak i na njegovoj teritoriji je sasvim dovoljna jedna banka, ona centralna da reguliše čitav sistem. Samim preduzetništvom (bankarstvom) trebaju se baviti vlasnici kapitala i njihovi izabrani predstavnici, dok će konkurencija među ovim subjektima građanima doneti kudikamo više blagodeti od administrativnih mera kojekakvih državnih birokrata.