Ko je zapalio žito?

Vlada Srbije je trećeg avgusta donela uredbu po kojoj se zabranjuje izvoz žitarica, kukuruza, pšenice, soje i suncokreta – četri najvažnije ratarske kulture. Zašto?

Uroš DavidovićIzvor: B92
Podeli

Postoji više uglova sa kojih donošenje uredbe može da se sagleda. Ono što se postavlja kao pitanje je ko sve može da ima koristi od uredbe, a ko može da na ovaj ili onaj način pretrpi štetu.

S obzirom da je uredba donešena na inicijativu Ministarstva poljoprivrede, najviše pitanja o tome koliko je uredba dobra ili loša se upravo čulo sa te strane, od poljoprivrednika, kojih se uredba najviše tiče.

Ali, pre nego što počnemo da analiziramo ko je „dobar“, a ko „loš“ zbog uredbe, trebalo bi pogledati šta sve može ili treba da usledi kao posledica uredbe, kao i u kakvim okolnostima je uopšte počelo da se razmišlja o zabrani izvoza.

Gladna godina?

Žetva pšenice je po onome što je moglo da se vidi na poljima bila prilično mršava, a prosečna po zvaničnom izveštaju ministarstva poljoprivrede. Nije bila katastrofalna, kako su neki očekivali, međutim prinosi su uglavnom bili ispod prosečnih.

Zvanično, Srbija je požnjela pšenice sa 550 hiljada hektara, nešto preko dva miliona tona. Ovo nije tako loše, posebno ako imamo u vidu da su naše godišnje potrebe oko 1,7 miliona tona. Dakle pšenice je,makar prema zvaničnim statistikama bilo za izvoz.

Pre same žetve predstavnici žitomlinske industrije i vlasnici silosa su pokušali da se dogovore u vezi otkupne cene pšenice. Poenta sastanka je bila da se nađe način da se kontroliše cena pšenice u otkupu na iznos između devet i deset dinara.

Problem je nastao kada su veliki potencijalni, novi izvoznici pšenice, pre svega MK komerc objavili da ne žele da se pridržavaju dogovora i da će plaćati pšenicu po ceni koja bi im izvoz učinila isplativim. Na kraju, tržište je uradilo svoje tako da se pšenica od kraja do kraja i od silosa do silosa plaćala između 10,2 i 12 dinara pri kraju žetve.

Ono što je kao pojava bilo primetno je da dosta poljoprivrednika odlučilo da čuva svoju pšenicu. Ova pojava, mada je izuzetno razumna i logična s obzirom na variranje cena pšenice u zavisnosti od doba godine sve do ove godine nije bila uobičajena.

Glavni, uslovno rečeno, problem sa žetvom pšenice je to što je to prva ratarska žetva – najveći broj manjih poljoprivrednika je u vreme kada žetva pada finansijski iscrpen i želi da što pre dođe do gotovog novca. Upravo iz toga razloga je uobičajeno da mlinari za vreme do žetve otkupe sve ostatke prošlogodišnjeg roda, a do kraja žetve najveći deo roda iz te godine.

Ipak, poučeni iskustvima iz ranijih godina i subvencijama za čuvanje pšenice ministarstva poljoprivrede u predhodnom sazivu, dosta njih se odlučilo da svoje žito sačuva. Međutim, to im nije uvek uspevalo.

Do ove sezone najveći deo skladišnih kapaciteta koji postoji u Srbiji je privatizovan. Novi vlasnici silosa su u dosta slučajeva jednostavno odbili da čuvaju žito ili su cene čuvanja bile tako visoke da su destimulisale poljoprivrednike. Ipak i pored uglavnom nefer odnosa silosa prema poljoprivrednicima oko pola miliona tona pšenice je ostalo na čuvanju.

Pri kraju žetve se javlja novi momenat. Postalo je očigledno da je žetva loša u celom regionu, možda čak i lošija nego u Srbiji. Šta više, postoji nedostatak pšenice u celom svetu. Najveći svetski izvoznici SAD, Kanada, Australija najavljuju da će smanjiti kvote za izvoz ove godine. Iz toga razloga cena pšenice na berzama počinje da raste i dostiže rekordni nivo za poslednjih 14 godina.

Pšenica postaje iznenada veoma privlačna za izvoz, ali to podiže i cenu na tržištu Srbije. Izveštaji medija uz stalne konstatacije o lošoj žetvi, podgrevaju osećaj da postoji manjak pšenice. Do donošenja uredbe izveženo je preko 300 hiljada tona pšenice, ali u tom momentu, zbog panike koja je zavladala na tržištu Srbije, cena pšenice toliko raste da izvoz čini skoro neprofitabilnim.

U momentu pred samo donošenje uredbe cena pšenice na Čikaškoj berzi je 14,5 dinara, na Budimpeštanskoj berzi je nešto preko 15 dinara, a u Srbiji je otprilike između te dve cene.

Zbog skoka cene pšenice raste i cena brašna što pokreće pitanja o opravdanosti cene hleba. To pitanje nije novo. I prošle godine, kada je cena pšenica bila nešto iznad devet dinara, privatni pekari su zahtevali korigovanje cena hleba, koje je zahvaljujući reakciji vlade i izdavanju pšenice iz robnih rezervi izbegnuto.

Mediji su se u toku „mrtve“ sezone godišnjih odmora, u nedostatku tema posvetili pričima o suši i predstojećoj katastrofi i poskupljenjima, što dodatno podgreva strahovanja o nedostatku pšenice.

Zbog suše se očekuje veoma loša žetva svih ostalih žitarica, kukuruza, soje, suncokreta. Vlada se plaši da bi podizanje cene hrane moglo da podigne stopu inflacije. Industrija prerade hrane se plaši da bi mogla da ostane bez sirovina ili da će morati da ih uvozi po visokim cenama.

Naše uljare su izvoznici ulja, ali pri tome i uvoznici sirovine. Prošle godine smo izvezli suncokret iz Ukrajine. Prerađivački kapaciteti prevazilaze domaću proizvodnju čak i u normalnim godinama, a ove godine ne samo da se očekuje loša žetva već je i suncokretom posejano 30 odsto manje površina nego prošle.

Prozvođači stočne hrane su takođe u panici, jer zbog rekordno visokih cena kukuruza moraju da podignu cenu koncentrata. Posledično, moraju da skoče otkupne cena mesa, a klaničari podižu svoje cene jer je i njima poskupela sirovina.

Građani su uplašeni i nezadovoljni najavljivanim porastom cena. I tako, trećeg avgusta doneta je uredba kojom se zabranjuje izvoz pšenice kukuruza, suncokreta i soje u sledeća tri meseca.

Ko je izgubio?

Svako bi pomislio da su najugroženije firme koje se bave izvozom pšenice, jer je njima nešto zabranjeno. Međutim, ovo ne mora da bude baš tačno. U momentu kada je uredba donešena cena pšenice je bila toliko visoka na domaćem tržištu da je bilo skoro besmisleno izvoziti je.

Dakle, izvoznici pšenice ne gube ništa specijalno. Čak šta više, ugovori i dogovori koji postoje o izvozu sada ne moraju da se poštuju – pošto je delovala „vis major“ – u ovom slučaju Vlada.

Interesatno je da je većina izvoznika zapravo pozdravila odluku vlade. Da li samo zbog fer i korektnih odnosa i razvijene svesti o opštem dobru?

Da li gube mlinari? Pa, ne baš. Oni su i onako svu pšenicu otkupili po ceni od oko 10,5 do 11 dinara. Oni sigurno imaju zaradu. Ukoliko cena pšenice i padne kao posledica uredbe – to neće biti značajno za njih.

A postoji i jedna stvarno dobra okolnost za njih. Uredba važi na tri meseca. Oni ionako čuvaju žito. Većina njih ga i onako ne bi prodala „u celosti“, već samo da podmiri svoje troškove i trenutne potrebe.

S druge strane, uredba je donešena, u neku ruku pod pritiskom javnosti tj. potrošača uplašenih da će morati da plaćaju više za svoju hranu. Šta su oni dobili ?

Poskupljenje hleba koje je najavljeno mora da se dogodi, ekonomski uzevši trebalo je da se dogodi i mnogo pre. Poskupljenja mesa takođe. Zapravo ne postoji nijedna zakonska prepreka da ne poskupe i ulje i šećer, što će se najverovatnije i dogoditi.

Kada se granice budu otvorile za tri meseca osim ukoliko ne bude nove subvencije vlade, cene na tržištu prehrambenih proizvoda će se formirati slobodno.

Dakle, ko je dobio?

Setimo se podatka da poljoprivrednici čuvaju pola miliona tona žita. Njima je novac itekako potreban. Finansijski nisu dovoljno snažni da duže čuvaju žito zbog visokih cena skladištenja. Moraju da ga prodaju mlinarima.

Ali, naravno, s obzirom da cena pšenice pada moraće da ga prodaju po, doduše višim cenama nego u žetvi, ali opet nižim od onih koje su mogle da postignu i vrlo verovatno po nižim cenama nego na svetskom tržištu.

Za tri meseca, kada izvoz ponovo bude dozvoljen, njihovo žito če biti prodato po cenama koje će sigurno biti više. Međutim, neće ga prodati oni – već trgovci.

Ali, to nije jedino važno. Bliži se žetva suncokreta. U okruženju su cene zrna dostigle neverovatnih 400 dolara po toni. Istovremeno u Srbiji je svega deset posto površina rađeno u kooperaciji, gde će uljare dobiti sirovinu po ceni od 175 evra po toni.

Zahvaljujući uredbi poljoprivrednici će prodavati suncokret po cenama koje su niže nego u okruženju i uljare će dobiti jeftine sirovine. Isto važi i za soju i kukuruz.

Tokom tri meseca koliko će uredba biti na snazi – cena žitarica u Srbiji će višestruko pasti u odnosu na cenu na svetskom tržištu. Poljoprivrednici će prodati svoj rod po veoma niskim cenama. Uredba će prerađivačkoj industriji omogućiti da dodje do jeftinih sirovina.

Kada se granice ponovo otvore za tri meseca proizvodi i sirovine koje su otkupljene po veoma niskim cenama biće veoma konkurentni na svetskom tržištu.

Zapravo, prodaja pšenice i kukuruza bi mogla da tada bude dobar posao. Izvoz ulja takođe. Uljare ne samo da su imale jeftine sirovine već imaju i subvencije vlade od deset odsto za izvoz ulja. Biće zarade.

I, ako ste pročitali sve ove stvari, osnovna pitanja su - da li je vlada u ovom slučaju veliki zli vuk koji je na uštrb seljaka odlučio da pomogne jednoj od najmoćnijih industrija u Srbiji, kao i da li je to usluga koju su finansijeri predizbornih kampanja tražili od pobednika ?

Možda ima istine u tome, ali Vlada je donela uredbu da bi zaštitila ekonomiju, potrošače.

Najspornije je ograničeno vremensko trajanje. Šta će se dogoditi za tri meseca?

Sa druge strane, vlada jedne zemlje i industrija ne bi trebalo da budu sukobljeni. Logično je i da vlada brine o interesu industrije.

Alternativni scenario

Da bi pokušali da se još malo približimo nekim odgovorima, trebalo bi da prepoznamo šta bi se dogodilo da vlada nije donela uredbu? Da su izvoznici izvezli žito da li bi narod ostao gladan?

Ne baš. Cena pšenice je u vreme donošenja uredbe već bila nestimulativna za izvoz. Šta više, u ovom momentu posle donošenja uredbe je potpuno ista kao cena pšenice iz uvoza.

Da li bi srpski stočari ostali bez kukuruza? Ne bi. Žetva kukuruza će biti veoma loša i oko toga se svi slažu, ali opet kukuruza ima dovoljno za domaće potrebe. Cena kukuruza bi rasla dok se ne poklopi sa cenom na svetskom tržištu i tu bi morala da stane.

Fabrike stočne hrane bi morale da podignu cene koncentrata, stočari bi morali da podignu cene stoke, skočila bi cena mesa – ali to se već i onako dogodilo.

Uljare bi morale da plate više za soju i suncokret i moralo bi da dodje do rasta cena ulja? Vrlo verovatno. Ali sa druge strane – da li će neko sada sprečiti uljare da podignu cenu ulja?

I na kraju – šta je sa slobodnim tržitem, trgovinom? Možda zapravo sve može da poprimi izvestan smisao? Ako...

Jedna stvar povlači drugu sa sobom. Ako se vlada odlučila na mere kojima je praktično naredila poljoprivrednicima da jeftino prodaju svoje proizvode da li će to uraditi i sa prerađivačkom industrijom?

Da li će za tri meseca da bude zabranjen izvoz ulja, brašna, stočne hrane, mesa? Ako je odgovor da – onda je sve u redu – uredba ima smisla.

Komentar

Goran Nikolić: Ne dirajte dinar!

Neretko se mogu čuti zahtevi „nadri-ekonomista“ da dinar devalvira i do 120 za evro, koji uz to, predviđaju da će uskoro doći do neodrživih otplata rata spoljnog duga, te da će zemlja upasti u finansijsku, odnosno platnobilansnu krizu.

Komentar četvrtak 19.07. 09:24 Komentara: 42

Implikacije novog spoljnog zaduživanja

Na početku juna, odnosno poslednjeg dana maja 2007. spoljni dug iznosi 20,2 mlrd. dolara (od toga spoljni dug privatnog sektora iznosi čak 11,8 mlrd dolara*), što je blag rast u odnosu na kraj 2006 (19,6 mlrd. dolara), ali treba imati u vidu prevremenu otplatu MMF-u.

Komentar subota 7.07. 14:54 Komentara: 18

Srbijo – oslobodi ekonomski potencijal!

Prošle godine, kupovna moć građana Srbije bila je dva puta manja od kupovne moći građana Hrvatske, nešto manja od jedne trećine kupovne moći građana Slovenije, i manje od jedne četvrtine prosečnog građanina Evro-zone.

Komentar petak 29.06. 17:31 Komentara: 5

Budžet potiskuje ekonomske kontroverze

Čini se da se previše prostora daje kritici NIP-a koji deluje patuljasto (preko tri puta manji) spram rastućih izdvajanja za zarade iz budžeta (rast od čak 22%). Pored toga, niko da naglasi akutan problem interne budžetske kontrole gde debelo zaostajemo za susednim zemljama.

Komentar utorak 26.06. 10:12 Komentara: 8

„Udobna“ fotelja portfolio menadžera

Kada je prošle godine u maju mesecu Komisija za hartije od vrednosti objavila prvi poziv za polaganje ispita za portfolio menadžera, nije bilo puno onih koji su na to obratili pažnju. Naime, poziv je bio upućen samo onima koji su u tom trenutku imali položen barem jedan od tri nivoa ispita za CFA licencu, svetski najpriznatiju u oblasti investicionog odlučivanja.

Komentar ponedeljak 18.06. 17:42 Komentara: 23

Koliko ima kocke u berzanskoj igri?

Dani u kojima su berzanski gubici češća pojava od osmeha na licima investitora nanovo aktuelizuju pitanje sličnosti berze sa kockarskom igrom. I dok je veoma očito da je sreća preko potrebna i jednim i drugim igračima a da je količina strasti često podjednako intezivna, pravo pitanje je koliko suštinske sličnosti imaju ove dve društvene pojave. Verovali ili ne, kao malo stvari u ovoj zemlji, upravo samo od vas zavisi da li će berzanska trgovina sadržati primese kazina ili će imati veoma malo dodirnih tačaka.

Komentar četvrtak 31.05. 08:56 Komentara: 10

Izbegnuta katastrofa

U negativnom scenariju došlo bi do pada kreditnog rejtinga zemlje, poskupljivanja ino-kredita, povlačenja kapitala (koji, jednostavno, odlazi u druge zemlje) i rapidnog smanjivanja investicija. Ono što što sledi je, na prvi pogled, paradoksalno: pad uvoza, i to zato što nećemo imati čime da ga isfinansiramo. A kada pada uvoz repromaterijala i energije smanjuje se industrijska produkcija, izvoz, BDP i plate.

Komentar utorak 15.05. 09:37 Komentara: 21

Korekcija, pa šta?

Svega nekoliko vihornih dana na Beogradskoj berzi bilo je dovoljno da ispari optimizam investitora koji je bio glavna karakteristika domaćeg tržišta od početka godine. Činjenicu da je Beogradska berza postala efikasno tržište kapitala koje je u stanju da anticipira društveno politička kretanja i promtno reaguje na povećani rizik malo ko je shvatio kao pozitivnu i utešnu okolnost.

Komentar četvrtak 10.05. 11:07 Komentara: 14