Sporost ekonomskog reformisanja Srbije

Pogrešni izbori „mitske“, „nebeske“ Srbije tokom devedesetih godina prošlog veka koštali su Srbiju (kroz raspad jugoslovenskog tržišta, sankcije EU i NATO bombardovanje“) stotine milijardi evra izgubljenog dohotka, i ove i svake naredne godine koštaju je u izgubljenom razvojnom potencijalu koji je veći od njenog godišnjeg BDP-a.

Kontinuitet kriza u „demokratskom“ bloku, koji je započeo hapšenjem Slobodana Miloševića (dva meseca nakon formiranja prve demokratske vlade) i stalni zastoji u privrednim reformama usporavaju ekonomski oporavak Srbije, te se javljaju kao dodatna cena izgubljenog vremena. Srbiji i njenim građanima je vreme najdragoceniji resurs kako bi živeli bolje, ali je njenim političarima (ili većini) vreme najmanje bitno.

Jer, ako je svakom građaninu Srbije koji pamti „zlatna vremena Ante Markovića“ jasno koliko je nesagledivo veliki ekonomski gubitak devedesetih godina prošlog veka, i demokratske vlade izabrane nakon 2000. godine svojom sporošću u realizaciji reformi stvaraju nove gubitke neiskorišćenog razvojnog potencijala.

Srpski BDP je imao prosečnu stopu rasta od 5,6%, u periodu od 2000. do 2007. godine. Da bismo lečili rane iz devedesetih godina (smanjivali godišnji gubitak BDP-a) bilo je neophodno da imamo godišnje stope rasta BDP-a od 10,5%. To je bilo nerealno očekivati. Ali bilo je realno da poput baltičkih zemalja, Slovačke, zemalja bivšeg SSSR-a ostvarujemo prosečnu godišnju stopu rasta od 7,5%. To je prosečna stopa rasta zemalja u razvoju nakon 2000. godine.

Kada se na osnovicu iz 2000. godine od 21,2 milijarde evra BDP-a (vrednost evra iz 2007. godine) primene stope rasta od po 7,5% dobijamo BDP u 2007. godini od 35,2 milijardi evra, što je za 4,1 milijardu više od ostvarenog.

Ukupna vrednost BDP-a koji bi se ostvario bez političkih lutanja i stranputica, u periodu od 2001. do 2007. godine, iznosila bi 200,3 milijardi evra, što je za 17,9 milijardi evra više od realizovane vrednosti (182,4 milijardi evra).

I ovde je godišnja vrednost gubitka rastuća veličina (izuzev u 2004. godini, kada smo imali stopu rasta od 8,4%), jer se sa prosečnim stopama rasta (kao u 2007. godini), ili ispod-prosečnim, udaljavamo od potencijala koji smo odavno izgubili u vremenu.

Kako razumeti ovako veliku cifru od 18 milijardi evra, kada ni najveći kapitalni projekti, poput mostova (oko 100 miliona evra) i autoputeva (milijardu evra) uzeti zajedno ne bi mogli da se saberu ni do polovine ove brojke? Pokušaćemo da objasnimo na način koji nema nameru da bude konzistentan, već više ilustrativan.

Pođimo od rezultata u sprovođenju reformi u međunarodnim poređenjima. Srbija je, u prvih pet godina tranzicije proglašavana za najbržeg reformatora u Evropi, i bila je među najbržim reformatorima privrednog sistema u svetu. EBRD, Svetska banka, Svetski ekonomski forum i druge organizacije imale su prilično slične ocene o reformskim uspesima.

Baš kao što su i za pretprošlu i prošlu godinu konstatovale nazadovanje Srbije u relativnim (u odnosu na druge zemlje) aspektima konkuretnosti. I ova godina je (ili bar prva polovina), sasvim izvesno izgubljena u reformskom smislu.

Šta su reforme mogle da znače za privredu Srbije?

- uslovi poslovanja: pojednostavljivanje administrativne regulative vezano za početak biznisa, kako stranih greenfield investicija, tako i započinjanje malog privatnog biznisa. Mogućnost otvaranja novih fabrika i malog biznisa znači rast broja zaposlenih i smanjivanje broja nezaposlenih.

Na primer, Bugarska je smanjila stopu nezaposlenosti sa 12,2%, u 2004. godini, na 6,9% u 2007. godini, pri rastu broja zaposlenih (sa 2183 hiljade na 2306 hiljada) i padu broja nezaposlenih (sa 451 na 256 hiljada). I u Srbiji je, prema anketi o radnoj snazi smanjena nezaposlenost sa 20,8% u 2005. godini na 18,1% u 2007. godini, ali usled gubitka nade da se može naći posao i prelaska u neaktivno stanovništvo (ili odlazak u inostranstvo).

Broj zaposlenih je u ove dve godine u Srbiji smanjen za 78 hiljada, a nezaposlenih za 135 hiljada, što znači da je broj aktivnog stanovništva smanjen za 213 hiljada stanovnika (3% godišnje, u proseku). Alternativni scenario reformi značio bi, poput Bugarske, rast broja zaposlenih, ali i ljudi željnih rada.

- javna uprava i javna preduzeća, zarade: rast plata u javnom sektoru, koji nema uporište u rastu privatne ekonomije direktno destimuliše privatan biznis i zapošljavanje, uz generisanje spoljnotrgovinskog deficita i inflacije. Predizborni rast zarada u decembru 2006. godine i januaru 2007. godine uticao je na ogroman rast deficita u trgovini sa svetom i buđenje aveti inflacije nakon njenog smirivanja u 2006. godini.

Plate u javnim državnim preduzećima su u 2007. godini dostigle iznos od 37.081 dinara, administracije na svim nivoima 35.606 dinara, u javnim lokalnim 30.448 dinara, dok su u privatnom sektoru iznele 26.120 dinara. Nakon “čašćavanja” javnog sektora radi ostanka na vlasti koalicije DSS-NS gotovo da ništa nije urađeno kako bi se suzbili pritisci ovako visokih zarada na rast inflacije i trgovinskog deficita.

Gašenje Kragujevačkog ZZO bio je samo simboličan gest pravca u kome bi trebalo da se kreću potezi reformskih vlada. Ovako, nastavio je da živi srpski uranilovački mit o zaposlenju u javnom sektoru i devizi “radio ne radio svira mi radio”. Ili, nijedna zarada nije toliko mala ukoliko se prima bez rada, da parafraziramo Borislava Pekića. - politika konkurentnosti i liberalizacije: ovih dana plaćamo danak nesrećnim merama o zabrani izvoza pšenice i suncokretovog semena sa početka avgusta prošle godine. Po prvi put nakon pada režima Slobodana Miloševića nema suncokretovog ulja na rafovima prodavnica. Hleb poskupljuje, a i po ceni naftnih derivata smo među evropskim rekorderima.

Primarni poljoprivredni proizvođači, i svi mi kao potrošači, plaćamo cenu niskog stepena konkurencije na domaćem tržištu usled visoke carinske zaštite domaćih proizvođača i moći trgovine (usled prvog zastoja u reformama – teškoće greenfield ulazaka novih trgovinskih lanaca).

Usled prekomernog broja prirodnih i novostvorenih monopola (kroz privatizacije i carinsku zaštitu) možemo govoriti o snažnom unutrašnjem zidu ekonomskih sankcija nekolicine tajkuna koji crpu ogromnu rentu iz zatvorenog tržišta. Ali i partijskih monopola na funkcije u javnim preduzećima.

- završetak privatizacije društvenih preduzeća: kako bi ostatak Srbije, van Beograda, Novog Sada i Niša, imao koristi od tranzicije. Od 2000. do 2005. godine preko četiri petine rasta ekonomije ostvarila su ova tri grada (sektori finansije, trgovina, saobraćaj i lokalni monopoli – NIS, i DIN) u kojima živi četvrtina stanovništva Srbije.

Gotovo polovina stanovnika Srbije (ne računajući one koji žive u ova tri grada) nastavila je da živi još gore nego 2000. godine u gradovima srednje veličine (od 50 do 100 hiljada stanovnika) u kojima se nalaze neprivatizovani nekadašnji industrijski giganti. Završetak privatizacije omogućio bi Srbiji dvocifrene stope rasta u dužem vremenskom periodu. Ali bi i koristi od tranzicije osetio najveći broj stanovnika.

I bez ambicije da nabrajamo šta sve još nedostaje u reformama (ostavimo komentatorima da dopune tekst, na primer, restitucija…), osvrnimo se kratko na tekuće ekonomske tendencije, kao i mogući ekonomski razvoj nakon parlamentarnih izbora.

Ekonomiju Srbije, nakon tri meseca 2008. godine, karakterišu: ubrzavanje inflacije uz pojavu nestašica proizvoda; ubrzavanje rasta BDP-a (oslonjenog na ocekivani rekordni mesecni uvoz u martu); pojačane nestabilnosti kursa dinara i berzanskih indeksa; visok rast izvoza, ali uz nastavak rasta trgovinskog deficita.

Šta možemo očekivati nakon parlamentarnih izbora?

- Ukoliko pobedi koalicija okupljena oko Demokratske stranke suočavanje sa svim nagomilanim problemima, i to najvećim intenzitetom u drugoj polovini 2008. godine. Jasno adresiranje problema i brzo pripremanje rešenja. Prema istraživanjima reformi (sajt doingbusiness.org), da bi one bile uspešne neophodno je da se 80% reformskih zahvata učini u prvoj godini vlade.

Karakteristike kretanja ekonomije iz prvog tromesečja ove godine ne bi bile do kraja godine bitno promenjenje, jer su one posledica nagomilanih problema. Ali bi zato krenuo proces reformisanja privrednog sistema koji bi u narednim godinama garantovao porast ekonomske efikasnosti uz rast broja zaposlenih, i standarda većine građana.

- Ukoliko pobedi SRS takođe ne bi trebalo očekivati ništa spektakularno loše, a što se već ne vidi ili ne nazire u ekonomskim kretanjima. Inercija je najača sila, u odsustvu realnih htenja za promenama. Ekonomija Srbije je preživela devedesete godine prošlog veka zahvaljujući inerciji u poslovanju pa ne treba sumnjati da bi i sadašnji ekonomski tokovi nastavili da se odvijaju po inerciji.

Zvanično je u Srbiju investirano 13,5 milijardi dolara stranih direktnih investicija, ali je puni iznos investicija veći od 20 milijardi dolara (nedostaju podaci o reinvestiranoj dobiti i intra-kompanijskim zajmovima). A ovoliko velika svota kapitala u Srbiju je ušla sa trajnim interesima i sa unapred ukalkulisanim rizicima. P

itanje je koliko bi se usporio ekonomski rast uzled smanjenog priliva novih investicija. O eventualnim bojkotima robe iz inostranstva da i ne razmišljamo I ne podsećamo koliko nas je takav bojkot koštao pre 19 godina.

Za nastavak ekonomskih reformi nakon formiranja nove Vlade Republike Srbije, a nezavisno od ponuđenih opcija, najbitnije će biti da se ona ne formira uz nadproporcionalnu ucenjivačku snagu minijaturnih partija, kako bi imala pun vremenski mandat za reforme i njihove rezultate do novih izbora.