Malina je malina, al´ dvaput je dvaput!

Činjenica da je ministar izjavio tako nešto rezultat je dugogodišnjih napora koje su uložili brojni ljudi i organizacije koji su pokušavali da otvore oči onima koji donose odluke. Moram da budem neskroman i da kažem da su ove dve godine postojanja Vojvođanskog IKT klastera i naši neumorni napori da oštricu te borbe usmerimo tamo gde treba, sigurno pomogli u tome.

Bilo kako bilo, sada kada se više ne može prigovoriti da ne postoji politička volja i kada se od nas otvoreno traži da izađemo sa konkretnim predlozima, moramo da odgovorimo na te izazove. Ima i onih koji se nerviraju zbog ovakvog razvoja događaja. Kažu, gde god je država pomagala posle više nije bilo spasa. Drugi dobacuju da nema potrebe da se pomaže IT sektoru jer je tu sve funkcionisalo dobro i do sada, zašto kvariti – i slično.

Ne delim takva razmišljanja. Smatram da kao inteligentni i odgovorni ljudi moramo da sagledamo širu sliku, da vidimo čime raspolažemo, u kom pravcu imamo prostora da se razvijamo, da zatim napravimo plan kako to da ostvarimo i prionemo doslednom izvršavanju takvog plana. Moramo u globalnoj ekonomiji da pronađemo svoje mesto, da se profilišemo kao proizvođači određene vrste proizvoda, isporučioci određene vrste usluga. Nemamo pravo da se pozivamo na prekršena obećanja i izneverena očekivanja iz prošlosti iz jednog jedinog razloga: šansa koja se ukazuje Srbiji da preokrene svoj ekonomski status i postane bogata zemlja je bez presedana u našoj istoriji!

U tom smislu, orijentacija na IT je pravi izbor. Zašto? Zato što se radi o visokim tehnologijama koje su dostupne i siromašnim zemljama kakva je naša, a u paru sa znanjem kojim bez sumnje raspolažemo, mogu dati odlične rezultate.

Svi znamo staru priču o dva osnovna poslovna modela u izradi softvera, pa da je skratim. Jedan je outsourcing – razvoj tuđeg softvera po narudžbini, a drugi je razvoj i plasiranje sopstvenih rešenja. Naravno, postoji čitava lepeza kombinacija između ove dve krajnosti, ali ćemo se u ovom tekstu držati samo osnovnih modela radi boljeg objašnjavanja ključnih razlika.

Outsourcing je model koji dobro funkcioniše u Srbiji, posla ima na pretek. Zahteva raspoloživu kvalitetnu radnu snagu i sposobnog menadžera. Imamo jaku konkurenciju u okruženju: Rumune, Bugare, Ukrajince, Beloruse itd, ali posla ima za sve, a po svemu sudeći biće ga i ubuduće. Iako naša radna snaga nije najjeftinija, na dobrom smo glasu zbog kvaliteta koji isporučujemo. Osnovna karakteristika je da se ovakvi poslovi plaćaju samo jednom. Dakle, kada isporučite naručeno rešenje, bivate plaćeni i to je to, krećete sa sledećim projektom.

Razvoj sopstvenih rešenja može da zahteva značajna ulaganja u istraživanje i razvoj i/ili u preživljavanje dok svoju ideju ne prebacite preko prelomne tačke kada počne da donosi profit, a takođe zahteva kvalitetnu radnu snagu i sposobnog menadžera. U Srbiji ima sjajnih primera i u ovom modelu, kako velikih kompanija, tako i malih preduzeća koja su na globalnom tržištu „udomila“ svoj softver. Ovaj model omogućava da nešto što ste razvili jednom, prodate mnogo puta, a da vreme koje ste sebi tako stvorili posvetite usavršavanju novih verzija.

Da se razumemo, oba modela su sasvim legitimna. Međutim, iako outsourcing predstavlja model koji, između ostalog, daje priliku da se stekne iskustvo i oproba u globalnim poslovima – samo se na modelu razvoja sopstvenih rešenja može zasnivati bilo kakva dugoročna strategija razvoja IT sektora.

Dakle, nešto razvijete jednom, a prodate više puta. Upravo tu leži ta ključna razlika. Kada razvijete softver koji ima prođu na svetskom tržištu, obezbedili ste efikasnu multiplikaciju uloženog rada i sredstava. Ali ne samo to. Mi se ne možemo takmičiti u outsourcing areni sa zemljama kao što su Indija, Vijetnam, Brazil – da pomenem neke od najvećih – iz prostog razloga što nemamo toliko kadrova. U tim zemljama moguće je formirati timove sa više stotina, pa i hiljada programera i ostalih IT kadrova. Tamo se svake godine iškoluje na desetine hiljada novih programera, inženjera, developera. Uprkos trendu povećanog upisa i zainteresovanosti mladih za IT studije u poslednjih par godina, u Srbiji raspolažemo sa tek nekoliko hiljada ljudi u ovoj branši. Sve i da ih dupliramo za koju godinu, to nije dovoljno.

Rešenje je upravo u tome da podignemo zaradu po glavi zaposlenog – što je jedino moguće po modelu razvoja sopstvenih rešenja. Na kraju, za one koji još uvek ne shvataju do kraja, upotrebiću paralelu sa sada već poslovičnim malinama. I tek da se zna, ne postoji dilema maline ili softver – treba nam i jedno i drugo.

Dakle, odabrali ste parče zemlje za koje smatrate da će pogodovati malinama. Potrudili ste se da sadni materijal bude najboljeg mogućeg kvaliteta u skladu sa karakteristikama zemljišta. Vodili ste računa o rotaciji useva, a uložili ste i u svoje obrazovanje pa više ne koristite sistem žbunova nego gajite isključivo špalirski. Kompostiranje, zelenišno đubrenje, zaštita od štetočina – borbi nikad kraja.

Konačno – berba, a zatim i otkup!

E sad zamislite da vam na vrata, dok još niste sve ni prebrojali, kuca novi kupac. Zamislite sada da iste one maline prodajete tom novom kupcu za još toliko novca. Sasvim legitimno. Iste maline. Čovek ode zadovoljan. Sednete da izbrojite, ali na vratima već kuca sledeći…

Eto, gospodine Dinkiću, šta je iza naših zahteva za poreskim olakšicama i sličnim merama. Treba omogućiti što je većem broju preduzeća koja se bave outsourcingom da imaju više resursa da razviju ona rešenja koja im se godinama vrzmaju po glavi, ali nikako da stignu da na tome porade jer su rokovi strogi a konkurencija surova. Dalje, da pomognemo i onima koji imaju ideju da postanu preduzetnici, da naprave softverski proizvod za svetsko tržište.

Moja vizija srpskog IT sektora jesu preduzeća od 10 do 100 zaposlenih, sa prosečnim prihodom od €200K godišnje po glavi zaposlenog. Ne dajte da Vam iko kaže da je to nemoguće. Itekako je moguće!