Biz - B92.net

Srbin u Silicijumskoj dolini: Bitkoin je budućnost

Na virtuelnoj realnosti će se praviti realne poslovne imperije

Mijat Lakićević, Novi magazin
Podeli

Do januara ove godine Lazar Stojković je radio na UC Berkeley School of Information na poziciji asistenta Mortena Hansena, jednog od najistaknutijih profesora menadžmenta u svetu. U martu se, međutim, odlučuje da napusti akademsku karijeru i zauzima poziciju glavnog dizajnera proizvoda u jednom novom start-apu u San Francisku. Ono što za sada o tome može da kaže jeste da je okupljen “fantastičan tim” (o čemu, recimo, govori podatak da je “prethodna kompanija koju je osnovao naš CEO 2013. godine prodata za preko 200 miliona dolara”) u koji su investirale neke od najznačajnijih američkih “venture capital” firmi: Founder Collective (investirali u Uber, BuzzFeed, Periscope, IFTTT, Venmo, Vimeo, itd), General Catalyst (investirali u Airbnb, Snapchat, itd.); Formation 8 (investirali u Oculus). Pored toga, međutim, sagovornik Novog magazina nije izgubio sve veze sa Srbijom, naprotiv; trenutno kao mentor u beogradskom ICT Habu, ali i na druge načine, pomaže razvoj start-ap kompanija i povezivanje naše tehnološke zajednice sa Silicijumskom dolinom.

U SAD ima mnogo naših ljudi, naročito u oblasti visokih tehnologija, ali povratne sprege nema. Dačić je pre dve godine bio u SAD na investicionoj konferenciji, kakvi su efekti?

Efekti su svakako dobri za Dačića i pripadnike državne delegacije koja je turistički obišla Zapadnu obalu. Ni Majkrosoft nije loše prošao, jer mu je tadašnji predsednik Vlade usput ostavio još novca srpskih poreskih obveznika. Sve u svemu, ceo taj put mogao bi da se okvalifikuje više kao “shopping trip” za trošenje novca, nego kao investiciona konferencija za njegovo privlačenje. Osim toga, sam događaj u San Francisku bio je amaterski organizovan – niti je imao bilo kakav publicitet u lokalnim medijima, niti je postojala vidljivost u ovdašnjoj tehnološkoj zajednici.

Veću korist od toga donela je majska poseta mojih prijatelja iz 500 Start-ups, drugog najboljeg start-ap akceleratora u svetu, zvezdarskom ICT Habu. Osim predavanja koje su održali start-apima u Beogradu i Novom Sadu, njih trojica su tom prilikom odlučili da 500 Start-ups investira u TruckTrack Vuka Nikolića. Kasnije se jedan od njih odlučio i da kupi stan u Beogradu, jer se potpuno zaljubio u atmosferu srpske prestonice. To su direktne strane investicije, a ne politički marketing.

Što se povratne sprege između tehnološke dijaspore i Srbije tiče, ne bih se složio da ona uopšte ne postoji, ona je samo u skladu sa opštim privrednim okruženjem u zemlji.

Kakva je na osnovu vašeg iskustva ta poslovna klima?

Poslovnu klimu u Srbiji karakterišu: neefikasnost javne uprave i gomila nepotrebne birokratije; arhaičan sistem obrazovanja, uglavnom neprilagođen potrebama tržišta, koji ne proizvodi dovoljno kvalifikovane radne snage; sporost sudova i proizvoljno tumačenje čak i onih relativno savremenih zakona. Uvek se setim onih momaka koji su završili u zatvoru zbog affiliate sajta i dečka kome je tržišni inspektor uručio pozamašnu kaznu za obavljanje delatnosti za koju nije registrovan zbog 10 evra koje je dotični zaradio za godinu dana od specijalizovanog bloga o parfemima. Ako postoji nerazumevanje za bilo kakvo tehnološko preduzetništvo, čak i na tom najnižem nivou, šta onda reći za ozbiljnije poslove?

Kad ste već pomenuli visoke tehnologije, u Srbiji se mnogo govori da je to naša šansa, primer koji ste pomenuli to demantuje.

I ne samo to. U Srbiji nema propisa koji bi potpomogli dalji razvoj tehnološke industrije. Na primer, Srbija još uvek nema pravni ekvivalent “safe harbor” stavki iz američkog Digital milenijum kopirajt akta (Digital Millenium Copyright Act – DMCA), koji je na snazi još od 1998. godine, a predstavlja zakonski mehanizam zaštite za kreatore digitalnih proizvoda od pokušaja drugih da zloupotrebe njihove mobilne aplikacije.

Sa druge strane, ima mnogo propisa koji sprečavaju bilo kakav napredak u određenim oblastima, u čemu ubedljivo prednjači Narodna banka Srbije. Moj omiljeni primer čak nije ni ceo onaj višegodišnji cirkus sa PayPalom koji je nastao zbog zakona o deviznom poslovanju, već zabrana NBS da domaća pravna lica imaju bilo kakve veze sa bitkoinom. Čisto da stavimo stvari u perspektivu, dotična tehnološka inovacija koju po značaju mnogi ovde upoređuju sa World Wide Webom, počinje polako da menja kompletan dosadašnji finansijski sistem i, sa investicijama od blizu 360 miliona dolara, samo od početka ove godine predstavlja ubedljivo najbrže rastuću tehnološku oblast u svetu kada je reč o investiranje u start-apove. Naravno, od toga ni dinar neće završiti u Srbiji.

Posledice?

Nerazumevanje da u današnjem globalizovanom svetu niko ko se bavi tehnologijom jednostavno ne mora da trpi sve ovo gore pobrojano. Zahvaljujući poslovanju koje nije vezano za fizičku lokaciju, svako ima slobodu da bilo kada želi izmesti svoj biznis gde god poželi, a sa njim i kompletne poreske i druge prihode za zemlju u kojoj je biznis registrovan. I ljudi to i rade. Čim se pojave bilo kakvi prihodi, gotovo svi koji imaju veze sa tehnologijom – od frilensera do preduzetnika – Srbiji se zahvale na saradnji, zatvore firmu tu i otvore preko Interneta kompaniju u Delaveru, Singapuru ili negde drugde, jer im jednostavno ne pada na pamet da finansiraju postojeći sistem u Srbiji. Ubrzo nakon što se biznis izmesti iz Srbije, dobar deo shvati da ni oni ne moraju baš da budu tu, nakon čega sledi emigracija.

Najalarmantnija stvar u vezi sa ovim poslednjim je što se uopšte ne radi o običnim inženjerima, koji ionako odlaze u ogromnom broju već skoro 25 godina i čija svaka kupljena karta u jednom pravcu, bar u slučaju IT stručnjaka, Srbiju košta između 50 i 100 hiljada evra, jer je to cena njihovog obrazovanja. Ne, ovde je reč o preduzetnicima koji pokreću nove poslove, stvaraju vrednost, otvaraju nova radna mesta. A svako radno mesto u tehnološkoj industriji u proseku kreira još 4,3 druga radna mesta u privredi, dok, na primer, svako radno mesto u proizvodnji kreira samo 1,4 druga mesta. Njihov egzodus – koji se, bar sudeći po krugu ljudi koje poznajem, samo ubrzava poslednjih godina – ne samo da dugoročno znači ogroman finansijski gubitak za zemlju, već predstavlja i svojevrsnu nacionalnu katastrofu.

Dakle, povratne sprege nema, jer se oni ne vraćaju u Srbiju?

Zbog svih ovih stvari o kojima sam govorio retko kome ko je iole profesionalno ostvaren u inostranstvu uopšte pada na pamet da se vraća i pokreće bilo kakav biznis iz Srbije. Umesto toga, ljudi se odlučuju za nešto drugo: osnivaju kompanije tamo gde je poslovna klima dobra, što znači ne u Srbiji, a onda Srbiju koriste kao neku vrstu domaće autsorsing destinacije. Odnos cena-kvalitet tu je zaista odličan. Na primer, za godišnju platu jednog dobrog softverskog inženjera u San Francisku, u Beogradu se može zaposliti ceo tim.

Naravno, američke kompanije koje su osnovali naši ljudi koriste to kao “tajno oružje”, pa se tako, na primer, ceo razvojni tim veoma uspešnog start-apa Frejm iz Silicijumske doline nalazi u Nišu, jer je odatle njegov osnivač Nikola Božinović, koji inače već gotovo 20 godina živi u Americi. Takvih primera ima mnogo. Poznajem nekolicinu ljudi koji su potrošili bukvalno milione dolara na autsorsing u Srbiji tokom poslednjih desetak godina. Oni bi vrlo rado investirali u srpske start-apove, i ne samo oni, ali je ponuda još uvek jako tanka, poslovna klima nikome ne uliva poverenje, a start-ap ekosistem je u ranoj fazi razvoja, pa do tih transakcija još uvek ne dolazi u nekom značajnijem broju.

Start-ap eko sistem. Šta pod tim podrazumevate?

To znači, prvo, konačan prestanak maštanja o reindustrijalizaciji koju će doneti neki krupni investitori iz inostranstva. Oni se ionako, bar u novijoj istoriji Srbije, nikada nisu pojavljivali bez debelih subvencija i ekspresnog proglašavanja njihovih ugovora državnom tajnom. Drugo, to znači prepoznavanje resursa kojima raspolažemo, dakle pametnih mladih ljudi koji se bave tehnologijom, s jedne strane, i pružanje tim ljudima najboljih uslova za život i rad, sa druge, umesto da im se i jedno i drugo na svakom koraku otežava.

Na primer, šta bi se desilo kada bismo u Novom Sadu umesto brojnih postojećih firmi koje se bave autsorsing uslugama imali stotinjak kompanija fokusiranih na proizvode kao što je Eipix? Odgovor: imali bismo oko 15.000 novih radnih mesta, veoma bogatu prestonicu Pokrajine, visok rast životnog standarda u tom delu zemlje i mnogo naplaćenog poreza.

Ta prilika neće trajati večito. Procenat mladih preduzetnika kojima je jedini cilj da odu iz zemlje, jer u njoj ne vide nikakvu perspektivu, iz godine u godinu raste. Strani investicioni fondovi bukvalno otimaju najperspektivnije nove srpske start-apove. Na primer, bugarski Eleven raspolaže sa desetak miliona evra kapitala, mahom iz evropskih fondova. U okruženju koje im ne nudi baš ništa osim problema, tridesetak najzanimljivijih srpskih start-apova prodalo je svoje vlasničke udele Elevenu uz obavezu preseljenja u Sofiju, ruku na srce, uglavnom privremenog. Ko zna koliko će novih kompanija, koje bi mogle da budu novi Nordeusi, Srbija zbog toga izgubiti u korist svog istočnog suseda?

I vi spadate u grupu mladih ljudi koje opisujete. Opisali ste i razloge zbog kojih se odlazi. Ipak, konkretno, zašto ste vi otišli iz Srbije?

Kao što ste rekli, otišao sam iz svih onih na početku ovog razgovora navedenih razloga, plus opšta društvena klima koja je, nažalost, izuzetno nezdrava. Iako ima solidan potencijal da bude lepo mesto za život i posao, zemlja u kojoj sam rođen postala je udžbenički primer negativne društvene selekcije i jednostavno nije zemlja u kojoj želim da živim i u kojoj bih jednog dana trebalo da odgajam svoju decu.

Šta ste pronašli u Americi?

U Zalivskoj oblasti San Franciska pronašao sam jedno napredno, stimulativno, kosmopolitsko okruženje, zagledano u budućnost. To je neki jedinstveni koktel globalizacije, hakerskog idealizma, hipi etike, mešavine vrednosti koje kreira tehnološka industrija sa starim kapitalizmom Zapadne obale, umetničke ekscentričnosti San Franciska, tipično kalifornijske opuštenosti i vere u to da ovde svojim znanjem svet možemo da učinimo boljim mestom. Osim toga, Zalivska oblast, tj. Silicijumska dolina, ima ubedljivo najveću koncentraciju pametnih ljudi na jednom mestu u celom svetu.

Filozofija razvoja u SAD, u poređenju sa Srbijom, ako to uopšte ima smisla?

Poređenje nema previše smisla, jer su filozofije poslovanja i poslovna klima dijametralno suprotni između ove dve zemlje. Biznis je u Americi nacionalni sport broj jedan. Čak i ljudi koji rade relativno slabo plaćene poslove, trude se da imaju svoj mali investicioni portfelj hartija od vrednosti i svi prate kretanje cene akcija na berzi. Kada govorimo o preduzetništvu, kapital je dostupan za bilo koju dobru ideju. Start-apovi se ne fokusiraju toliko na profit na kraće staze, već teže brzom rastu. Tako nije ništa neobično da investitori u neki neprofitabilni biznis investiraju i po stotinjak miliona dolara. A desi se i, recimo, čak 1,2 milijarde kao u slučaju Snapchata, iako ta firma do sada nije napravila nijedan cent prihoda, jer znaju da će novac sam po sebi kasnije doći ako se napravi proizvod koji ima vrednost za veliki broj ljudi.

U Srbiji ništa od gore nabrojanog nije slučaj. Korporativizacija praktično ne postoji, što je posledica skandalozno visokih troškova osnivanja i vođenja akcionarskog preduzeća kao forme privrednog društva. Poređenja radi, u Americi osnivanje korporacije košta 150-300 dolara, završava se brzo preko Interneta, ne postoje tekući troškovi ako nema prihoda i zato maltene svi imaju registrovanu neku firmu. Pošto su korporacije u Srbiji za domaće privrednike skupa egzotika, većina ekonomske aktivnosti ide kroz preduzetnike – “sole proprietorship” – i društva sa ograničenom odgovornošću. Posledica toga je da je Beogradska berza danas potpuno irelevantan faktor, tako da je i interesovanje građana za investiranje tim putem praktično nepostojeće. To dalje vodi ka tome da se imućniji ljudi uglavnom odlučuju za investiranje u nekretnine, što je jedan od najkonzervativnijih pristupa investicijama i donosi najmanju dobit. Što se pokretanja novog posla tiče, u Srbiji to u većini slučajeva znači pozajmljivanje novca od PRP – porodica, rodbina i prijatelji – ili odlazak u banku po kredit. “Venture capital” ne postoji, što srpske firme onda stavlja pred izazov da moraju što pre da budu profitabilne, jer jednom kada početni kapital nestane – “game over”. Niko ne razmišlja o agresivnom rastu koji se kasnije može pretvoriti u masivne prihode i tržišnu dominaciju, jer su fokusirani na to kako da plate PDV sledećeg meseca za prodatu robu ili usluge koje još uvek nisu ni naplatili. Zbog toga svi otvaraju pekare, kafiće i kioske brze hrane: promet kreće odmah i “cash flow” se brzo stabilizuje. Zbog svega toga Srbija ima primitivnu ekonomiju koja je u proseku oko pola veka iza razvijenog sveta.

Predlagali ste pre dve godine da se Srbija orijentiše ka razvoju robotike, civilnih bespilotnih letelica i 3D štampe. Niko vas nije čuo. Šta se desilo u međuvremenu u tim sferama, da li je sad kasno za to, šta su nove prilike, ako ih ima?

Sva tri i dalje stoje kao ogromne prilike za razvoj, jer će potražnja u srednjem roku biti toliko veća od ponude da je i dalje u pitanju fantastična biznis prilika. Druge dve nove prilike su Bitcoin i Virtual Reality.

Bitcoin i kriptovalute – koje, kao što rekoh na početku, nijedno pravno lice u Srbiji ne sme ni da takne, zahvaljujući uobičajenoj kratkovidosti Narodne banke Srbije. Blockchain kao “open source” projekat već obećava da postane osnova svih finansijskih transakcija u budućnosti, i ne samo njih, a već sada počinje polako da ubija praistorijske biznise koji se oslanjaju na skupe informacione transakcije, kao što je na primer Vestern union.

Virtual Reality je drugi veliki talas tehnološke inovacije koji nama kao čovečanstvu, nakon tridesetak godina iščekivanja i razočaranja, konačno stiže zahvaljujući tehnologijama kao što su Oculus, u vlasništvu Facebooka; Magic Leap, glavni investitor Gugl; HoloLens, Majkrosoftovo čedo, pa čak i Cardboard, Guglov genijalni projekat za upotrebu pametnih telefona kao VR naočara. Ovaj mega trend će dugoročno potpuno promeniti gotovo celokupnu ljudsku interakciju sa mašinama, od toga kako radimo do toga kako se zabavljamo u slobodno vreme. Rekao bih da su startne pozicije što se platformi tiče već zauzete – bar za prvo vreme, jer su pomenute korporacije potrošile milijarde dolara na istraživanje i razvoj tih tehnologija – ali postoji ogroman prazan prostor što se tiče kreiranja sadržaja za njih. Narednih godina će se na tome praviti imperije.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.