"Dosta je bilo novca od vazduha, red je na Čikaški plan"

Da je taj plan realizovan krajem 90-ih godina prošlog veka, nikakve krize ne bi ni bilo, ukazao je MMF u svojoj studiji.

Glavni razlog sadašnjih problema u svetskoj ekonomiji je, grubo rečeno, to što se na svetskim tržištima pojavilo previše novca, "napravljenog od vazduha", previše finansijskih obaveza, nepotkrepljenih nečijim kapitalom i imovinom, utvrdili su ekonomisti MMF.

Taj "vazdušni" novac su napravile banke uz pomoć sopstvenog i privučenog kapitala , kao i pozajmljenim vladinim novcem, kupujući vladine obligacije i druge dužničke hartije.

Da se kriza više nikada ne bi ponovila, neophodno je staviti banke pod vladinu kontrolu, vratiti državi status jedinog izvora novca i razbiti začarani krug poslovnih ciklusa kada zbog poremećaja u jednoj ili nekoliko zemalja sveta sve ostale zemlje zapadaju u krizu.

Uprvo to su pre 80 i više godina predlagali evropski i američki ekonomisti. Tada ih nisu poslušali i svet je zahvatila Velika depresija iz koje je izlazak trajao gotovo 20 godina, objavljeno je na Internet strani Finmarket.ru.

Njihov plan su tada nazvali "Čikaški plan" jer su glavni autori bili profesori na Univerzitetu u Čikagu Frenk Najt i Henri Sajmons.

Suština tog plana je bila jednostavna: neophodno je obavezati banke da prave rezerve koje bi odgovarala obimu privučenih depozita - na svaki dolar stavljen u banku, banka bi morala da stavi u rezerve sopstveni dolar.

Na taj način bi banke mogle da odobravaju kredite samo uz pomoć novca, dobijenog od države i iz sopstvenog profita, što bi doprinelo da se u potpunosti uklone državni dugovi i dugovi domaćinstava i poslovnog sektora. Država bi vratila kontrolu nad ekonomijom i dobila pouzdan način borbe protiv krize jer bi u slučaju pogoršanja poslovne konjunkture bankama moglo da direktivno bude naloženo da povećaju obim kreditiranja ekonomije. Sada, kada je prisutna nova kriza, Džerom Bens i Majkl Kamhof iz MMF su se prisetili "Čikaškog plana" i odlučili da uz pomoć modela američke ekonomije koji su sačinili provere da li bi on i danas bio efikasan.

Pokazalo se da je taj plan u potpunosti odgovarajući jer bi njegovim ostvarenjem ekonomija postala jača, a dugova u njoj bi bilo znatno manje. Pri tom ne bi bila naneta šteta radu finansijskih institucija jer bi platni sistem i dalje funkcionisao, banke bi investirale novac u najperspektivnije sektore, a kreditiranje ne bi prestalo.

Najsveobuhvatniji prikaz "Čikaškog plana" dao je 1936. ekonomista Univerziteta Jejl Irving Fišer.

Banke, sem kreditne funkcije, ispunjavaju i monetarnu: uzimaju depozite i počinju da kreditiraju, čime povećavaju količinu novca u ekonomiji.
Da bi se to zaustavilo, neophodno je naložiti bankama da iz sopstvenog kapitala stavljaju u rezerve 100 odsto depozita koje su privukle.

Kreditiranje bi moralo da se obavlja na račun profita banaka ili novca, pozajmljenog od nefinansijskih organizacija , a ne na račun depozita drugih banaka, odnosno, banke bi morale da koriste samo onaj novac koji je stvorila država, a ne da same stvaraju novac "iz vazduha".
Po mišljenju Fišera, taj plan ima četiri glavna preimućstva. Kao prvo, kolebanje poslovnih ciklusa je povezano s kolebanjem kreditnih ciklusa. U slučaju primene tog plana država bi dobila kontrolu nad novčanom masom i, kao rezultat, ne bi dolazilo do situacije da banke za vreme ekonomskog buma nagomilavaju svoje fondove, a da ih za vreme slabljenja gube.

Drugo, ako rezerve po depozitima iznose 100 odsto, tada će se rizik od odliva depozita svesti na nulu (sada taj rizik pogađa dužničke zemlje evrozone, kao što su Grčka i Portugalija). To će pomoći da se poveća stabilnost i pouzdanost finansijskog sistema. Takođe je važno u kakvom obliku se čuvaju te rezerve, pri čemu je glavno da one ne budu uložene u rizične aktive.

Treće preimućstvo je što će država dobiti mogućnost da stvara novac direktno uz nultu kamatnu stopu, a ne da ga pozajmljuje od banaka uz pozitivnu kamatu. Kao rezultat, novac koji stvara država postaje svojevrstan vid akcija, a ne ekvivalent državnog duga pred bankama.

Državni dug će kao pojam prestati da postoji. Uz to će već postojeći dugovi biti otpisani: država će dati bankama zajmove kako bi one mogle da naprave rezerve, a, kao rezultat, državni dug će u potpunosti biti otpisan.

Kao cetvrto, moguće je sniziti i privatnu zaduženost jer sada stvaranje novca neće dovoditi do povećanja dugova na bilansu banaka. Vlada će, uz to, imati mogućnost da za stvoreni novac jednostavno otkupi privatan dug.

Pri tome neće biti naneta šteta finansijskim institucijama - platni sistem će i dalje funkcionisati, banke će plasirati sredstva u najefiksanije sektore, a kreditiranje neće prestati, zaključio je Fišer.