Bitka za Kolubaru Džordža Ilića

"Nisam Rokfeler koji se vraća u Srbiju zbog para", kaže pedesetjednogodišnji razbarušeni umetnik, diplomac na Univerzitetu Kolumbija, vlasnik američkog i srpskog pasoša. Džordž u svojoj akten tašni, prepunoj starih fotografija iz doba Kraljevine Jugoslavije, poseduje papire koji bi mogli da ga kandiduju za budućeg vlasnika dela džinovskog površinskog kopa kojim godinama traljavo upravlja država. Priča seže u tridesete godine, kada je njegov pradeda po majci Milan Dimić, zajedno sa svojim rođakom Stojanom Antonovićem, dobio zvanično prvu koncesiju, u ime kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, na kopanje, vađenje i obdelovanje ruda i kopova u ataru opštine Velikocrljenske i Vreočke, Sreza kolubarskog, Oblasti podunavske, u veličini od pet miliona kvadratnih metara, ili 50 rudnih polja.

Ugovor o koncesiji potpisao je tadašnji ministar šuma i rudnika Petar Marković. U dokumentima je zavedena 1924. godina, a potom i 1936. Koncesija važi 50 godina.

"Dobivši koncesiju, pradeda je počeo da kupuje zgrade po Beogradu. Postao je vlasnik Prometne štedionice i većinski akcionar Vračarske štedionice. Poslove je preuzimao i njegov sin, a moj deda Radoslav, poslanik u tadašnjoj Skupštini Jugoslavije", priča Džordž Ilić.

Dolazi Drugi svetski rat, Džordž tvrdi da njegov deda džabe daje ugalj Beogradu da bi se grejao, eksploatacija se nastavlja, ali stari Radoslav održava sve vreme i paralelne veze sa pokretom Draže Mihailovića. U priču se ubacuje i Ilićev otac Milorad sa Dražinim ovlašćenjem da operiše po čitavoj Srbiji, kao veza sa britanskom obaveštajnom misijom, koja balansira između četnika i partizanskih jedinica Josipa Broza Tita.

Ovo je manje važno, ali daje dozu neophodnog melodramskog začina: Milorad se tokom tajnih poseta Beogradu, kada preuzima zlato za Dražine gerilce od koncesionara Kolubare, zaljubljuje u Džordžovu majku Sofiju Dimić.

Ali, Gestapo početkom 1944. godine zbog saradnje sa Dražom hapsi Radoslava Dimića i sprovodi ga u koncentracioni logor Dahau. Nevolje bogatih industrijalaca se nastavljaju kada, po završetku rata, oslobodioci Odlukom Ministarstva rudarstva DFJ od 28. maja 1945. stavljaju rudnik pod prinudnu upravu. Osuđuju Radoslava, proglašavaju ga za državnog neprijatelja, oduzimaju mu svu imovinu, uključujući i posede u Kolubarskom basenu.

"Moj deda posle rata odlazi u Brisel. Pridružuju mu se moja baka i majka, koje su preko Trsta, pa kampa u Bolonji, stigle u Belgiju. Otac mi je pobegao u Švajcarsku. Radoslav Dimić umire u Belgiji 1953. godine. Ostatak porodice odlazi u SAD, otac završava Harvard i bavi se biznisom. Umro je u Parizu 1993. godine. Moja majka živi u Sidneju ali ne zaboravlja Srbiju. Njen punomoćnik podneo je zahtev za rehabilitaciju moga dede 2006. godine, a dve godine kasnije, on je rehabilitovan u Okružnom sudu u Beogradu".

Time su, smatraju punomoćnici, ništavne odluke Okružnog suda iz 1946. i 1947. godine, uključujući i rešenje konfiskacije imovine koja se odnosi na Kolubarski basen, odnosno rudnik Crljeni koji se nalazi na teritoriji opštine Lazarevac.

"Preko ostavinskog rešenja iz 2008. godine, potvrđeno je da je moja majka, Sofija Ilić, rođena Dimić, jedini naslednik imovine. Zakon o konfiskaciji imovine od 12. juna 1945. godine, po kome je postupano prilikom konfiskacije, još je na snazi. U članu 6. se navodi da u slučaju oslobađajuće presude ili poništenja odluke o konfiskaciji, konfiskovana imovina mora biti vraćena vlasnicima", nonšalantno citira Džordž Ilić.

Njegova samouverenost potiče i iz činjenice da je američki državljanin. Više puta je o svojoj strategiji u bici za Kolubaru razgovarao sa predstavnicima Stejt departmenta i ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu.

"Dužnost države je da nas obešteti. To može biti u naturi. Sve što nema novih titulara, da se vrati. Drugo rešenje je kompenzacija za državnu imovinu iste vrednosti kao što je oteta, a treće je obeštećenje u novcu, prema tržišnoj vrednosti, kamatama i izgubljenoj dobiti, u razumnom roku", preporučuje „novi regrut na kolubarskom frontu”.

Pošto su šanse da vlada ispuni njegove urgentne zahteve prilično tanke, s obzirom na crnu rupu koja zjapi u budžetu, on spokojno nagoveštava sledeći scenario. Kada iscrpi sva pravna sredstva u Srbiji, korak po korak će ići evropskim institucijama, zadnja pošta Evropski sud za ljudska prava u Strazburu.