Matijević otvorio dušu: Kako sam postao kralj njiva Hrvatske

“Prvi sam srpski biznismen koji je kupio poljoprivredno zemljište u Hrvatskoj i ujedno najveći vlasnik oranica u toj zemlji. Ima hrvatskih kompanija koje obrađuju znatno veće površine, ali ih uzimaju u zakup, nemaju ih u vlasništvu “, rekao je nakon preuzimanja Matijević, koji je sa svojih 30.000 hektara zemljišta i 2.600 zaposlenih najveći zemljoposednik u Srbiji.

U prvim medijskim istupima nakon obavljenog posla, Matijević je naglasio da je odrastao u Sremskim Lazama kraj Vinkovaca, a sada je ostvario svoj san o ulaganju u svoj zavičaj. Rođen je 1951. godine u Kninu, odakle se s roditeljima kao dete preselio u Slavoniju.

Odlazak iz Zagreba

Nakon poljoprivrednih poslova na selu završava srednju trgovačku školu i zapošljava se kao poslovođa u zagrebačkoj Slaviji. U Zagrebu ga početak rata zatiče kao vlasnika restorana Zdravljak i Alfa i picerije Zagreb. Godine 1991. rasprodaje svoju imovinu i odlazi u Novi Sad, gde počinje graditi svoje poslovno carstvo. “Takva su tada bila vremena. Morao sam da odem iz Zagreba iako me politika nikad nije zanimala. Sve što sam napravio, napravio sam sam. Da bi uspeo, čovek mora imati viziju. Često kažem da sam još kao dečak čuvajući dve svinje razmišljao o tome kako bi bilo da ih imam sto. Sigurno bi mi bilo bolje i isplativije nego s ove dve, mislio sam tada, pa tako i sada”, kaže za početak Matijević. Nastavlja sa svojom poslovnom filozofijom.

“Mogu ukratko reći da nisam toliko pametan, ali sam brz, ha, ha, ha. Volim igru velikih brojeva i sve što radim, radim na veliko i nastojim da budem brz, brži i ispred drugih, iako me ta brzina ponekad zna skupo da košta”, kaže.

Najveća mesara

Tako je, nastavlja, i s investiranjem u zemlju, poljoprivrednu proizvodnju. Nakon kupovine nekoliko kombinata u Vojvodini osnovao je mesnu industriju kojoj danas duguje nadimak “srpski kralj mesa”.

“Moja mesna industrija ima oko 200 gotovih proizvoda, imam najveću klanicu na Balkanu gde koljemo najviše svinja, junadi, pilića i ćurki. Otvorio sam 133 maloprodajna objekta, mesara u koje dnevno dopremimo oko 200 tona mesa i prerađevina. Imam dvadesetak kompanija, četiri hotela... Sve su to brojke koje mi daju za pravo da pokušam nešto slično u Hrvatskoj”, kaže.

Za početak, investicija u poljoprivredno zemljište u Jankovcima i Negoslavcima trebala bi mu da posluže kao pilot-projekt, svojevrsno “ogledalo za dalja ulaganja”.

“Nakon dubinske analize sabrali smo sve prednosti i nedostatke ulaganja u ove zadruge. Zaključili smo da je važno steći iskustva poslovanja po evropskim pravilima. Kod vas postoje subvencije, kod nas ih nema pa opet naš ratar u Vojvodini ima veći prinos po hektaru. Nema nikakvog razloga da to i ovde ne postignemo jer su površine ukrupnjene, a bez velikih površina nema dobrih rezultata”, kaže Matijević.

Tradicionalni postupci

U razvoju ratarstva njegovi stručnjaci planiraju povratak tradicionalnom tretiranju zemljišta poput stajskog đubriva umesto veštačkog koje iscrpljuje zemlju. U Vojvodini su vrlo brzo primetili da je zemlja na kojoj su se nekad Nemci bavili poljoprivredom u puno boljem stanju nego ona tretirana novim metodama.

“Čujem da je kod vas vrlo teško doći do stajskog đubriva jer je opala stočarska proizvodnja i otkup mleka. Tako je to na ovim prostorima, nama smrdi stočarstvo i svinjogojstvo, a u Evropi se od izmeta dobija energija. U Danskoj vlade najčešće padaju zbog krmača, tj. kad krmače ne daju po 36 tovljenika. A znate li koliko kod nas daju? Ni dvadeset”, nastavlja Matijević. Iako “zbog fer odnosa s Enverom Moralićem” ne želi da otkrije koliko je platio ove dve zadruge, pristao je da navedemo kako je cena slična onoj početnoj i kreće se od 12 do 15 miliona evra.

Već pre preuzimanja njegov stručni tim pratio je stanje na agrarnom tržištu u Hrvatskoj i veliku priliku prepoznali su u evropskim fondovima.

“Naravno da ćemo ići na konkurse za evropski novac iz programa ruralnog razvoja. Tako ćemo steći iskustvo i za ulaganja u Vojvodini jer će i Srbija uskoro u EU. Mislim da je budućnost Slavonije u razvoju ratarstva koje bi trebalo biti u funkciji stočarstva. Da kukuruz pretvaramo u meso, a meso kasnije preradimo u kulen ili slaninu. Tako se zarađuje”, nabraja Matijević.