Formula turske ekspanzije: Prvi i na kraj sveta

Pažnja medija je sada usmerena na veliku političku krizu u Turskoj, dok se malo piše, a i ranije se nije mnogo pisalo, o ekonomskom razvoju ove zemlje. A ona je krajem prošle godine ostvarila zavidan privredni rast uprkos političkim tenzijama, kao što je, prethodno, uspešno prebrodila svetsku finansijsku krizu bez većih posledica. Osim efikasne državne strategije i veoma izražene difersifikacije izvoznih tržišta, za njen ekonomski uspeh posebno je zaslužan turski preduzetnik, koji je spreman da prvi ode do mesta za koje niko nije čuo ni u Turskoj, a kamo li u Evropi. Tako su turski privrednici redovno posećivali kavkaske metropole, dok evropski još nisu ni znali gde se nalaze Baku ili Dušanbe.

Izvor: Biznis i finansije
Podeli
Foto: Gettyimages
Foto: Gettyimages

Usled brojnih političkih previranja u Turskoj i oko nje, donekle je u senci ostao podatak da je ova zemlja, uprkos političkim tenzijama i problemima sa terorizmom, u četvrtom kvartalu 2015. godine zabeležila rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) za čak 5,7% u odnosu na isti period 2014. godine. To je, prema saopštenju turskog Zavoda za statistiku, najbrži tempo rasta od 2011. godine, koji je premašio ranije iznete prognoze o rastu od 3,8%.

Nedoumice oko toga kako je Turska uspela da ostvari ovoliki rast u situaciji globalnog usporavanja privrede, a posebno u geopolitičkim okolnostima koje joj ne idu na ruku i značajno su narušile njene odnose sa nekima od glavnih strateških partnera, za poslovnog čoveka postaju jasnije ako pažljivije pogleda na koje sve destinacije širom sveta može stići sa Istanbulskog aerodroma, pre svega sa turskom nacionalnom kompanijom Turksih Airlines. Na tom neverovatno dugom spisku, uočiće ne tako mali broj mesta za koje većina evropskih privrednika jedva, ili uopšte nije čula da postoje.

Sve te poznate i manje poznate destinacije, ujedno su i tržišta na kojima se Turska ekonomski pozicionirala. Imajući u vidu da je njena privreda još osamdesetih godina prošlog veka bila ograničenog obima i državno preregulisana, postavlja se pitanje kako je uspela da osvoji tako jaku globalnu poziciju, a pre svega zašto su turski privrednici toliko uspešni na potpuno novim i gotovo nepoznatim tržištima?

Kičma turske privrede

Odgovor na to pitanje počinje u vreme preminulog turskog predsednika Turguta Ozala, inače školovanog u SAD, koji je nakon vojnog puča 1980. započeo radikalne reforme u državi i privredi. Od tada je uspostavljena podrška privatnom sektoru koja mu je omogućila da se tržišno razvija, a naredne vlade su motivisale privrednike da novostvoren kapital ulažu odmah u tursku privredu, naročito u oblasti turizma i proizvodnje. Takva politika je umela da sklizne u državni pritisak, što je delimično i razlog da su na turskom delu Mediterana izgrađeni turistički kapaciteti u obimu za koji sam sektor, verovatno, ne bi imao interesa, ali je time podstaknuto naseljavanje tadašnjih veoma siromašnih delova zemlje i otvaranje radnih mesta. U tome, su, naravno, značajnu ulogu imale i državne subvencije.

Ista politika primenjivala se u razvoju domaće proizvodnje, s ciljem da se za populaciju koja je rasla po veoma viskoj stopi obezbede radna mesta i umanji odliv radne snage u zapadne zemlje. Ozal i njegovi naslednici su državnu podršku usmerili na podsticanje preduzetništva i razvoj privatnog sektora, posebno u proizvodnji, što je imalo za rezultat stvaranje jakih industrijskih grana u oblasti tekstila, autoindustrije, prehrane, građevinarstva i mašinogradnje, a koje su i danas kičma turske privrede.

U tim privrednim granama umnožile su se kompanije i fabrike koje su pokrenule snažnu proizvodnju širom Turske i stvorile industrijske centre, prvo na periferiji Istanbula, a potom i u azijskom delu zemlje, kao što su Bursa, Konja, Kajseri, Adana i drugi, koji su izrasli u višemilionske gradove. Proizvodilo se sve što je bilo potrebno rastućoj populaciji – da se obuče, nahrani, da bude pokretna i da može da izmesti porodice iz još uvek skromnih stambenih uslova u nove objekte. Tako je nastao „turski potrošač“ i njega je trebalo zadovoljiti.

Turske privrednike i danas karakteriše proaktivan i prilično agresivan pristup razvoju – čim započnu posao, nastoje da rastu i da ga šire. Tamošnji preduzetnik nikada ne zasniva poslovanje samo na jednoj oblasti već odmah teži difesrifikaciji, a posao se doživljava kao temelj društvenog statusa i zato se neprestano traže prilike za nove izvore zarade.

Seoba proizvodnje

Uporedo sa ubrzanom industrijalizacijom i jačanjem domaće proizvodnje, sredinom devedesetih krenulo se i u izvoznu ekspanziju. Turske kompanije su zakoračile na američko i tržište ojačane Evropske unije, sa kojom je 1995. potpisan i danas važeći sporazum o bescarinskoj trgovini i koji se primenjivao i u odnosima sa novim članicama.

U isto vreme, Turska se okrenula drugim tržištima, posebno u državama koje su nastale nakon raspada Sovjetskog Saveza. U zemljama kao što su Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan i Uzbekistan, osim što preovladava muslimansko stanovništvo, govori se i sličnim jezikom, što je turskim privrednicima u mnogome olakšalo ulazak na tamošnja tržišta. Ipak, to nije bilo presuduno za uspeh i činjenicu da je turska roba među prvima osvojila radnje u Taškentu, Astani i Biškeku. Za to je daleko zaslužnija motivacija turskog preduzetnika da uvek pronalazi način za širenje poslovanja, pa ako to zahteva da se spakuje i ode do mesta za koje niko nije čuo ni u Turskoj, a kamo li u Evropi, on će to uraditi i time u mnogim situacijama obezbediti da bude prvi na tom tržištu. Tako su turski privrednici redovno posećivali kavkaske metropole, dok se u Evropi još nije ni znalo gde se nalaze Baku ili Dušanbe.

Sledeći izazov za tursku privredu početkom novog stoleća pojavio se na azijskim tržištima. To je bio izuzetno težak korak za turske proizvođače, pre svega za one koji su navikli da proizvode isključivo na domaćem terenu, a našli su se u poziciji da moraju da razmatraju jeftinije proizvodne lokacije i da obezbede dugoročne kapacitete. Naime, proizvodnja u Turskoj je postajala sve skuplja sa brojnim vladinim reformama kada je premijer postao Redžep Tajip Erdogan, a koje su značajno umanjile manevarski prostor za sivu ekonomiju. Turski proizvođači su počeli da razmatraju mogućnosti za proizvodnju u Indiji, Kini, Pakistanu ili državama ASEAN-a.

Ali oni ne bi bili to što jesu, da istovremeno nisu tražili prilike i za plasman svojih proizvoda u zemljama na čiji pomen su se u to vreme ježile mnoge evropske kompanije, doživljavajući ih kao tržišta na kojima nisu obezbeđeni elementarni pravni uslovi za sigurnost poslovanja. Danas je turska roba prisutna na gotovo svim azijskim tržištima, uključujući i ona najveća kao što su Kina, Indonezija, Malezija, Japan… Zanimljivo je da su turske kompanije, čak i u Kini, mogle da se oslone na verske i kulturne veze. U celoj Ujgurskoj oblasti na severozapadu Kine, koju malo ko ne bi opisao kao „kraj sveta“, turska roba ima primat među kineskim stanovnicima od kojih je tamo 90% muslimanske veroispovesti.

Preokret sa Afrikom

Još jedan veliki iskorak ka novim tržištima Turska je napravila u Africi. Taj kontinent, koji su, inače, nakon kolonijalnog perioda zapadne zemlje manje više zapostavljale i osvestile se tek kada je Kina zauzela strateške pozicije u oblasti energetike i prirodnih resursa, Turska je krenula da osvaja ulaganjima u građevinske projekte i razvoj infrastrukture, ali i u trgovinu robom široke potrošnje. Turski priverdnici su odmah shvatili da je jedan od najvećih nedostataka na tom tržištu otežana logistika, uključujući i tačke od strateškog značaja za transport tobe, koja je uglavnom putovala pomorskim, a potom vazdušnim putevima koje su počeli da uspostavljaju Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar.

Turski privrednici su, zato, počeli da vrše veliki pritisak na njihove vlasti, a time i na aviokompaniju Turkish Airlines da se poveća broj destinacija i letova ka Crnom kontinentu. Ovi zahtevi su veoma brzo realizovani, jer je i turska vlada uvrstila u svoj prioritet ekonomski razvoj sa afričkim zemljama, pa je danas Turkish Airlines aviokompanija sa najviše pokrivenih destinacija u Africi. Uz to, Turska praktikuje bezvizni režim i sporazume slobodne trgovine sa većinom afričkih zemalja, što značajno doprinosi razvoju ekonomskih veza. Ono što je Turska, ustvari, uradila jeste da je napravila svojevrsni preokret: umesto da u odnosima sa Afrikom nastupa kao deo Evrope, preusmerila je Afriku da preko nje posluje sa Evropom.

Primeri kako je Turska osvojila tržišta u bivšim sovjetskim republikama, u Aziji i Africi, veoma dobro ilustruju način razvoja njene privrede, koja je i svetsku finansijsku krizu iz 2008. uprkos smanjenom rastu prebrodila sa relativno malim posledicama, zahvaljujući potpuno promenjenoj i svakako efikasnijoj ekonomskoj politici države, a pre svega diversifikaciji izvoznih tržišta. U vreme kada su se tržišta u Evropi i SAD drastično smanjila, Turska je preusmerila poslove ka potpuno novim destinacijama, poput Afrike i Azije, a u poslednje vreme sve više i u zemlje Latinske Amerike.

O tome nedvosmisleno govori i izvozna statistika, čiji trend pokazuje da se umesto dominacije zapadnih zemalja u periodu od pre dvadesetak godina, sada na visokim mestima „izvozne liste“ nalaze Irak, Iran, arapsko, afričko i druga nova tržišta, koja postaju sve značajniji partneri i kada je reč o uvozu u Tursku. Nemačka, SAD i druge zemlje EU i dalje su među najvažnijim trgovinskim partnerima, ali su u isto vreme izgrađene veoma ozbiljne i profitabilne alternative, koje mogu biti oslonac u kriznim vremenima. Upravo to je spasilo tursku privredu od još veće štete koju su joj nanele aktuelne političke tenzije u odnosu sa Rusijom, zaustavivši preko noći trgovinu i ulaganja.

Turska će i u narednim godinama biti strateški orijentisana ka afričkim, arapskim i najvećim latinoameričkim tržištima kao što su Brazil, Meksiko i druge države bogate prirodnim resursima. Istovremeno, njen cilj je još znjačajnije učešće na evropskom tržištu, pre svega kroz investicije, budući da su turski privrednici već prisutni u zemljama EU, poput Nemačke i Francuske, kao kupci tamošnjih fabrika i učestvuju u evropskim razvojnim projektima. Njihov interes je okrenut i ka manje razvijenim tržištima na istoku Evrope, uključujući i privrede balkanskih zemalja, kojima se pruža šansa da iskoriste ne samo njihov kapital, već i dugogodišnje iskustvo koje su stekli na različitim tržištima.

Aleksandar Međedović, tursko-nemački privrednik srpskog porekla, koji živi i radi u Istanbulu i Berlinu

Preokret sa Afrikom

Još jedan veliki iskorak ka novim tržištima Turska je napravila u Africi. Taj kontinent, koji su, inače, nakon kolonijalnog perioda zapadne zemlje manje više zapostavljale i osvestile se tek kada je Kina zauzela strateške pozicije u oblasti energetike i prirodnih resursa, Turska je krenula da osvaja ulaganjima u građevinske projekte i razvoj infrastrukture, ali i u trgovinu robom široke potrošnje. Turski priverdnici su odmah shvatili da je jedan od najvećih nedostataka na tom tržištu otežana logistika, uključujući i tačke od strateškog značaja za transport tobe, koja je uglavnom putovala pomorskim, a potom vazdušnim putevima koje su počeli da uspostavljaju Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar.

Turski privrednici su, zato, počeli da vrše veliki pritisak na njihove vlasti, a time i na aviokompaniju Turkish Airlines da se poveća broj destinacija i letova ka Crnom kontinentu. Ovi zahtevi su veoma brzo realizovani, jer je i turska vlada uvrstila u svoj prioritet ekonomski razvoj sa afričkim zemljama, pa je danas Turkish Airlines aviokompanija sa najviše pokrivenih destinacija u Africi. Uz to, Turska praktikuje bezvizni režim i sporazume slobodne trgovine sa većinom afričkih zemalja, što značajno doprinosi razvoju ekonomskih veza. Ono što je Turska, ustvari, uradila jeste da je napravila svojevrsni preokret: umesto da u odnosima sa Afrikom nastupa kao deo Evrope, preusmerila je Afriku da preko nje posluje sa Evropom

Primeri kako je Turska osvojila tržišta u bivšim sovjetskim republikama, u Aziji i Africi, veoma dobro ilustruju način razvoja njene privrede, koja je i svetsku finansijsku krizu iz 2008. uprkos smanjenom rastu prebrodila sa relativno malim posledicama, zahvaljujući potpuno promenjenoj i svakako efikasnijoj ekonomskoj politici države, a pre svega diversifikaciji izvoznih tržišta. U vreme kada su se tržišta u Evropi i SAD drastično smanjila, Turska je preusmerila poslove ka potpuno novim destinacijama, poput Afrike i Azije, a u poslednje vreme sve više i u zemlje Latinske Amerike.

O tome nedvosmisleno govori i izvozna statistika, čiji trend pokazuje da se umesto dominacije zapadnih zemalja u periodu od pre dvadesetak godina, sada na visokim mestima „izvozne liste“ nalaze Irak, Iran, arapsko, afričko i druga nova tržišta, koja postaju sve značajniji partneri i kada je reč o uvozu u Tursku. Nemačka, SAD i druge zemlje EU i dalje su među najvažnijim trgovinskim partnerima, ali su u isto vreme izgrađene veoma ozbiljne i profitabilne alternative, koje mogu biti oslonac u kriznim vremenima. Upravo to je spasilo tursku privredu od još veće štete koju su joj nanele aktuelne političke tenzije u odnosu sa Rusijom, zaustavivši preko noći trgovinu i ulaganja.

Turska će i u narednim godinama biti strateški orijentisana ka afričkim, arapskim i najvećim latinoameričkim tržištima kao što su Brazil, Meksiko i druge države bogate prirodnim resursima. Istovremeno, njen cilj je još znjačajnije učešće na evropskom tržištu, pre svega kroz investicije, budući da su turski privrednici već prisutni u zemljama EU, poput Nemačke i Francuske, kao kupci tamošnjih fabrika i učestvuju u evropskim razvojnim projektima. Njihov interes je okrenut i ka manje razvijenim tržištima na istoku Evrope, uključujući i privrede balkanskih zemalja, kojima se pruža šansa da iskoriste ne samo njihov kapital, već i dugogodišnje iskustvo koje su stekli na različitim tržištima.

Aleksandar Međedović, tursko-nemački privrednik srpskog porekla, koji živi i radi u Istanbulu i Berlinu

Analiza

"Masne" dividende za zbogom akcionarima

Uprkos rekordnoj isplati dividendi, prava manjinskih akcionara u Srbiji na nedopustivo niskom nivou. Domaća akcionarska društva odobrila su dividendu iz prošlogodišnje dobiti u ukupnom iznosu od oko 30 milijardi dinara, ali ova činjenica teško može svedočiti o boljem položaju manjinskih akcionara u našoj zemlji.

Analiza ponedeljak 25.07. 11:02 Komentara: 9

Kad porastem hoću duplo - kao bankar

Bilo da je reč o zapadnim tržištima, regionu ili Srbiji, zarade u finansijskom sektoru, a naročito u bankama, znatno su više od proseka u većini drugih industrija. Kod nas, plate u bankama su približno na nivou dvostrukog republičkog proseka, dok su zaposleni u osiguravajućim kućama i lizing kompanijama manje plaćeni od bankara, ali više od ostalih delatnosti. Nezvanično, bankari kažu da prosek u finansijskom sektoru podiže manja grupa rukovodilaca u bankama, kojima se isplaćuju velike ugovorene naknade.

Analiza petak 8.07. 15:33 Komentara: 1

Nije glup ko ide u ŠUP

Šta je to zapravo “dualno obrazovanje”, da li bi ga i zašto trebalo uvesti u Srbiji, ko se i zašto tome protivi i ko će, na kraju krajeva, sve to da plati

Analiza subota 2.07. 13:25 Komentara: 1

Banke propadaju, niko ne odgovara

Da li je država najodgovorniji saučenik u propadanju srpskih banaka, za šta do danas niko nije kažnjen, a nekolicina onih koji su označeni kao mogući odgovorni nije otišla dalje od pritvora?

Analiza ponedeljak 30.05. 15:34 Komentara: 3

Al’ se danas brzo kvari, baš: Koliko vam traju aparati?

Srbija deli sudbinu ostatka sveta da što su proizvodi tehnološki napredniji to uglavnom kraće traju kako bi se veštački podstakla kupovina novih, sa "revolucionarnim“ unapređenjima. Ipak, na domaćem tržištu, većina servisera ima pune ruke posla oko popravki aparata, zbog niskog standarda stanovništva. U nekim drugim uslugama, poput obućarskih popravki, više je nego jasno da izraz "nizak standard“ predstavlja puki eufemizam za sve prisutniju – bedu.

Analiza subota 14.05. 09:06 Komentara: 25

Skandal jeste, ali i šansa za zaradu - VW je dokaz

Svet je ponovo šokirao skandal jednog automobilskog giganta. Taman kad je VW već napunio naslovne strane, Micubiši je priznao da je varao sa podacima oko potrošnje goriva. Dok se mnogi u industriji hvataju za glavu, pitanje je da li je s druge strane ovo signal za investitore da je vreme za kupovinu akcija ovih kompanija.

Analiza petak 22.04. 16:10 Komentara: 1
strana 1 od 2 idi na stranu