O pravim bankarima i katastrofalnim računima

Gospođa Božić nije na mestu direktorke Fond dočekala da se njena prognoza ostvari. Nedugo nakon tog razgovor smenjena je sa funkcije, ali je najavljenu katastrofu mogao da utvrdi državni revizor: kredit aprila 2010. godine dat Galeb grupu, o kojoj je i bila reč, za revitalizaciju „Zavarivača“ iz Vranja, neće moći da bude vraćen.

Tokom istog razgovora gospođa Božić u najmanju ruku, sa dosta rezerve se izjašnjavala i o bankarskom sektoru. Obećavala je da će na sednici Upravnog odbora fonda inicirati temu: „Neke poslovne banke koje daju garancije našim klijentima, po svom kapitalu, ne bi zadovoljile uslove da same dobiju naš kredit“. I još gore, rekla je gospođa Božić: „Ima u bankama menadžera koji se bave kreditiranjem privrede, a ne prave razliku između Zorke i Viskoze“.

Ali, valjda niko nije bezgrešan, pa je gospođa Božić dodala da je jedini pravi bankar Dušan Antonić, direktor Agrobanke! Antonić, višegodišnji bankar i jedan od retkih koji je na čelu svoje banke preživeo sve političke lomove poslednjih decenija, ovih je dana konačno postao poznat javnosti kad se njime i grupom njegovih saradnika u banci i van nje pozabavilo Tužilaštvo za organizovani kriminal zbog sumnje da su namerno oštetili banku za bar 200 miliona evra.

INFORMACIJE: Uvođenje prinudne uprave u Agrobanku iznenadilo je sve, a posle mesec dana utvrđena visina njenog gubitka zaprepastila je čak i Udruženje banaka Srbije. Kad slušate, recimo, skupštinska lamentiranja nad nezavisnošću raznih svetski plaćenih regulatornih i kontrolnih tela, uvereni ste da bar kad su gole cifre i žute pare u pitanju možete mirno da spavate. Ali nije tako. Iako se njene akcije prodaju na Beogradskoj berzi, ta banka ni jedan jedini put nije obavestila ni tu Berzu ni nadležnu Komisiju za hartije od vrednosti da ima nekih problema sa kontrolorima Narodne banke Srbije. A zakoni, rečeno je Danasu odmah po izbijanju afere, ne daju nikakve mogućnosti da zbog tog bude kažnjena. Mada sada tvrdi suprotno, sve do uvođenja prinudne uprave Narodna banka nije nijednim svojim dokumentom dala da se nasluti da sa poslovanjem te banke nešto nije u redu. Naprotiv, sama Agrobanka je za drugi kvartal 2011. godine prikazala dobit od 1,5 milijardi dinara, a u Izveštaju o kontroli banaka za drugo tromesečje iste godine, objavljenom 23. septembra, Narodna banka Srbije navodi pet banka najvećih gubitaša među kojima takođe nema Agrobanke. Već u Izveštaju NBS za treće tromesečje objavljenom 16. decembra Agrobanka je na prvom mestu gubitaša, a njena kapitalna adekvatnost dokumentima iz juna 2011. ocenjivana na nivou od 16 odsto, znači i viša od propisanih 12 odsto. Kad joj je šest meseci kasnije uvela prinudnu upravu, NBS je utvrdila da je ta adekvatnost u junu bila katastrofalnih 0,75 odsto!

POLITIKA: Čak i Danasovi sagovornici iz konkurentskih banaka neće propustiti da navedu da je sa Agrobankom đavo odneo šalu još pre nekoliko godina kada je država „odlučila da na nju stavi šapu“. U svim revizorskim izveštajima i današnjim raspravama o sudbini te banke ne propušta se podsećanje na kredit IBRD, koji je država plasirala preko te banke, a onda ga na način, koji očito pobuđuje sumnju, konvertovala u sopstveno vlasništvo u njoj od nešto preko 20 odsto. S obzirom na praksu prodaje svega što se u bankarskom sektoru moglo prodati, namera države da proda i Agrobanku je bila očita. Osim što se iscrpljivao u nastojanju da nadigra državu, menadžment Agrobanke je previše energije trošio i na nastojanje da spreči njeno takozvano neprijateljsko preuzimanje. Tadašnji guverner NBS Radovan Jelašić, koji nimalo nije mario za Ruse, dao je ipak svojevremeno dozvolu Moskovskoj banci da kupi banku u Srbiji. Na umu im je bila Agrobanka. Borba je bila ogorčena, a akcija Agrobanke na Beogradskoj berzi dostigla je januara 2007. godine 50.000 dinara, previše za bilo kog većeg kupca. Poređenja radi: ta je akcija februara 2011. godine vredela 9.100 dinara, a po uvođenju prinudne uprave padala je daleko ispod 2.500 dinara. Banka je, tvrde za Danas nesumnjivi bankarski stručnjaci, tako formirala vrlo rasutu vlasičku strukturu koja nije omogućavala formiranje jedinstvenog poslovnog interesa. Sadašnji sled događaja može biti dokaz i da menadžment nije propustio da to iskoristi i zloupotrebi.

LALE: Za najmanje trećinu gubitka Agrobanke od oko 290 miliona evra odgovorna je, po nalazu prinudne uprave koji pojedini akcionari Banke oštro osporavaju, pokojna poslovna imperija samo jednog čoveka - Radoslava Laleta Sekulića iz Ivanjice. Sekulićev slučaj trebalo bi i medijski i politički i finansijski posmatrati i sasvim posebno jer, ma koliko lokalan po poreklu izgledao, liči na hobotnicu koja se širi i čiji se pipci pronalaze gde god je neka finansijska frka. Posle Agrobanke, Laleta Sekulića sa kreditima koji mu se ne mogu naplatiti naći ćete i u Fondu za razvoj. Sekulić je davno bio na vrlo istaknutoj i u to vreme naročito probitačnoj fukciji direktora Savezne uprave carina, a prilično impozantne rezultate postigao je na jednim lokalnim izborima na ivanjičkom nivou. Navodno je svoje finansijere u Agrobanci i drugde impresionirao svojim švajcarskim poslovnim vezama, pa kad je skandal sa Agrobaom pukao, neki su njeni akcionari još gajili nadu da će Sekulić vratiti kapital iz Švajcarske u zemlju.

Prema informacijama Danasovih pouzdanih sagovornika, Radoslav Sekulić je sada vrlo ozbiljno bolestan čovek, a na poslovne sposobnosti njegovih naslednika ne bi trebalo računati. Tek način na koji je on dobijao kredite od Agrobanke skandalozan je pre svega po njihovoj smešnoj ili nikakvoj obezbeđenosti. Ne samo što je Agrobanka jedan kredit od 14 miliona evra dat Sekuliću konvertovala u hotel u Ivanjici ni približno iste vrednosti, nego je dala kredit od oko 40 miliona evra njegovoj firmi Product trade finance, koja je kao i većina ostalih sada u stečaju, a ta firma nema ama baš nikakve imovine niti kapitala, pa čak ni kancelarijski materijal.

OBEŠTEĆENJE: Ali, tabla sa imenom te fime dugo je visila na vili Laleta Sekulića u Krupanjskoj ulici na Dedinju, pored koje se nalazi još jedna vila takođe u njegovom vlasništvu, pa se samo po sebi nameće pitanje da li bi se ovoliki gubici umesto građanima Srbije preko poreza mogli naplatiti iz lične imovine i Sekulića i onih koji su mu kredite davali. Advokat Sava Anđelković napominje da se za dugove ili gubitke firme, po zakonu, odgovara samo imovinom koja je na firmu preneta, ali ne i ličnom. Osim ako sud utvrdi da je vršenjem krivičnog dela neko firmu oštetio ili drugome omogućio da na njen račun stekne protivpravnu dobit, što su slučajevi koji spadaju u nadležnost Tužilaštva za organizovani kriminal, koje se upravo bavi i slučajem Agrobanka.

Narodna banka je svojevremeno obavestila Danas i javnost da akcionari Agrobanke imaju pravo da tuže članove njenog Izvršnog i Upavnog odbora za povraćaj bonusa koje su dobili u vreme kad je gubitak Banke nastajao. Sadašnji Zakon o privrednim društvima, međutim, ima jednu začkoljicu koja je odlično funkcionisala kad je država bojkotovala skupštinu te banke na kojoj je deo akcionara tražio superviziju njenog poslovanja: ako se akcionar sa 10 odsto kapitala usprotivi zahtevu za naknadu štete, ništa od podnošenja tužbe.