Namigivanje slepima i dovikivanje gluvima

Nedavno usvajanje zakona o javno-privatnom partnerstvu poslednji je zakon nakon koga se ceo okvir za investicije u multifunkcionalnu sportsku infrastrukturu može smatrati potpunim i spremnim za primenu.

Dakle, više nema ničega što se čeka, nikakvog novog zakona koji je potreban da bi država počela sa procesom investicija u nove stadione. Sve što smo decenijama čekali, najzad je usvojeno.

Sada sledi zatvaranje priče o vlasništvu u klubovima, koja je uveliko u toku po postojećem, nedavno usvojenom Zakonu o sportu, i nakon toga ostaje raspisivanje međunarodnih tendera i poziv zainteresovanim investitorima za gradnju multifunkcionalnih sportskih objekata na svim raspoloživim lokacijama u gradovima širom Srbije.

Priča o vlasništvu Crvene zvezde i Partizana, takođe je više mit nego što je istinski složena i nerešiva. Često se čuje da su Crvena zvezda i Partizan suviše vredni, nekako globalno previše važni da bi mogli biti u vlasništvu jednog čoveka ili jedne kompanije.

Trenutno stanje u ova dva kluba mnogo je gore nego da su stvarno u vlasništvu jednog čoveka ili jedne kompanije, pošto bi u tom slučaju sasvim sigurno ozbiljnije branili sopstvene interese i imovinu.

Ovako, ova dva kluba de fakto su pod upravom jednog čoveka i jedne kompanije, Partizanom faktički neograničeno upravlja Dragan Đurić, dok u Crvenoj zvezdi vedri i oblači ruski Gasprom, uz malu napomenu da oni do te pozicije nisu došli tako što su pobedili na međunarodnom tenderu i platili poštenu cenu za vlasništvo nad tako velikim klubovima, već tako što su na mala vrata ušli do pozicije da faktički imaju sve instrumente vlasništva, ali bez obaveze da svojom imovinom garantuju za bilo kakve dugove koji pod njihovom upravom nastanu.

Tako je nedavno isplivalo na površinu da je aktuelna Gasprom uprava Crvene zvezde, na čelu sa Vladanom Lukićem, faktički uvećala dug ovog kluba sa 27 miliona evra na blizu 35 miliona evra, a da za to naravno niko nikada neće odgovarati.

Takođe, aktuelni predsednik Partizana godinama mudro ćuti o projektu stadiona Partizana, iako je i vrapcima na grani jasno da taj objekat već za dve godine neće biti sposoban da bude domaćin utakmicama po UEFA infrastrukturnim standardima.

Možda mudro ćuti i zato što mu je mnogo više stalo do planiranog Delta Planeta na Autokomandi, nego do interesa kluba koji bez ikakvih ograničenja vodi, a da Zekstra čak nije ni generalni sponzor Partizana. U isto vreme faktički vlasnik Partizana, koji nema para za generalno sponzorstvo kluba koji vodi, ima preko 3 miliona evra za zajedničku investiciju sa Delta Holdingom u tržni centar Boska u Banja Luci.

I još sada po nekom zakonu, Gasprom i Dragan Đurić treba sami da iniciraju privatizaciju i sebe smene sa položaja na koji su došli, što se neće desiti nikada. Upravo zato, država Srbija treba da obavesti javnost i strane investitore da li je FK Crvena zvezda još jedan NIS koji je bez tendera darovan na oltar borbe za teritorijalni integritet i državni suverenitet na Kosovu, ili je FK Crvena zvezda nacionalni resurs koji se ne može pokloniti bilo kojoj stranoj kompaniji za neko godišnje sponzorstvo koje ne pokriva ni jedan promil vrednosti tog kluba i njegove imovine.

Isto tako, država Srbija treba da obavesti javnost i strane investitore da li je FK Partizan faktički doniran jednoj kompaniji koja, za razliku od Gasproma, nema novca čak ni da bude generalni sponzor kluba, i koja faktički neograničeno raspolaže pravima prodaje igrača, nabavkom skupe opreme poput semafora, odlukama oko investicija.

Ako odgovor bude da to nije tako, onda je sasvim logično da država hitno inicira privatizaciju Crvene zvezde i Partizana, i sprovede transparentan proces nakon koga će oba kluba dobiti domaćinsko upravljanje od strane investitora koji su sposobni da infrastrukturno i ekonomski unaprede poslovanje tih klubova.

Ako odgovor ipak bude da to tako treba, ako odgovor bude dodatno državno stezanje medijske izolacije oko ove teme, jasno je da posledice neće biti nimalo naivne i da onda ne treba da bude čudno ukoliko Srbija kao država, zaista ostane potpuno van svih evropskih tokova u sportu i van svih ostalih integracija u civilizovani svet Evrope.

Neće tu biti kriva ni Angela Merkel, niti zavera svetskih moćnika, niti ikoga treba da čudi što niko više neće hteti da finansira bilo kakvim fondovima državu koja tako galantno poklanja svoje ekonomske resurse. Jednostavno, nikome neće trebati trojanski konj Rusije u Evropskoj uniji, niti država kojom vladaju privatni interesi tajkuna do tačke da se s pravom postavlja pitanje ima li smisla uopšte organizovati izbore, kada bez obzira na ishod, isti ljudi već skoro deceniju vladaju čak i ne izlazeći na izbore.

Ljudi koji niti plaćaju poreze, niti doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje svojih zaposlenih, dok je sav taj kriminal zakonski podveden pod podatak koji je državna tajna, i uprkos višemesečnim najavama, još uvek ta tajnost opstaje kao deo zakona, bez ikakve naznake kada će biti ukinuta.

Upravo zato, ne čudi što Gaspromova Crvena Zvezda i Đurićev Partizan, nisu našli ništa bitno i pažnje vredno na Sajmu Ekonomija sporta. Šta će njima korporativni sponzori, medijski i komercijalni prihodi, investitori u stadione ili kompanije koje proizvode opremu, proizvode i usluge neophodne za ekonomski održive sportske objekte? Oni već imaju sve što im treba, neko im je to poklonio, i njima ekonomija sporta treba koliko i lanjski sneg.

Takođe, Sajam Ekonomija sporta nije bio zanimljiv ni lavovskom delu državnog aparata Srbije i grada Beograda, pošto je očigledno da događaj koji promoviše američke i britanske investicione modele u sportskoj infrastrukturi, nije ni približno tako privlačan, kao otvaranje nekog divnog gasovoda koji ima samo jednu manu, a to je da tu cenu grejanja i tih divnih investicija, ni građani ni privreda Srbije više ne mogu da plate, već masovno prelaze na grejanje na struju.

Upravo zato, prvi međunarodni sajam Ekonomija sporta, bio je jako poučan događaj, koji je onima koji žele da vide, pokazao jako puno toga o Srbiji, ali i njenoj vlasti,ekonomiji i sportu.

Pokazao je da uprkos svemu, u Srbiji ima i te kako puno razumnih i pametnih ljudi koje boli poražavajuće stanje sporta i sportske infrastrukture, i koji su spremni da se odmah uključe u menjanje ovog stanja nabolje. Videlo se da Srbija ima veliki ekonomski resurs na raspolaganju, i da ostaje da se vidi hoće li i njega proćerdati, i u jeku najžešće ekonomske krize, uništiti jednu od retkih realnih investicionih prilika koje joj stoje na raspolaganju.

Stotine sportskih objekata širom Srbije čekaju na investicije koje ih mogu transformisati u objekte koji više nikada neće biti rashod za državni budžet, već izvor budžetskih i poreskih prihoda, i hiljada novih radnih mesta tokom cele godine. Sajam Ekonomija sporta bio je tu da pokaže da je nešto tako i te kako moguće u jednoj normalnoj zemlji, koja ozbiljno koristi svoje sportske i ekonomske resurse. Hoće li to biti dovoljno, ili će se i ovaj skup pokazati kao još jedno namigivanje slepima i dovikivanje gluvima, videćemo.